Фронтал честита Дан Војске Републике Српске!

Прије свега борцима свих чинова и њиховим породицама. Онда савременицима који знају шта је то значило. Најзад, онима који су се родили прије мање од 25 година. Њих се ово највише тиче.

петак, мај 12, 2017 / 21:34

Прије свега борцима свих чинова и њиховим породицама. Онда савременицима који знају шта је то значило. Најзад, онима који су се родили прије мање од 25 година. Њих се ово највише тиче.

Четврт вијека оружане силе Срба са ове стране Дрине (не и Уне), данас је обиљежено у касарни Козара у Бањој Луци. Било је то све лијепо. Срдачно. Мило свима којима овај дан изузетно значи.

Ипак, не више свечано од приредби у част свечане обавезе, коју су регрути војске што је се сјећамо, давали некад на истом том стадиону. Заправо, у случају заклетви је било присутно много више неуниформисаних лица. Такорекућ грађанства.

А такав омјер снага је поразан прије свега због оних који су у уводу трећи у реду честитања.

Било је ту и дјеце, било је литерарних радова на тему 25. године ВРС, било је и ликовног васпитања. Али мало је то. Неодуховљено. Отаљано. Не даље од приручника на којем пише Правило службе.

Све по ПС-у

Ма, није лоше. Да сад не црнимо. И политички је то било сасвим достојно.

Дошао је командант војске, односно предсједавајући фрагментираног колективног тијела, те поново постројио војску са српским ознакама на лијевој надлактици. Овај пут пристојно попуњеног травњака стадиона. Доста људства. Као некад за заклетву. Иванићу то ваљда овај пут неће толико замјерити у Сарајевској нахији, јер је слично са остацима тзв. Армије БиХ недавно шаптом урадио и јуноша Изетбеговић.

Дошао је и командант полиције. Прошао испред шпалира и сјео на свечану бину. И даље је угодно видјети Иванића и Додика да се не туку и не препљувавају, барем на један дан. Или пар сати. Ту су, под надстрешницом, већ били и српски министар одбране (читај замјеник) Борис Јеринић, предсједник Борачке организације Миломир Савчић, потпредсједник скупштине Ненад Стевандић, разни посланици, савјетници и остали.

Само је то све некако недовољно.

Војска је стуб државе, а према том стубу, а посебно некадашњим ратницима, држава Српска се баш маћехински и ниподаштавајуће односи. За почетак, мислим да је то зато што се то не сматра неким посебним приоритетом. Чак ни да се доведу сва основношколска дјеца, упали се пар тенкова и транспортера и извезе да то дјеца виде и опипају. Одраде селфи са насмијаним војником. Попну се, уђу, ставе војничку капу или шљем. Као некада што је радила ЈНА.

Ако за то треба опет политичка криза, а наши су томе несклони за разлику од Сарајстана, може ли један приједлог?

Теоретска тактичка вјежба

Би ли било скупо у Граду Бањој Луци, тражити од градских и републичких власти нека цркавица да се на Бањолучком пољу, покрај парка за псе, дигне монтажна вишеспратна хала, као што су канцерогено по пејсажну архитектуру никли оближњи тржни центри гдје им мјесто није? У њу да се ставе оруђа и оружја Војске Републике Српске, која сада рђају на отвореном око Клуба ВРС у касарни Козара?

Међу експонатима тог музеја на отвореном има оклопних возила из Другог свјетског рата, које покушавају да купе богати западни музеји. Што би можда било и боље, јер су код нас свега покривени маскирном мрежом и пропадају без рестаурације.

Странци и онако, нашопани Си-Ен-Еновом басном о Олимпијади у опкољеном Сарајеву, мисле да ми једино ратовати умијемо. Што им то не пружимо да обиђу у центру града и уз одговарајуће кустосе, водиче и мултимедију; задовољимо туристичку им знатижељу. Те нешто и зарадимо.

Војска нас је одржала – њози хвала!

Отприлике су све то говорници данас рекли, не помињући, наравно, своју квислиншку улогу у утапању те војске у неодрживу новоЈНА, која беспотребе једе буџетски новац. У случају било каквог спољног агресора, изузев из свемира, распашће се у секунду. Зато дјеци, омладини и старијима треба очувати сјећање на славну прошлост ВРС. То би био један баш добро опремљен музеј, туристичка атракција, одуживање дуга палим борцима рјешење чијег централног споменика још нико није ни видио, а камо ли да су почели радови.

И онако нацистичка бомбардовања, земљотрес и соцреалистичка власт не оставише пуно културноисторијских цјелина за погледати у Бањој Луци. Зар не?

Опет смо дочекали четврт вијека нечега. Без споменика. Без музеја. Без документарног. Без играног филма. Без ичега осим ручка у војној мензи, гдје зачудо није био пасуљ. Да нема ово фолклорних друштава из предратног периода, не би ништа ни имали извести као културноумјетнички програм…

А, да. Много је лакше гледати да се на власти не таласа, и да се квазилегално поткрада буџет, док не завршимо у неком албанско-аргентинском сценарију банкрота.

Но, да не кваримо славље, све је то лијепо било видјети. Војску, тробојке, двоглаве орлове. Чисто да се види по којем шаву ће пуцати тзв. Оружане снаге БиХ, када се нађу у ситуацији као Југословенска Народна Армија, чија заоставштина је свеприсутна и свепримјетна око нас.

Чини се некад да ови данас, као што изрека каже, стварно не могу стићи да прекрече, оно што су они некад сазидали.



Оставите одговор