Глински изазов новосадским шетачима

-Након што су све сложили, по лешевима су осули паљбу из пушака да неко случајно не би остао жив- Љубан Једнак, једини преживели свједок клања Срба у глинској православној Цркви 29. јула 1941. године

Пише Мироје Јовановић

Трагајући за разлозима систематског заборава усташких злочина после Другог светског рата, и најмање вешт истраживач ће доћи до закључка да се ради о забораву по партијској директиви. Ко је и када такву директиву издао ваљда је постало јасно после чистке српских комуниста из Лике, Баније и Кордуна, прво у лето 1944. (Будачки процес) и потом 1950. године, када су српски партијски руководиоци из Хрватске брзометно смењени и послати на Голи оток (Станко Опачић Ћаница, Раде Жигић и Душко Бркић). Након овога све је било спремно за почетак припреме „прољећа“ које је своју жетву имало у лето 1995. године.

Унапред припремљени план уклањања Срба из Хрватске, који је спровођен још од почетка 20. века, управо се довршава ових дана, а ми смо и глуви и неми и слепи сведоци. Тај и такав план нити је скриван нити је негиран, и своју формалну пројекцију увек је имао кроз званичне одлуке било аустроугарских, усташко-домобранских, комунистичких и напослетку „демократских“ власти у Хрватској. И док су сви еврофанатични гласови у Београду мислили да ће уласком Хрватске у ЕУ прогон над Србима престати, или се макар свести на мање видљиву форму, дошло је до низа одлука (укидање права на коришћење ћирилице у Вуковару…) а последња таква одлука јесте Одлука о утврђивању места полагања венаца, цвећа и паљењу свећа на подручју насеља Глине, коју је донела скупштина Града Глина на својој седници од 21. 10. 2014.

Наведеном одлуком, која је потпуно противзаконита и противна свим начелима управљања локалним заједницама, онемогућено је и забрањено потомцима жртава да 29. јула (то је дан када је 1941. године почео усташки пир над Србима заточеним у глинској цркви и када је у неколико дана побијено око 1.700 Срба) обележе страдање својих очева, дедова, рођака, кумова и комшија на месту на коме се злочин и догодио. Речју, власти у Глини су унапред, девет месеци раније у формално-правном смислу покушале да ставе до знања преосталим Србима да ће обележавати где им се каже, а ускоро следи и одлука о томе да ће обележавати и „шта им се каже“.

Градоначелник Глине Милан Бакшић редовно одбија иницијативе за обнову спомен-обележја и поновно постављање плоче са именима страдалих, а локални председник ХДЗ-а Иво Жинић, који је пре неколико дана изабран за новог жупана Сисачко-мославачке жупаније, у марту ове године је јавно изјавио ће у догледно време иницирати одржавање научног скупа „који ће имати за циљ да докаже како се на том месту није догодио никакав злочин“.

Одлука Града Глине коју смо навели биће оборена било на Уставном суду Хрватске било на неком међународном судском форуму, али та најновија хрватска политичко-правна срамота јесте доказ континуитета усташтва у свим његовим облицима. Добро, сада се Србин у Глини не може тек тако и без неке санкције заклати, али му је забрањено да се сети прекланог деде на месту где је страдао, или да упали свећу тамо где му је мајка силована и распорена ножем. И све то уз гласање на скупштини и на „демократски“ начин.

Два дана након доношења спорне одлуке у Глини у мом родном Новом Саду је одржан „антифашистички скуп“ поводом обележавања 70 година од ослобођења Новог Сада, а против напада на угоститељске објекте који су у власништву наших суграђана албанске националности. Како су пренели медији, на скупу су се носиле мајице на натписом „Не дирај ми комшију“ као и велики транспаренти са поруком „Стоп фашизму“, а по новинарским тврдњама, од појединих учесника протеста се могло чути „да је ово једини начин да се изборе против фашизма“. Након шетње, организатори су положили цвеће и запалили свеће на Споменику жртвама рације.

Могло се очекивати да се на поменутом скупу чује и која реч осуде горепоменуте одлуке власти у Глини, све имајући у виду да је иста донета у истом идеолошком и политичком контексту у којем је вршен покољ Срба, Јевреја и Рома у Новом Саду у јануару 1942. године, али то је изостало. Још више чуди ако се има у виду да су сви органи власти у Новом Саду на челу са градоначелником најоштрије осудили нападе на имовину Албанаца и посетили оштећене суграђане, те их након тога угостили у Градској кући у Новом Саду.

Дакле, у Вуковару, Глини, Книну и широм „лијепе нечије“ се доносе званичне, формалне и правно обавезујуће одлуке којима се негирају право на писмо, језик, сећање и постојање, а у Новом Саду се доносе одлуке којима се без разлике штите та иста права, уз значајан напор свих доносилаца одлука да се стане на пут било каквом угрожавању људских права и слобода.

Оно што највише брине јесте чињеница да и након седам дана по одржавању „антифа“ митинга, нико, али баш нико од новосадских „шетача“ (од којих су неки и сами почетком 90-их протерани из Хрватске) није нити осудио одлуку власти у Глини, а камоли најавио протест тим поводом.

И зато њихове поруке које су изговорене 23. 10. 2014. у Новом Саду сматрам неискреним и дволичним. Јер ако су Новосађани српске националности спремни да стану у заштиту имовине својих комшија друге вере и нације, и да се за то боре, онда морамо бити исто тако спремни да станемо у заштиту наше нације и вере било где и било кад.

Фашизам, у који су моји преци пуцали од лета 1941, није ломљава неколико локала. То је клиначко-“навијачки“ екстремизам. Фашизам је кад забраниш Љубану Једнаку да исприча своју причу.