Гламочани*, Дрварчани и остали Бањалучани

Послије (урбане) легенде о седам жена на једног мушкарца у граду на Врбасу највећа је (рурална) легенда о "Земи" из Гламоча који је "окупирао" Бањалуку и колонији Дрварчана која је загосподарила Градском управом у Бањалуци.

субота, јун 18, 2016 / 09:12

Послије (урбане) легенде о седам жена на једног мушкарца у граду на Врбасу највећа је (рурална) легенда о "Земи" из Гламоча који је "окупирао" Бањалуку и колонији Дрварчана која је загосподарила Градском управом у Бањалуци.

Aутор: Дражен Милосављевић**

Насупрот гламочког (и дрварског) „Земе“ (у даљем тексту зваћемо га Земо) је „Бањалучанин“ – „стари“ Бањалучанин, који сматра да је рођењем у овом граду предодређен за племићку титулу и да по основу рођења или предратног битисања у Бањалуци заслужује статус грађанина првог реда. Он и у рубрику „мјесто рођења“ и у рубрику „занимање“ уписује „Бањалучанин“ (или Бањолучанин). Али, авај, задњи рат му је „наплавио“ Зему у родни град, који је „највећи узрок његове личне несреће“, који је „заузео његово мјесто“ и начинио га грађанином другог реда. У категорији „старих“ Бањалучана посебна права за себе жели предратни бањалучки Муслиман, који је не само потиснут од Земе, већ и по националној основи, и претворен у грађанина трећег реда. Он с посебним поносом истиче како су његови преци у Бањалуци већ пет стотина година, али га прво угрозише и отјераше у „другу лигу“ Срби – сељаци, брђани, који с брда сиђоше у чаршију, да би га потом у синергији са Земом исти ти ђикани протјерали (у „трећу лигу“) из града који је први населио , па самим тим и полаже највеће право на њега. Да ли нас куће у Шехеру(Српским Топлицама) и Врбањи асоцирају на плаву крв?

Шта је основни узрок нетрпељивости, која прогредира чак до мржње, „старог“ Бањалучанина према Земи – Новобањалучанину?

Кад је прољећа 2016. године Административна служба града Бањалука објавила конкурс за пријем у радни однос четрдесет једног радника, појавили су се бројни коментари који вјерно осликавају однос „старог“ Бањалучанина према Земи. Један је написао Бањалучанин који за послом одлази повремено у иностарнство, јер у родном граду не може наћи запослење:

„Ето шансе за посао за ове из Гламоча и сличних вукојебина, који једва да имају средњу школу, док бањалучка дјеца са завршеним факултетима искључиво могу да узму тацну у руке и конобаришу.“

Из цитата је јасно да је одговор на постављено питање једноставан: ВИСОКА СТОПА НЕЗАПОСЛЕНОСТИ. Али има ту још нешто, малограђанско, ксенофобично, карактеристично за ове просторе. Земи у Бањалуци слично је „обиљежен“ Црногорац у Београду, Херцеговац у Загребу. Крајем деведесетих у Сарајеву се, као реакција на имиграције Санџаклија у град, појавио графит „Вратите нам Србе!“. Ништа боље није прошао ни Крајишник/Личанин у Војводини. Старосједиоци су тамо у знатно бољим односима с Мађарима него са „дођошима“. Насупрот овом балканском синдрому, који тек „филозофија паланке“ може објаснити, Шаћир с Веселог Бријега у Лондону никоме не смета, док је балканска мега звијезда, рахметли Екрем Јеврић, у Њујорку незапажен. Људи „гледају своја посла“, запослени су и немају времена да примјете комшију.

Настао је и виц:

„Шта раде Бањалучани у 7 часова ујутро? Гледају кроз прозор Гламочане и Дрварчане како одлазе на посао.“ Чак су се појавиле и укрштене ријечи у којима рјешење за „становник Бањалуке“ има само четири слова. Погађате, „ЗЕМО“.

У задњих педесетак година број становника Бањалуке перманентно се увећавао, уз три значајна таласа имиграције у град.

Први талас датира из седамдесетих и осамдесетих и у директној је вези с индустијализацијом, отварањем фабрика и универзитета, када Бањалука постаје значајан регионални центар. Тај период карактеришу масовне имиграције село – град и велики прилив становништва из села око Бањалуке и свих општина регије, па и Гламоча и Дрвара. Међутим, тада су „Земе“ у Бањалуку пристизале спорадично. Социјалистичко друштво пружило им је шансу да у само једној генерацији из чобанског кожунчића ускоче у одијела с краватом, да из трошних кућа преселе у модерне, удобне станове. Многи ту животну шансу нису смјели пропустити. Завршили су високе школе, потпуно се асимилари међу старосједиоце, и данас у Бањалуци живе многи угледни доктори, професори, инжењери, чија су дјеца и унуци рођени у Бањалуци.

Међутим, рат у првој половини деведесетих доводи до новог имиграционог таласа и Земо овај пут у Бањалуку долази попут епидемије, масовно и у кратком временском периоду у великом броју. Ту већ настаје проблем асимилације. Земо је сада толико бројан да може да одлучује у и о Бањалуци, да прилагођава град себи. „Стари Бањалучанин“ овај пут стиче субјективан утисак да Земо од Бањалуке покушава направити свој завичај и осјећа се угроженим.

Трећи талас масовног прилива становништва у Бањалуку дешава се континуирано од момента када Бањалука формално постаје административни центар Републике Српске. Парасистем који функционише на политичкој корупцији која подразумјева рад за политичку партију у замјену за запослење у администрацији и могућност живота на кредит доноси у Бањалуку људе из свих крајева Српске, али Бањалучанину је и даље највећи непријатељ, погађате, Земо. Зашто је то тако?

Бањалучани су до почетка рата већином били запослени у великим привредним колективима (Чајавец, Инцел, Јелшинград, Јадранка, Босанка, Мљекара, Житопродукт, Унис,…). Сигурна плата првог у мјесецу, здравствено осигурање, често и стан од предузећа, ауто на кредит, одлазак на море благодети су којима су уљуљкани предратни Бањалучани. Рат их је затекао неспремне. Мушкарци су отишли у рат, а жене остале на радној обавези да чувају предузећа. Чекали су да се заврши рат и да се врате у фабричке кругове.

Међутим, „стара добра времена“ никад се нису вратила. Фабрике, чак и оне очуване током рата, у послијератном времену су докрајчене, опљачкане и продане новобизнисменима за сићу. Људи су масовно остајали без посла, сада већ у зрелим годинама, у великом проблему да нађу посао. Годинама љуљани у колијевци безбрижности имали су проблем да се адаптирају на ново вријеме.

А сада је ту Земо, којег живот није мазио, који је и „златних осамдесетих“ живио тешким животом тежака, често и без струје и воде. Земини преци готово у правилу били су номади и миграције за њих нису представљале проблем. Вишевјековна борба за голо преживљавање створила им је такву генетику да им је много лакше адаптирати на било коју промјену.
Земо је у Бањалуку дошао са двије – три кесе у руци. Морао је да крене од нуле. У фабрикама није било посла ни за старосједиоце, па су једине опције биле социјална запошљавања у јавној администрацији или високопрофитабилним јавним предузећима типа „Телеком“ или „Електрокрајина“ или тезга на пијаци. Нашао се у Градској управи или Влади РС неки Земо који се још осамдесетих „усидрио“ у Бањалуци, који је био вољан да помогне својим рођацима/земљацима. И тако је кренуло увезивање на принципима масонерије. „Стари Бањалучанин“ је солирао, гостујући играчи су играли тимски, несебично додавали лопту један другом, и данас Бањалучанин не може да преболи „пораз на домаћем терену“. И он своје фрустрације пројектује на Зему.

Знао је и Земо Бањалучанину узвратити нељубав, али није се много освртао на фрустрације Бањалучана. Он у Бањалуци живи „амерички сан“. Нагон за преживљавањем тјерао га је на борбу, перманентну акцију. Имао је срећу да му је други Земо помогао да дође до запослења, на кредит је узео плац у Куљанима, Чесми, на Павловцу, па циглу по циглу, направио кућу и цријепом је покрио. Бањалучанину је нагон за преживљавањем готово угашен, у једном је облику депресије која се у том животном добу означава као инволутивна меланхолија, још увијек не може да се опорави од шока и дође до одговора на питање шта и како му се десило. Просјечан Бањалучанин и данас живи с родитељима у стану који је дјед од „Чајавеца“ добио крајем седамдесетих. Чека да наврши шездесет пет година живота и дочепа се“пролонгиране“ пензије од 300 КМ. Нема одговор на питање зашто њему рођак или комшија није помогао да запосли дијете. Да ли су Земе бољи људи? Стари Латини би рекли да је Земо Земи човјек, а Бањалучанин и Бањалучанину и Земи вук. Бањалучанин није схватио да је овај свијет тиран тиранину, да у данашњем нехуманом друштву вриједе закони из животињског свијета и да у вандредним околностима преживљавају само они најспремнији за адаптацију. Природна селекција.

Сумарно, укратко, као разлоге супериорности Земе у односу на Бањалучанинана можемо навести:

1) битно боља способности адаптације на новнонастале услове (Онај ко је трчао за овцама с краја на крај Крајине снаћи ће се гдје год га „посадите“ много боље од оног што је роштиљао уз Врбас),
2) племенска организација,
3) битно јачи нагон за преживљавањем.

Осим тога, Иво Андрић у роману „На Дрини ћуприја“ каже:

„Ништа људе не везује тако као заједнички и срећно преживљена несрећа.“

Дакле, четврти фактор била би:

4) идентификација са сапатницима.

Невоља зближава људе.

И док је Бањалучанин Зему „хватао за гушу“, иза леђа им приђе група „џепароша“ из Лијевча (поља) и извуче обојици новчанике. Бањалучанин је гунђао себи у браду, а на запрепаштење очевидаца, Земо је аплаудирао џепарошима. Али њему у животу није никад било боље. И ако је остао без новчаника, лећи ће нова плата првог. Како рекосмо, он данас у Бањалуци живи „амерички сан“. И на тој легенди Зградољуби од Лијевча добише подршку, покорише Бањалуку, посјекоше дрвореде, узораше друмове, бетонираше траву. Починише урбицид, а бањалучки буџет преселише у свој завичај. Ни у Гламоч, ни у Дрвар. „Варвари“ убише бањалучки дух.

Симбиоза Зема и Зградољуба дотукла је Бањалучане. Са сплавова одјекују „С намером дођох у велики град“, „Успео сам у животу“, „Занијела ме свјетла великога града“. На згради Градске управе очекује се графит:

„Коначно се исплатило двадесет година труда да од Бањалуке направим завичај.“

На крају треба рећи да је и Земо данас Бањалучанин, да су му дјеца и унуци рођени у овом граду, да зна за сапун и „кавали“ кол’ко и Бањалучанин. Има му се замјерити тек толико да је често једини критетијум за запослење поријекло, крвна веза, а не стручност. Но то није девијација везана само за Земе. Опасна појава може бити и прелазак из комплекса инфериорности у комплекс супериорности, а могуће је да кад Земо засједне у удобну фотељу и даље има осјећај да управља овцама.

Бањалука је довољно широка за још оволико становника. Нетрпељивост према новонасељенима одраз је малограђанштине. Бањалуци су кроз историју највише дали људи који нису поријеклом из овог града. Фратри из Траписта су покренули индустријску производњу, Јевреји развијали трговину, бан Милосављевић од варошице направио град. И почетком трећег миленијума инвазивну кардиологију (захваљујући којој су спашени бројни животи и спријечена инвалидност) у наш град донио је човјек који није поријеклом из Бањалуке.

Остаје само нада да ће некад бити посла и за Бањалучанина и за Зему (Бањалучанина), када ће закони из животињског свијета бити замјењени законима хуманости. Можда је добитна комбинација за Бањалучане да се ороде са Земом.

Бањалучани, није Вам крив Земо. Сами сте себи криви. Коме се не свиђа, може да иде! Широко Вам поље Гламочко!

*Гламочанин, мн. Гламочани (Гламочак, мн. Гламочаци)
**аутор је рођени Бањалучанин са 1/128 гламочке генетике



21 КОМЕНТАРА

  1. Да знам да пишем писао би као Дражен Милосављевић!
    Ово си генијално написао али постоји и трећа варијанта,то су људи који су дошли из већег града као нпр.Сарајева или Загреба у Бања Луку сами са породицом и сада посматрају сав тај циркус мјештани који мисле да су плава крв,земе које су одрасле са керовима и дошли у чопорима и наравно шибицаре из Лакташа.
    Тачно је да су мјештани изгубљени људи а највећи разлог за то је што су пљачкали комшијске куће немилосрдно и још дуго после рата нису морали радити већ су живјели од продаје туђег,а тада је било вријеме да се почну хватати стартне позиције за рад и тржиште што су шибицари одлично сконтали.
    Земе никада неће постати градска раја јер једноставно немају градски дух,можда трећа генарација и то под условом да не одрастају у сателитским насељима која си побројао и која данас има сваки град у БиХ.
    А највећа опасност нам тек слиједи,а то су месије политичари из вукојебина који нуде спасење а њихов домет је да град или државу претворе у вукојебину у којој су одрасли или Афганистан како ја то волим рећи.
    Нормални људи само могу да се иселе из ове земље,јер су овој земљи велика опасност управо мјештани муслимани и то њихов најекстремнији и злочиначки политички израз који је спреман на пакт са српским црним ђаволом тј. злочинцима који су их убијали,пљачкали и палили њихове куће само да би нашкодили цјелокупном српском народу у БиХ.

  2. Нормални људи само могу да се иселе из ове земље,јер су овој земљи велика опасност управо мјештани муслимани и то њихов најекстремнији и злочиначки политички израз који је спреман на пакт са српским црним ђаволом тј. злочинцима који су их убијали,пљачкали и палили њихове куће само да би нашкодили цјелокупном српском народу у БиХ.

    Bez komentara..

  3. jasse, ви вјероватно живите далеко од ове земље чим сте остали без коментара.
    Нормална људска реакција на међусобно лизање злотвора је гађење.
    Град гдје су избрисани муслимани и нису се никада вратили у значајном броју,град гдје је на власти једна странка готово дуго као режим Садама Хусеина е из тог града муслиманима је прихватљив референт за борачка питања који је до тада рјешавао права злочинаца за њихов минули рад уздигао се до Сарајева на држани положај.
    Тако је и у Брчком,само мало горе.
    Позивао сам Дражена толико пута да дође у Брчко и види сав злочиначки учинак по српски народ странке и Вође којег он велича без икаквог основа,позивам и вас jasse да дођете у Брчко да видите стварно стање.

  4. temelji urbanističkog razvoja BL su udareni u austrougarskom periodu.. tada je napravljena, kanalizacija, vodovod, prva industrijska postrojenja, prva javna bolnica, prve javne (nekonfesionalne) škole, uostalom i prva srpska škola u gradu kao i zgrada mitropolije, željeznica, itd…

    što se tiče ovih što su im tu korijeni po 500 godina ne treba zaboraviti da je kuga harala ovim područjima još dugo nakon što je iskorijenjena u Evropi.. pa je tako u prvoj polovini 19.og vijeka nestalo pola stanovništva, toliko je bilo slabo naseljeno da je sredinom druge polovine 19. og vijeka bilo dekretom zabranjeno iseljavanje iz BiH… itd..

    istorija se ponavlja.. jednom se dešava kao tragedija drugi put kao farsa..

    http://balkans.aljazeera.net/vijesti/ko-ce-brati-sljive-ko-glasati

  5. @Млађан Динкић

    Молим Вас, можда сам задњи на овом порталу који би „величао неког Вођу“. Иначе не трпим ауторитете, посебно политичке. Ја Вама вјерујем да сте окружени лоповима и да Вас боли неправда коју осјећате на властитој кожи. Нисам упућен у ситуацију у Брчком, па не могу да судим каква је која странка тамо. Познајем кћерку бившег градоначелника, љубазна је, културна. Политички смо вјероватно различити. Ако сам написао да господин Босић доста тога каже што смо писали овдје у коментарима, то не значи да га величам. Мени је у више наврата нуђено да будем члан ССС, па ипак ја нисам члан ниједне странке. Волим своју слободу. Мени су углавнм угодне ријечи господина Босића, али чекам да видим дјела. Притисак на РАК је добра ствар, у кабинет је узео честите људе и вјерујем да има честите намјере. То никако не значи да у странци нема и велики број оних других, па и у Брчком.

  6. @Млађан Динкић

    Да знам да пишем, писао бих као Симић или Дакић, а најбољи који се појавио на овом порталу је млади Александар Грбић. Нисам оптерећен какав ћу оставити умјетнички дојам, битно ми да пренесем поруку, изразим став, подстакнем на размишљање.

    Неистина је да су Бањалучани пљачкали у рату комшијске куће, то је опасна генерализација. Моја породица је из рата изашла сиромашнија за 300000 ДЕМ. Мог дједа и баку, Србе, из стана у Центру дошли су да истјерују нека службеница МУП и њен љубавник, па су уредно „дисциплиновани“. Дешавало се да нељуди заузму по неколико некретнина и издају, али нису улазили у комшијске станове, но су долазили ликови с периферије који су видјели прилику да дођу до стана у Бањој Луци. Намјештај и техника су дио пљачке у ратној зони, али не и у Бањалуци.

    Неистина је и да Земе никад неће постати урбани, јер познајем дјецу појединих који се не разликују по културно-образовном нивоу од нас. Ако није ограничен ментално, и онај што је као дијете чувао овце за неколико година може се еманциповати и потпуно асимилирати у урбаној средини. Неки људи су по доласку у БЛ слагали дрва у лифт, чували краву код Зеленог моста, али напредују из дана у дан. Знам и оне који шездесетих дођоше из Лијевча на 1,5 км од Боске, па су остали исти и након пола вијека. Ликови из Микулиних стихова.

  7. Fašizam: ponekad strahujem…

    Ponekad strahujem da
    ljudi misle da će fašizam stići u iznošenom kostimu
    koji krasi rugobe i čudovišta
    dobro poznata iz beskrajnih repriza nacizma.

    Fašizam ti stiže kao prijatelj.
    On će ti povratiti čast,
    učiniće te ponosnim,
    sačuvaće ti kuću,
    daće ti posao,
    očistiće ti kraj,
    podsetiće te na tvoju nekadašnju veličinu i sjaj,
    obračunaće se sa izdajnicima i podmitljivcima,
    ukloniće sve što je drugačije od onoga što veruješ da tebi pristaje…

    On ne ide uokolo da obznani:
    „Naš program podrazumeva naoružane ljude, masovna hapšenja, iseljavanja, rat i progone.“

  8. Kada virus nacionalzima zahvati umon se samo primarno manifestuje kao usmjeren protiv druge grupe koja se po nacionalnom predznaku razlikuje.
    Potreba da se proglasi prvenstvo zapišavanja nekog kamena i samoproglašavanje svoje skupine kao moralno i intelektualno superiornije te time i prozvanije da odlušuje ko smije živjeti, a ko ne između dva brda, se u umu nacionaliste nastavlja mrviti i usmjeravati prema sve manjim skupinama i naglašavanju sve manjih razlika.
    Drugi važan simptom zaraženog uma jeste manija da se krivac za sve vlastite životne promašaje pronalazi u drugima, izvan sebe.
    Ti drugi su krivi za sve, i što smo siromašni, i što nismo završili fakutet i što nam je konobar donio mlako pivo. Ti drugi postaju krivi i za sadašnjost i za prošlost. Oni su krivi što je otac tukao majku, oni su naše opravdanje i za to što budućnost neće biti dobra kao ni prošlost, a ništa ustvari više nije dobro osim onog mitskog vremena kada smo prvi došli na svoju njivu i njih Ostalih još nigdje nije bilo na vidiku.

    Bolest je to – teška.

  9. Пошто је мој отац одлучио да напусти своје „рођено село“ и пресели се у град (градић у Крајини), мени су, док сам одрастао и борио се за „свој комад под Сунцем) увијек опомињали да ту не припадам. Нарочито, ако бих боље играо фудбал, боље учио, боље урадио било што… одмах би рекли, љубоморно наравно, ВРАТИ СЕ ТИ У ТВОЈУ ВУКОЈЕБИНУ, ПА ТАМО ПАМЕТУЈ. Послије сам упорношћу, залагањем итд… отишао у један, пуно већи град од БЛ и завршио тежак факултет… оженио се и данас живим у БЛ, нормално као „ЗЕМО“. Имао сам влститу фирму и запошљавао „препаметне“ СТАРЕ БАЊОЛУЧАНЕ, а они су готово сви имали сличну причу… завршили би они факултет, али ето у БЛ није било тог смјера… или марзио их професор који је „форисирао“ само своје ЗЕМЉАКЕ итд…

    И да не дужим, надам се да ће моја дјеца, једног дана, отићи из ове бањалучке вукојебине и негдје живјети као ЗЕМЕ.

    ПС. Некако, ипак мислим да су „стари бањолучани“ у ствари ЗЕМЕ, а ја ипак спадам у НОРМАЛНЕ И ВРИЈЕДНЕ обичне људе.

  10. Додатак:
    У животу сам срео јако пуно НОРМАЛНИХ, ЧЕСТИТИХ БАЊАЛУЧАНА, који се труде да својим радом постигну нешто. Искрено њих је пуно више од ових „СТАРИХ БАЊОЛУЧАНА“, али зна се да су увијек најгласнији, у ствари, КРЕТЕНИ, а њих је јако пуно и на једној и на другој и на свим странама, нажалост.

  11. novo_vrijeme,неће твоја дјеца оду ли у свијет бити земе.
    Само се на овим просторима може живјети као земо.
    Разлог је једноставан,кажеш да си имао фирму,и ја сам и радио сам са американцима,талијанима итд.
    Нема код њих питања ко ти је бака,дједа отац и мајка,знаш или не знаш,рок извођења радова,цијена и гаранција.
    Скоро сам читао како је нека дјевојчица из БиХ уписала неку елитну школу у Аустралији,а код нас имаш примјер да људи заврше машинство на образ оца угледног машинца стручњака а син тешки кретен чим отвори уста бјеже техничари да нису свједоци изваљивања инжињера.
    Вјерујем да тога на западу нема,или ако има бабо га држи у својој фирми а на тржишту је нашао паметне који знају посао.
    А код нас син кретен иде са важне државне функције на другу важну функцију и доводи још горе кретене,зато и пропадамо као друштво.

  12. Možda dva najpametnija čovjeka sa ovih prostora Nikola Tesla i Ivo Andrić su rođeni u „vukojebinama“. Nikola Tesla je rođen u selu Smiljan kod Gospića, a Ivo Andrić u selu Dolac kod Travnika.
    Ipak to ne smeta urbanoj gradskoj raji da svaku drugu rečenicu počinje sa „mi rođeni Banjalučani“…Ako ti je najveći životni uspjeh to gdje si se rodio, onda ga jebi…Mada mislim da je ovo slučaj samo kod nas i da ne postoje konstrukcije tipa „mi rođeni Njujorčani“ ili mi rođen „Šangajci“ B-)

    Ako si rođeni Banjolučanin kao da si engleski ser x-(
    Mada i Berni Eklston je engleski ser pa je oženio mače iz Maglajana :D, provalio čovjek da su bitnije duge noge….:D:D:D

  13. Нико не спори да мали сељак у гуњу дође у град,заврши школу под околностима које су теже у односу на некога из града и постане Тесла или Андрић.
    Земе су настале када су дошли као рој скакаваца и почели градове претварати у своје вукојебине. Велики градови као Њујорк,Лондон,Берлин,Париз по правилу добијају најбоље,најпаметније,најбогатије,најталентованије и најхрабрије из мањих народа у које спадамо и ми.
    Тесла и Андрић су сигурно свакодневно упијали све оно најбоље што им је град могао понудити,а земе држе козе и кокоши на бакону или копају парадајиз и кромпир око зграда.
    Јесте ли икада размишљали шта би било када би нашом земљом управљао неко ко је нпр. 5-6 генерација градског одгоја,живота и образовања.
    Таквих нема у политици зато што се дјеца из таквих породица од колијевке припремају управо за Лондон,Берлин и Њујорк.
    А код нас земо заврши факултет у странку по чланску и мисли да је богом дан да управља земљом што и раде без имало скрупула.
    Зато и пропадамо.
    Што рече алекс то нам је дошло као фарса зато што нам прије рата није ваљао наш комшија србин,хрват или муслиман а сваки припадник сопствене нације је идеализован е сада сви виде да у својој нацији имају и обичну стоку са којом немају ништа заједничко осим нације.

  14. У коју категорију спадају Милорад Додик (никад није дошао у БЛ), Младен Босић (Брчко), Петар Ђокић (Брчко), Младен Иванић (Сански Мост), Драган Чавић (Зеница), Марко Пав ић (Приједор), Антон Касиповић, Нада Тешановић, Сребренка Голић и њена сестра Јасминка Кривокапић (обе рођ. Крлић) итд.?

  15. Рођени Б.лучанин?То се једе?Не разумијем.

    И док је Бањалучанин Зему „хватао за гушу“, иза леђа им приђе група „џепароша“ из Лијевча (поља) и извуче обојици новчанике. „Варвари“ убише бањалучки дух…………..

    Текст је ипак фрустрација некога ко је много искомплексиран.

  16. Nikad necu zaboraviti stariju zenu, zgrada pored moje, kako i koliko je patila za svojim ognjistem. Svakim danom je kopnila, dok se nije skroz ugasila. Cesto je sjedila na klupi, u parku. Cesto sam joj prilazila. Osjetila sam tu njenu bol, patnju i tugu. Dobar dan, majko…bile su moje rijeci. Dobar dan ceri, Bog ti pomogo…odgovarala je na pozdrav. Da mi je da se vratim svojoj kuci, pa da umrem…pekle su me te rijeci. Jel neko pitao tu staricu, da li zeli „zivjeti“ u Banja Luci? Jos na svu tu njenu bol, uvijek se nasao po neki komsija, koji bi hebao izbjeglicama majku. Sjedim u kaficu Farsa, gdje je „postava“ cesto potencirala na „raja s asfalta“. Interesantno, da niko od te „postave“ nije rodjeni Banjalucanin. Svi su dosli sticajem nekih okolnosti. Jednog dana, iritirana pricom „raje s asfalta“, otisla sam u opstinu, zavirila u knjige maticnog ureda. Trazila sam iz izvoda rodjenih izvod za oca, za djeda, za pradjeda, za cukundjeda…sluzbenica me pogledala i upitala zasto mi to treba. Samo sam odgovorila, da bih rado pokazala „raji s asfalta“. Nasmijala se i rekla, da ce mi ova cetiri biti dovoljna. Zivjela sam u Drvaru, suprug mi je bio Drvarcanin. Moj sin je rodjen u Drvaru, njegovi preci su Drvarcani. Zbog ocevog posla smo se cesto selili, od troje djece samo je sestra rodjena u Banja Luci. Brat i ja smo, bukvalno, na putu rodjeni. Dok se nisam udala, moji roditelji su promijenili 16 gradova. Bog zna koliko su sestra i brat promijenili. Interesantno da sam u Beogradu dozivljavala ono sto ljudi dozivljavaju u Banja Luci. Sama sa sinom, radila sam od jutra do sutra. U glavi mi je tutnjalo: ja to moram, ja to moram! „Beogradjani“ su se zagledali u cipele mog sina, nove farmerke i bla bla. Nisam imala radno vrijeme, a oni u 15h kod kuce…rucak, daljinski u rucice i uzivancija. Poslije nekog vremena, stekla sam neka i prijateljstva. Beogradjani, s „pedigreom“, unazad par vijekova. Cekaj, pa ko je onda bio toliko zlonamjeran prema meni?! Gi, ge, ga. Ok, a sta im je onda smetalo kod mene? Rad! Smetalo im je sto sam radila, mnogo.Nisu me mogli sazaljevati, to ih je bolilo. Nisam im dala priliku da mi pomazu, nisam ih dizala u nebesa, a svakoga sam uljudno pozdravila. Bomardovanje. Moj posao je iziskivao konstantna putovanja. Krenem na put, u povratku vidim sta je sve bombardovano. Mozda sam tad u okruzenju imala najvise novca, ali to nije bio samo moj novac…bila sam duzna drugima pomagati, jer sam tako zadojena i odgojena. Poslije sam shvatila jednu, jako bitnu stvar. Budi covjek ma gdje da si, nista nije tvoje i sve je tvoje. Toliko od mene… osobe koja se ne veze za gradove, vec za dobre ljude.

Оставите одговор