Генерал Винко Пандуревић: У служби ЈНА (III део)

Винко Пандуревић је на дужности командира првог вода у наставно-питомачкој чети временски провео 2 године, 10. месци и 18. дана. За дан ЈНА, 22.12.1984. године, похваљен је од команданта IX Армије, а 22.12.1985. године је и новчано награђен, jeр је чета којом је командовао проглашена за најбољом јединицом у пуку. Пише Никола Савић Поручник Винко […]

уторак, октобар 6, 2015 / 09:15

Винко Пандуревић је на дужности командира првог вода у наставно-питомачкој чети временски провео 2 године, 10. месци и 18. дана. За дан ЈНА, 22.12.1984. године, похваљен је од команданта IX Армије, а 22.12.1985. године је и новчано награђен, jeр је чета којом је командовао проглашена за најбољом јединицом у пуку.

Пише Никола Савић

Поручник Винко Пандуревић по наредби команданта IX Армије од 27. маја 1985.године, примио је дужност (18. јула 1985.год.) командира 1. моторизоване чете у моторизованом батаљону „А“, 14. пролетерског моторизованог пука „Б“, 14. пролетерске моторизоване дивизије „Борис Кидрич“. Дужност командира моторизоване чете обављао је до 30. септембра 1988. године.

Другом службеном оценом, за период од 30. јула 1983. године до 30. јула 1986. поручник Винко Пандуревић је оцењен оценом „истиче се“. Елементи оцене су: I. Општа и војно-стручна оспособљеност за обављање дужности – резултати рада: познавање посла (4); војностручна оспособљеност (4); залагање у раду (4); квалитет рада (4); способност за командовање или руковођење (5); смисао за сарадњу (5); иницијатива и креативност у раду (4); однос према правима и дужностима потчињених (5); понашање (5); углед и ауторитет (5); лично војностручно усавршавање (5); самосталност у раду (4); оцена са провере физичке способности (5); физичка способност за обављање садашње дужности (5); II. Посебни радни квалитети: способност говорног изражавања (5); способност писменог изражавања (5); штапска култура (4); наставничка способност (5); способност васпитног деловања (5); III. Морално-политички квалитети: марксистичко и друштвено-политичко знање (5); политичка активност у јединици-установи (5); политичка активност у друштвено-политичким заједницама (4); међуљудски односи (5); критичност и самокритичност (4); однос према друштвеној имовини (4); општа и политичка будност (5). Просечна оцена: 4,62. Закључак: „истиче се“.

Мишљење оцењеног о склоностима за дужности и правцима свог развоја: „Највише би ми одговарале наставничке дужности“. Своје склоности за будући развој и дужности рангирао је на следећи начин: 1. Научно-истраживачки и публицистички рад; 2. Наставничке дужности; 3. Партијско-политичке дужности.

Први дио: Најмлађи генерал Војске Републике Српске, Винко Пандуревић

Описна оцена гласи: Период за који се оцењује провео је на дужности командира вода у наставно-питомачкој чети (30.јул 1983. – 17. jул 1985. нап. Н.С) и нешто мање на дужности командира моторизоване чете (18.јул 1985. – 30.јул 1986. нап. Н.С) и то са доста успеха. Своја знања како теоретска тако и практична знао је на најбољи начин пренети на своје потчињене. У раду са четом присутно је доста неискуства, које се манифестује да и поред уложеног труда не постиже адекватне резултате. Јединица којом командује кроз провере од стране претпостављене команде постигла је врлодобре резултате у обучености.

Припреми за наставу, како личној тако и својих потчињених, поклања изузетну пажњу, што се најбоље одражава у теренским условима. На тактичким вежбама и теренским условима показује примерно командовање јединицом и сналажење на непознатом терену, тако да су резултати изведених вежби адекватни томе. Војнички је правилно изграђен и одлично се сналази приликом давања почасти што и у пракси више пута показује. Има правилан став према претпостављеним и потчињеним и због тога је врло цењен од свих у колективу. Психофизички квалитети су му на завидној висини, тако да је спреман и способан за све напоре који се пред њега постављају. Морално-политички квалитети су му одлични. Изузетно поткован марксистичким и друштвено-политичким знањем, који на најбољи начин преноси на војнике. Прати редовно збивања у свету и код нас и правилно их тумачи. Однос према материјално-техничким средствима му је правилан, али је још увек недовољан. Ради се о старешини који хоће и зна да ради, те уз мало више искуства може добити и највишу оцену.

У закључку службене оцене стоји: Знања која поседује су му довољна за обављање садашње дужности, али која мора неминовно надограђивати и кроз практичан рад потврђивати. Подједнако му леже командне, али и партијско-политичке дужности, мада сам мишљења да га треба развијати по командној линији. Требало би га упутити на краћи курс командира чете – где би употпунио садашња своја знања и искуства, те стекао нова која би му користила у даљем раду. За оно што је до сада показао у раду са јединицом оцењује се оценом „истиче се“. У потпису командант батаљона капетан I класе Ђорђе Петровић.

Поручнику Винку Пандуревић је ова службена оцена саопштена 1.08.1986. године и он већ 4.08.1986. улаже жалбу, на коју има право, те је овде износимо у целини:
„Дана 1.08.1986. била ми је званично саопштена детаљна службена оцена мог рада, са којом не могу да не изразим своје неслагање. Лично не могу да прихватим добијене оцене из области војно-стручне оспособљености (оцена је 4 – нап. Н.С), залагање у раду (оцена је 4 – нап. Н.С), самосталности (оцена је 4 –нап.Н.С) и односа према друштвеној имовини (оцена је 4 – нап. Н.С), јер мислим да су донете на основи непотпуног увида у услове и резултате рада, а неке, ако их прихватимо доводе до логичке неконсеквентности. У редовима који следе ћу то покушати, тачку по тачку, што краће аргументовати.

Другио дио: Винко Пандуревић: Најмлађи генерал ВРС

Службено се оцењујем за временски период који се дели на два дела. Две године сам обављао дужности командира наставно-питомачког вода, а годину дана дужност командира чете коју је састављала једна партија војника и једна партија питомаца. Паралелно обављање функција различитих садржаја уз истовремени процес преформирања јединице који сам извршавао, изискивало је моје брзо прилагођавање, умјешност и динамички приступ у обављању посла. По мом дубоком уверењу тај је основни оквир у коме се одвијао мој рад био недовољно уважаван у формирању службене оцене мог рада, нарочито то важи за оцену моје самосталности и залагања.

Оцену за војно-стручну оспособљеност сматрам неконсеквентном због следећег разлога. На Војној академији из тог предмета дипломирао сам са одличном оценом, а у садашњој службеној оцени моје лично војно-стручно усавршавање и припреме за обуку оцењени су исто тако са оценом одлично. Питање које ми се поставља јесте, како оправдати моју садашњу „тек“ врло добру оцену војно-стручне оспособљености, ако је та некада била одлична, а сада се утврдило да она напредује са степеном који је такође оцењен као одличан? Да би била слика потпунија додајем, да је било извођење обуке чији квалитет је непосредно зависно од војно-стручне оспособљености, на врло високој разини, што потврђују налази честих провера мог рада.

Такође се не слажем са оценом која ми је подељена за залагање у раду – јер сам убеђен да поседујем веома висок степен одговорности за посао који обављам. И у радно и у ван радно време упорно настојим подићи квалитативну разину рада, иако ови напори прелазе границе у којима се може бити истрајан и марљив у настојању да постигнем одлично стање у јединици, што важи утолико више уколико имамо на знању да је та јединица попуњена тек са трећином официрског кадра. Просечни резултати јединице дакле не морају да значе и просечан рад старешина. Ипак, упркос свему наведеном, за 22. децембар 1985, јединица на челу које сам био, била је проглашена за најбољу чету у пуку. За последње тромесечје по питању МПС-а, 1. моторизована чета била је на првом месту.

Не слажем се ни са оценом самосталности мог рада – јер држим, да сам до сада радио у потпуности самостално, помоћ са стране нисам имао, а није ми ни потребна. Степен опште и војно-стручне оспособљености ми омогућава самостално обављање формацијске дужности. Мислим, да је била самосталност посебно изражена у раздобљу када сам обављао дужност командира вода, а да се нисам са ништа мање одлучности и самосталности прихватио и дужности командира чете. О самосталности мог рада по мом мишењу достатно сведочи наређење команданта пука, да од треће чете преузмем руковођење курирске службе, која до тада није довољно успешно функционисала.

Као последњој, а тиме не и најнебитнијим, противим се оцени мог односа према друштвеној имовини. Мислим, да она није у складу са мојом бригом и залагањем у поштовању законских и других прописа на том подручју, а посебно је неадекватна бриги о спремности средстава за борбену готовост, која је код мене посебно наглашена. По пријему материјално-техничких средстава перманентно сам радио на разрешавању свих кварова и оштећења, устројавању потребне евиденције, раздуживању непотребних и разходавању застарелих средстава. Свакодневним васпитним радом утичем и подстичем потчињене на правилан и савјестан однос до наоружања и других средстава. Моју бригу за МТС може потврдити технична радионица и сарадња са особљем из те радионице као и стање средстава нађено на командантским прегледима. Наиме, на инвентарисању, и поред тога што дужим средства која ми не припадају (јер надлежни другови не могу да нађу решење коме да их предам), имао сам мањак две фискултурне пиштаљке.

На крају још то: интенција ових редака, које уједињује не баш примјерени назив жалба, јесте доприњети ка свестранијем осветљењу мог досадашњег рада, јер се на основи мог личног искуства не могу отарасити утиска, да неке ствари суштинског значења у просуђивању квалитета рада старешине могу просто да измичу важећим каноном процењивања које наводи Правилник о оцењивању активних војних лица. Далеко од тога да би моја намера била њихово сузбијање, напротив, мој је покушај ориентисан ка њиховом допуњивању, како би тиме пружио могућност у комплексност мојих искустава као војног старешине, и њиховог поновног – компетентнијег разматрања“.

Поводом ове жалбе, дана 25. септембра 1986. године, командант 14 пролетерског моторизованог пука потпуковник Јово Узелац је наређењем формирао комисију која би одлучивала о жалби на службену оцену,(поручника Винка Пандуревић и поручника Јосипа Јеличић, старешине у 1 моторизованом батаљону), у саставу: мајор Златков Рангел, капетан I класе Најдановски Мирко и капетан I класе Стјепановић Александар. Наредбом је комисији дат рок да о жалби одлучи до 2. октобра.

Комисија је, дана 4. октобра 1986. године (са закашњењем од 2 дана), донела своју коначну оцену: Комисија је размотрила жалбу поручника Пандуревић Винка и утврдила да је службена оцена у свему дата у складу са Законом и да одговара резултатима рада, радним и другим квалитетима и особинама оцењеног.

Чиме је и потврђена првобитно дата службена оцена „истиче се“.

По Закону о служби у оружаним снагама СФРЈ из 1985. године, регулисано је унапређење војних лица. За унапређење у виши чин, лице треба да испуни опште и посебне услове. Општи услови за унапређење, поред осталих, су: да је лице провело одређено време у чину и да за последњи период оцењивања пре унапређења има службену оцену најмање „добар“, с тим да за последње две године пре унапређења није било оцењено неповољном оценом. Као посебан услов предвиђено је да се активни официр унапређује у чин капетана када у чину поручника проведе и то: три године ако има службену оцену „нарочито се истиче“, четири године ако има службену оцену „истиче се“ и пет година ако има службену оцену „добар“.

Поручник Винко Пандуревић унапређен је у чин капетана 30. јула 1987. године (након проведених четири године у чину поручника), у својој 27. години живота.



Оставите одговор