Улогуј се! Региструј се! Изгубљена лозинка?
Фронтал.рс Фронтал.рс Фронтал.рс Фронтал.рс

Tема недеље

10:24 Нисмо гладни10:15 Ко ће из НАТО одговарати за смрт радника Радио-телевизије Србије?10:05 Лавров: Запад балансира на ивици нуклеарног сукоба10:03 Тимоти Лес са Кембриџа: Забрана истраживања догађаја у Сребреници, удар је на слободу говора09:58 Мајка и син у Теслићу нашли новчаник, па их нашла полиција са пријавом09:51 Геноцида без: Локални парламент у Сребреници осудио злочине над свим народима још 2005. године08:51 Стручњаци: Ако је у Сребреници био "геноцид", ономе што се десило Србима у Другом свјетском рату, дати друго име08:49 МУП РС ријешио убиство на Мањачи: Разбио му стакло на колима, он га убио летвом08:44 Наставља се системска, државна пљачка српске приватне имовине у Ефбиху08:40 Руси одбили ракетни напад на брод, пожар угашен

Гдје је привреда мога града?

Неки су то заборавили, а неки никада нису ни дознали, али Приједор је прије рата био познати индустријски центар. У овом тексту проанализираћемо како је могуће да привреда једног града БУКВАЛНО НЕСТАНЕ! Пише: Борислав Радовановић Подсјетимо да је Приједор некада био познат по РЖР Љубија, Фабрици целулозе и папира "Целпак", Тргопродаји, Велепромету, Импру, Аутотранспорту и […]

петак, мај 29, 2015 / 21:54

Неки су то заборавили, а неки никада нису ни дознали, али Приједор је прије рата био познати индустријски центар.

У овом тексту проанализираћемо како је могуће да привреда једног града БУКВАЛНО НЕСТАНЕ!

Пише: Борислав Радовановић

Подсјетимо да је Приједор некада био познат по РЖР Љубија, Фабрици целулозе и папира "Целпак", Тргопродаји, Велепромету, Импру, Аутотранспорту и Аутосервису, Боснамонтажи, ГИК Мраковици и да не набрајам непрегледни списак предузећа која су некада чинила окосницу развоја Поткозарја. Приједор је некада имао 27 000 запослених и поносио се чињеницом да су двије трећине чинили производни радници. Данас има 40 одсто запослених мање, а у њихову структуру боље да не улазимо!

Сасвим разумљиво, Град на Сани је, због потреба привреде, некада развијао и образовно-научне капацитете. Данашња разорена привреда приједорским клинцима може понудити једино школовање за “незапослене”. Ироније ради треба поменути да је Приједор задњих година постао познат по “производњи менаџера”, чиме у потпуности слиједи популизам – никад више менаџера, а мање привреде!

Прије него дођемо до питања: гдје је нестала (као у мађионичарским триковима) приједорска привреда (?), за тренутак подсјетимо на једну чињеницу. Приједор је своје индустријске капацитете очувао током ратних дешавања, па и током 10-ак година поратне “транзиције”. Сви знамо да су та предузећа дијелила судбине остатка привреде Републике Српске, но, остаје непобитно да су постојали објекти и друга инфраструктура, да су постојале машине, да су радници долазили на посао, па чак понешто и производили.

Затим наступа ера нечега шта жаргонски називамо „стечајна мафија“ и за мање од 10 година већина приједорских предузећа бива „збрисана са лица земље“, а један дио бива претворен у рушевине погодне једино за снимање ратних филмова. Како је то могуће?

Како овдашњи људи највише воле да им се нешто разјасни конкретним пластичним примјером, тако ћемо и овај текст посветити Фабрици целулозе и папира "Целпак" – некада једном од кључних привредних субјеката мога града. Колико је то некада био моћан индустријски погон можда понајбоље свједочи чињеница да ни након једанаест година није завршено његово “стечајно крчмљење”. Једанаестогодишњи стечај над тим предузећем произвео је једну нову димензију познатости истог – као рекордера по трајању стечајног поступка.

Према ријечима данашње стечајне управнице Целпака, госпође Мирјане Голић, стечајни поступак започет је марта 2004. године. Госпођа Голић тврди да је процијењена вриједност имовине износила је око 24 милиона марака, а потраживања стечајних повјерилаца вриједила су око 16 милиона. Можда поменута госпођа није упозната са тим податком, али вриједност предузећа процијењена је на 25 176 455,00 конвертибилних марака, но, овдје је увијек важила крилатица “милионче горе-доље”.

Сад, била процијењена вриједност предузећа осам или девет милиона већа од процијењених потраживања, опет остаје нејасно како је могуће да је намирено само 57 одсто потраживања из категорије општег исплатног реда. Сви до сада изнесени подаци базирају се на ономе шта је јавности саопштила госпођа Голић, па тиме и податак како је до сада наплаћено око 12,3 милиона КМ (половина од процијењене вриједности).

Значи, госпођа Голић је, као “стечајни стручњак”, успјела продати имовину предузећа за тек половину процијењене вриједости (такво пословање могли су реализовати и приједорски “дипломирани менаџери”), а онда је потраживања општег исплатног реда (највећа категорија потраживања) реализовала тек нешто више од половине. Па зар вриједност предузећа није за трећину премашивала вриједност потраживања? Бојим се да би и приједорски “дипломирани менаџери” схватили како овдје постоји некаква чудна рачуница.

Ако уобзиримо чињеницу да је госпођа Голић исте погоне успјевала продавати више пута и различитим купцима (замишљени идеал продаје!), могли би посмислити како је у питању заиста врхунски стручњак. Но, остаје једноставно питање – ГДЈЕ СУ ПАРЕ!???

Одговор на ово питање поново нам је дала стечајна управница изјављујући за медије: “…извршено је и орочавање значајног новчаног износа по парницама које предузеће води с повјериоцима”. Значи, у “том грму лежи зец” и стечајни поступак у овом предузећу диспио је до Гиниса због тога што се паре орочавају. Повјериоци треба да чекају док не достигне камата на орочена средства. Колико је то правно и економски оправдано схватићемо ако провјеримо да ли су камате на потраживања веће од камата на орочавања. Но, оставимо то питање приједорским “дипломираним менаџерима”, а ми ћемо се задржати на есенцијалном питању – гдје су нестале паре од продане имовине!??

Одговор на ово питање треба посматрати кроз призму коштања/трошкова стечајног поступка. Треба знати да је за протеклих једанаест година само на плаће и накнаде стечајних управника (намирују се из стечајне масе) потрошено између 300 000 и 400 000 марака. Додајмо још толико за примања разних савјетника, помоћника и административног особља. Уобзиримо и трошкове небројених поступака какви прате овај стечај и додајмо ту још неколико стотина хиљада марака. Како год то рачунали (чак и методама какве се изучавају на приједорским менаџерским школама) долазимо да је преко МИЛИОН МАРАКА потрошено на „поступковање“.

У стечајним поступцима сви могу бити на губитку, и повјериоци и друштво, али „стечајна мафија“ своје ангажовање увијек наплати. Суштински ту треба тражити одговор на питање због чега наши стечајни поступци трају тако дуго? Просто, да што дуже обезбиједе примања „стечајној мафији“!

На крају запитајмо се ко чини ту неизмирену категорију општег исплатног реда, а какве је преко 40 одсто остало „кратких рукава“. Запитајмо се колико је ту редника-акционара предузећа? Осим што су својим вриједним радом деценијама подизали ово предузеће, радници су одвајали од својих прихода како би куповали акције предузећа. Податак колико је таквим лицима исплаћено портраживања нећете нигдје наћи. Затим, запитајмо се колико је међу радницима-акционарима било бораца ВРС? Дакле, оних који су градили предузеће, инвестирали у њега дио својих зарада, а потом исто готово четири године штитили својим животима! Колико је таквих!? Па колико је радница-акционара и уједно супруга наших бораца, које су поднијеле страшан терет одбране свог предузећа? Можемо овако набрајати у недоглед, али поента је ваљда јасна.

На самом, самом крају и један конструктиван приједлог!

Дакле, изведимо законске измјене у каквима ће прецизно бити утврђено да стечајне управнике и осталу мафију сврставамо у посљедњи ред исплата. Кад заврше посао, онда их и исплатити. Неко ће рећи да у таквим условима нико неће пристати на такав ангажман. За тај „проблем“ постоји једноставно рјешење – награђивање по основу успјешности. У старту се одреди колики проценат укупне вриједности иде за награђивање стечајних управника. Врло брзо би дошли до ситуације у каквој управници настоје имовину продати што скупље, поступак окончати што брже и са најмањим могућим трошковима поступка. То напросто да не умањују и што брже остваре своју награду.

Многи ће на овај приједлог одреаговати оном народном: „Касно Марко на Косово стиже!“, но, питам да ли је заиста касно? Немојмо се зачудити да „черечење“ Целпака потраје још неколико година. Лешинари увијек пронађу нешто за оглодати!

0 КОМЕНТАРА

  1. Ja se obradovo evo ga čovjek piše o privredi i radnicima, o tržištu i potrebama, o tehnologiji i sirovinama, o kupcima i konkurenciji. Međutim, jok. Naslov i podnaslov su lažne nade.

    Priča se svodi na stečaj. Stečaj vam je ono što ostane kad sve ovo gore navedeno nestane. Kad dođe do stečaja možeš ga jebat. Prošli vozovi.

  2. Колега Бориславе,
    прецизно и разумљиво свима који желе да разумију, као и сваки Ваш текст.

    Типична слика пропасти привреде у цјелини, не само у Приједору, не само у Републици Српској или БиХ, него у ширем региону, по јединственом рецепту смишљеном у некој „ђавољој кухињи“.
    Још само да народу дође до мозга, мада сумњам јер је превише празноглавих новопечених „менаџера“ и „стручњака“ за све и свашта.

    Поздрав!

  4. Prave teme zemljače.Vidi se da vladaš materijom.Samo kod nas je pogrešna percepcija šta znači stečaj preduzeća.Mi smo to poistovijetili sa likvidacijom preduzeće,a i praksa je to pokazala.Ali nije tako.Stečaj u preduzeće se uvodi prvenstveno da bi se preduzeće spasilo od propadanja,pa ako to nije moguće onda dolazi u fazu likvidacije.Možda će nekada neko i utvrditi razmjere ja bih ga nazvao „ekonomskog zločina“koji je počinjen od početka devedesetih do danas.Ono što su generacije decenijama stvarale,tako brzo je uništeno i poharano,što nije svojstveno normalnim ljudima.No kod nas zakon postoji samo na papiru.I šta reći na činjenicu da oni koji su uglavnom poharali privredu RS pa i grada Prijedora,pobijede na izborima.Svako dobro prijatelju.

  5. Одговор на питање из наслова је идентичан одговору на питање где је привреда Југославије? Пропала јер је била диктирана и јер је криминално приватизована. Пропала би и да није било рата и овог вида приватизације.

    А текст се односи на стечај предузећа, који малтене нема везе са привредом.

  9. Bez zle namjere i bez namjere da branim ocigledan privredni kriminal reci cu Vam da se drzite analiziranja i pisanja o teorijama zavjera, ostavite privredu nekom kompetentnijem.
    Uglavnom… Privredni sistemi koje ste naveli u periodu prije rata bili su tehnoloski zaostali i van konkurencije, opstajali su jedino jer je socijalisticki sistem i nacin funkcionisanja SFRJ to omogucavao. Dosao je rat, pomenuti kapaciteti su ili devastirani ili su stajali na mjestu 10ak godina, dok je evropa otisla 30 godina naprijed. Promjenjen je drzavni sistem, privreda je potpuno liberalizovana i izlozena kunkurentskoj utakmici. Utakmici tima iz seoske lige u ligi sampiona. Na to sve dodamo sumnjive privatizacije i eto odgovora.

  12. Pozdrav za sugradjanina.Jeste da sam mladja generacija ali bih volio da naglasim par stvari.
    Otac mi je dugogodisnji bivsi radnik u Celpaku.

    Celpak je specifican u odnosu na druge gigante iz Prijedor i okoline po tome sto nije bila stara fabrika sa zastarjelom opremom koja nije radila.Izgradjen je cini mi se 74. a masine su kupovane i mnogo kasnije.Znam sa sigurnoscu da su SVE masine i oprema funkcionisali nakon rata.U toku rata su svaki mjesec pogoni pustani da rade nekoliko sati ili dana da nebi propadali.Zanimljivo da su dolazili ljudi iz Slovenije da bi kupovali „zastarjelu“ opremu.

    Mislim da je Celpaku presudila lokacija.Da je bio par kilometara van grada mozda bi se i odrzao.Jos jedna zanimljivost da je jedna hala prodana za milion km a vlasnik je od metala koji je isjekao sa nje zaradio 5 miliona a ostalo mu i zemljiste….
    x-(x-(

  14. Zahvaljujem svima na izrečenim pohvalama, kritikama i pokudama!

    Pokušaću jednim komenarom da rezimiram ono izrečeno sa vaše strane:

    EX 1978 – ovdje pokušavam govoriti o kriminalu (stečaj je nešto drugo), a to što nisam više ulazio u kriminalne rabote ovog preduzeća naprosto je iz razloga što je ovo TEK PRVI TEKST O OVOJ TEMI… U narednim tekstovima ćemo reći više!

    Kolega KRIMINOLOG – zahvaljujem, a to što ovdje raspravljamo ima za svrhu da objelodani istinu, odnosno da građanima „razbistri glavu“. Zar ne?

    DRAGOSLAVE – nadam se da će roditi hercegovačko grožđe, da će biti vina i lijepih snaša, te da nam Hercegovina živne!

    podv0r, u narednim tekstovima govorićemo i o tome kako sam pokušavao spasiti imovinu ovog preduzeća. Nije mi „privreda“ baš tako strana, a to najbolje znaju pojedini direktori i slični koje sam svojevremeno „ćorkirao“…

    Варог Обазрајевић – Nikada u svojim tekstovima ne izvodim one elementarne zaključke – to ostavljam čitaocima…

    rango, Možda se šalite kad govorite o zastarjeloj tehnologiji. Imao sam priliku da vidim dokumentaciju o mašinama pred sami rat plaćenim 10 miliona dojče maraka, a nikada korištenim. Bilo je tu obilje skupe opreme i mašina, a skandalozno su prikazivane nultom knjihovodstvenom vrijednošću… No, ostavimo nešto i za druge tekstove!

    Sve Vas srdačno pozdravlja, Vaš Borislav Radovanović!

  15. Naši su stečaji posljedica nesolventnosti. Nesolventnost je stanje u kome su obaveze veće od imovine. Borislav nam tvrdi da je Celpak vrijedan 25 miliona a njegove obaveze valjda iznose manje od 2/3 te vrijednosti, tek 16 miliona. Biće da se malo zaj’bo u matematici.

    Doduše i ja kada pišem nešto volim napisati i neku netačnost sa namjerom da provjerim koliko su pažljivi i ozbiljni ljudi koji komentarišu.

    Elem, svako je preduzeće slučaj za sebe i nije korektno sve propasti opravdati i obrazložiti samoupravljanjem i tranzicijom. Proizvodnja papira je priča velikih mišića i velikih kapaciteta. To je posao koji odavno vode multinacionallne kompanije. Pogoni Celpakovog tipa se gase širom Evrope… i u Švedskoj i u Finskoj. Prvo ih kupi pa onda zatvori superzajebana ekipa iz JAR. Njima je papir tek usputni posao. Rudnici platine i dijamanata glavni a ubijanje vođa sindikata po Indonezijama normalna stvar.

    Pogoni Celpaka su otišli čini mi se negdje na istok. Pakistan ili Indija, možda Egipat. Sad se ne sjećam tačno. Posredovali su momci iz USK i debelo omastili brke. Ne bih se čudio da se upravo takvim kombinacijama kupovala prijedorska kohabitacija.

    Neki dijelovi firme su možda i imali trežišnu perspektivu. Propali su zbog lakomosti menadžmenta.

  17. U vezi prethodnog clanka samo cu jos jednom reci trougao: vucic-bntv-bosic. Ne znam je li jednakostranicni ili pravougli i ko je Pitagora ali trougao je definitivno.
    Za zle jezike: ne govorim o trouglu da bih favorizovao Dodika. Ocigledno je dodik ispao iz geometrije, samo se kao amorfni geometrijski oblik rotira oko svoje ose, odavno je ostao bez trajektorije u procesu translacije.
    Ostali su prosta aritmetika 2+2.

  24. Kada se otvori stečajni postupak,Tužilaštvo je uvijek o tome obavješteno i Tužilac je dužan da utvrdi da li je bilo nezakonitih radnji koje su dovelo do stečaja a to se kod nas nije dogadjalo,odnosno Tužilaštvo nije radilo ono što mu je obaveza.Stečajni postupci najčešće traju dugo zbog sudskih postupaka koji se razvlače godinama zbog korumpiranog sudstva,a po zakonu svi sudski sporovi trbaju da se završe za dvije godine,dakle sami Sudovi krše zakon.Stečajni upravnici su posebna priča.Znam samo za dvojicu koji su uspjeli da naprave reorganizaciju.

Оставите одговор