Гастарбајтерски хорор у Либији

Либију је, према подацима УНХЦР, напустило више од 180.000 страних радника. Неки имају среће да долазе из Америке и Европе, па евакуација иде прилично лако. Али други нису те среће и то личи на хуманитарну катастрофу. Призор је крајње потресан у Рас ел Џедиру, граничном прелазу на туниско-либијској међи. Већина избјеглица су Египћани, али има […]

понедељак, март 7, 2011 / 09:47

Либију је, према подацима УНХЦР, напустило више од 180.000 страних радника. Неки имају среће да долазе из Америке и Европе, па евакуација иде прилично лако. Али други нису те среће и то личи на хуманитарну катастрофу.

Призор је крајње потресан у Рас ел Џедиру, граничном прелазу на туниско-либијској међи. Већина избјеглица су Египћани, али има и Суданаца, Вијетнамаца, Африканаца…

Изгледа као да се негдје у пустињи окупила сва биједа Трећег света. Десетине хиљада гастарбајтера из Азије и Африке, који су у Либију дошли да би зарадили нешто новца, умјесто на градилиштима, сада су негдје у недођији и не знају више куда би.

Поворка људи, која сеже у недоглед, чека на помоћ Уједињених нација. Негдеј у даљини назире се шатор у којем хуманитарци покушавају да помогну преплашеним људима. Неки од њих упорно узвикују "Бангладеш, Бангладеш", јер одатле долазе и надају се повратку у домовину.

"Овде нас је сигурно десет хиљада, а влада у Бангладешу не чини ништа. Не знамо куда би. Гадафијеви људи су нам одузели све. Новац, пасоше, мобилне телефоне… Имао сам 1.000 динара код себе. Претукли су ме и узели ми новац", прича један од избјеглица.

Исту судбину деле и Африканци. Тврде да им је и горе него сапатницима из Бангладеша.

"Наша афричка браћа, много њих, и даље се налази негдје у пустињи. Не смијју да се упуте у неки град. Плаше се да би их тамо напали и убили. Многи су већ убијени. Само неколицина нас је успјела да стигне до границе", каже један Африканац.

Пут који се налази иза безнадежне колоне избјеглица води ка Триполију. Сви се они налазе у Рас ел Џедиру. И ту је било борби између побуњеника и војника либијског режима.

"Неки Либијци су нас крили по кућама. Али војска би упадала и говорила – имате три дана да се изгубите, а ако то не урадите, убићемо вас. Зато смо и побјегли", прича други Африканац.

Да би дошли до границе, морали су да прођу неколико фронтова. Нападали су их и противници Гадафијевог режима.

"И они су нас прогонили. Било је ту људи који би нас оптуживали да смо Гадафијеви плаћеници, да смо убице, само зато што смо црнци. Гадафи је афричке војнике доводио из Чада, Судана, Нигера. Али Либијци мисле да смо сви ми исти, иако долазимо из Гане и Нигерије", жали се један Нигеријац.

Чак и у мирним временима у Либији је било бруталних расистичких напада. У арапском свијету има много оних који не воле афричке црнце. Исфрустрирана младеж из Триполија и Бенгазија би их "ловила по улицама". Гадафијева визија о великом афричком уједињењу није много помогла.

"Ово је хуманитарна катастрофа", каже туниска министарка здравља Хабиба Бенрамдан након посјете избегличком кампу у Рас Џедиру. Она апелује на међународну заједницу да помогне у обезбјеђивању авиона и бродова да би избјеглице-гастарбајтери били враћени кућама.

За то вријеме, из дана у дан, расте број избјеглица који се налазе у недођији, на ничијој земљи, негдје између Туниса и Либије.



Оставите одговор