Горан Дакић

Јави се Борка!

Не волим удруживања и савезништва и само сам из бескрајне симпатије према његовим веселим брцима пристао да се учланим у тамбурашки ансамбл Здравка Ћосића. Остало ме није занимало. Или сам барем мислио да ме не занима.

понедељак, јул 16, 2018 / 16:26

Прије годину или двије учланио сам се у БХ новинаре. Вазда сам нешто митинговао уочи састанака, конференција и округлих столова, а онда ми је испод стола гурнута цедуљица на којој је писало да сам овакав и онакав зато што непрестано нападам умјесто да поправљам. Прихватио сам изазов и учланио се у еснаф.

На годишњој скупштини БХ новинара те године говорило се о свему и свачему, а свака прича је, како то увијек и бива, ишла у три смјера и у три смјене. Тек у неко доба из лаког дријема ме пробудио глас који је долазио „из реда до прозора“ и који је чуо да се у бањалучком Клубу новинара налазе националистички симболи. И који, дабоме, вријеђају осјећања осталих народа и националних мањина.

Не сјећам се више ко, али неко је тражио појашњење. Боље, додуше, да није, јер су поменути симболи били књиге Владимира Ћоровића „Историја Срба“ и Дејана Медаковића „Срби у Бечу“. Овакву тезу не би успио да одбрани ни Русмир Махмутћехајић. Осим ако му почетна претпоставка не би била ћирилица којом су књиге штампане.

Истина је овдје увијек једнообразна и политички интонирана. Другачије није и другачије не може бити, а ја заиста немам ни живаца ни стомака да неко у моје име пише и саопштава шта му се прахне само зато што има више гласова који то подржавају. Давно смо усвојили начело према којем већина не мора да значи више оних који су у праву него више оних који су у заблуди.

Основни циљеви БХ новинара су, како лијепо стоји на вебу, заштита и побољшање слободе, права и одговорности новинара и заштита угледаи достојанства новинарске професије. Видјели смо како су БХ новинари то урадили у случају ЕЛТА телевизије. Неке ни данас није срамота што су писали и гласали онако како су писали и гласали. Видимо како то данас раде у случају Марка Радоје.

БХ новинари не штите; они суде и пресуђују, а тек на маргини саопштења испишу неколико пословично забринутих нота у које једино још ваљда вјерује генерални секретар Удружења у сталној оставци и њени сигурни гласачи. Немојте више бранити новинаре, јер је јасно да и ту постоје подјеле на новинаре које треба бранити и на новинаре које никако не треба бранити. Што написа један колега јуче: Немојте, к’о бога вас молим, сам ћу себе бранити!

Удружење је три дана писало саопштење. Толико им, вјерујем, не треба ни за пројекте. Хамлетовска дилема је била на снази: осудити нападе или осудити Радоју. А најбоље би било ако може обоје. Да не трпе пројекти. И онда смо добили саопштење у којем се осуђују напади и пријетње Радоји, а потом се, лицемјерно и нетактички, напада сам Радоја! То уистину може да напише и изгласа само онај коме су важнији пројекти од професије.

Српскакафе.ба



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *