Формула 3 на 3 или Свако има своју ТВ

У представљању лица која се кандидују да заступају муслимански плебс у Предсједништву БиХ, дошло је до комично-гротескне ситуације, да су тројица била на ФТВ1, а друга тројица на ФТВ2 (БХТ).

среда, октобар 3, 2018 / 10:28

Осим што је у Српској кампања искључиво антикампања, једна од главних значајки овогодишње трке за опште изборе, јесте да се јавност понаша као да смо истински независна држава. Без икаквог помињања збитија и порука из Ефбиха. То нас се уопште не тиче.

За разлику од ранијих избора, када су изјаве политичара из муслиманског корпуса коментарисане у смислу предизборног маркетинга. Ове године, барем у етеру, готово да нема никаквог утицаја из Ефбиха, на политичка гибања у Српској.

Истина, са друге стране границе је све исто. Медији у Ефбиху детаљно прате шта се дешава у изборној трци, те се у њу мијешају колико год су у могућности. Прати се Србија, Бећировић и слични одговарају Дачићу, Вучићу, Пачићу, Мачићу… То се преноси, потиче, таблоидише максимално. Тамошњи политичари изговарају своје натурајуће, ратнохушкачке и мајоризацијске флоскуле, као и до сада. Емитују се патетични документарци о страдањима муслиманског живља, па чак и у Рашкој области у Србији и Црној Гори. Они је, дакако, називају Санџак.

О свом се јаду забавили

Но, на њих нико из Српске не реагује. Док су се та исламистичко-шовинистичка лупетања у обланди мултиетничности и мултиконфесионалности раније користила као шлагворт, сада су се политичари у Српској некако више „о свом јаду забавили“. „Браниоци Републике Српске“ сада су усмјерени једино ка међусобним оптужбама. Ко је гори, а не ко је бољи.

С једне стране је то добро, у смислу практичне демонстрације гдје станује права воља за нападима на Дејтонски мировни споразум, односно која страна је агресивна и ствара своју политику на конфликту. Али то је јасно само нама. Не остатку свијета.

Са друге стране, то уопште није паметно. Апсолутно се не прати и не одговара на дјетињарије, које ће послије избора, уз нескривену силу земаља НАТО, да се врате у наш јавни живот као нечије предизборно обећање. Са новим валом насртаја на нормалност, правду, право и поштење; односно наставак прича о дерогирању државних прерогатива Српске, у циљу „отклањања кочница евроатланским интеграцијама“.

Прекувана жаба

Јавност Републике Српске је загађена, дезоријентисана и изопачена упумпавањем велике количине новца у разноразне медијске и друштвене пројекте, који немају упориште у стварности. Још мање у стратешком опредјељењу бирачког тијела. Наравно, од истих тих земаља НАТО. Нарасла је читава генерација некадашњих основношколаца, који су сада студенти или дипломци, а који су образовани на НВО семинарима да презиру своју земљу и да је једини начин да напредује послух Западу. Не само њихов лично, већ колективно.

То већ, само по себи, значи да је Српска уздрмана као државна творевина у будућности. Ово некоментарисање дешавања је само симптом. Стварно обољење је потпуно одсуство стварних предизборних тема, сучељавања програма или препознавања разлика у њима, на шта је као наручена сјела и ова наметнута аутистичност. Колико је ФТВ2 (БХТ) битна бирачима у Српској, и блокови спремни на јавно сучељавање, показује да су синоћ оба кључна играча у трци за предсједништво оставили празне говорнице.

Синдром куване жабе је одавно већ реалност. Наша жаба је прекувана. Идеолошки и на сваки други начин обесмишљена, те неспремна за будућност. Зато се Фронтал.СРБ осврће на оно што смо могли видјети у политичком рекламирању јединог облика предсједника коју Ефбиховци (Хрвати су Херцбиховци) бирају непосредно, јер се предсједник Ефбиха бира у тамошњој скупштини.

Да, да. Неће нико други.

Имају свој воз!

Хумористичка емисија Топ листа надреалиста, у предратном Сарајеву је одрадила један скеч који је ушао дубоко у наше колективно несвјесно. Тамо Ненад Јанковић тумачи лик Мухамеда Ченгића – Ченге који предводи „Штрајк Владе“, те се обесмишљава однос између владајућег слоја који се „морају гузат’ по четворо у таксију“, док рудари који су дошли да им се малтене извине за своје стање „имају свој воз“.

Отприлике у таквој атмосфери је протекло сучељавање кандидата за члана Предсједништва БиХ, само у овом случају „имају своју ТВ“. А рудари су, прије свега, становници Српске.

Шефик Џаферовић (СДА), Денис Бећировић (Коалиција око СДП) и Фахрудин Радончић (Савез за бољу будућност) су изабрали да гостују на ФТВ1, док су се Сенад Шепић (Независни блок), Мирсад Хаџикадић (независни кандидат) Амер Јерлагић (Странка за БиХ) опредјелили за ФТВ2 (БХТ).

Црне тројке

У обе тројке је неупитно сљедеће: Јака БиХ, јачање државе и обесмишљавање ентитета, НАТО и ЕУ интеграције и отворено призивање странаца у случајевима свих препрека на том путу. То ће рећи да се неприкосновено сви у Тамном вилајету Ефбиха држе старе максиме приликом разговора са својом браћом Србима: Будите мирни, пустићемо странце на вас!

На ФТВ2 (БХТ) атмосфера била доста уљуднија, саговорници су се међусобно уважавали и снагу за то црпили из „ових који нису дошли“. „Ови који нису дошли“ били су лајтмотив цијеле емисије, што до одређене мјере прејудицира и изборни резултат, у смислу медијски подсвјесно емитованог увиђања да су неприсутни ипак кључни играчи за изборну трку.

Свеједно је Силајџићевски Jерлагић, у свом представљању нагласио да је бранио БиХ у рату, па ће је бранити и у миру. Што је нешто што је у Српској одавно изашло изван оптицаја у кандидатима за обе инокосне функције. Мирсад Хаџикадић је у својој америчкој независности истицао прије свега лични успјех у животу. Заговарао укидање кантона истичући њихову прескупост и неефикасност у односу на оно што могу остварити општине, али је и истрајавао да нема територијалног преустроја без договора свих. Што је, овако, ипак једна свијетла тачка у еволуцији ефбиховске политике.

Сенад Шепић се уклапао у све поменуто, посебно у приче око Косова и Метохије, коју сва тројица сматрају независном државом мимо воље друге половине њихове „државе“. Општа оцјена је да им и одговара што „ови који нису дошли“ на тај начин праве јасно одвојен фронт од њих „који су дошли“.

Но, друга тројка је ипак исти дан била пред очима грађана. Занимљиво је да Бећировић ништа није образложио „државној телевизији“, Џаферовић да је за, али да буду сви, док је Радончић рекао да неће бити у Сарајеву. А био је у студију ФТВ1.

Зна се шта је „државна телевизија“

За нас из Српске ова тројка је била баш као из хумористичке емисије. Надреално, крајње одвојено од реалности, гдје Република Српска непрестано виси као лајтмотив за међусобне обрачуне. Бања Лука је ту, очигледно, неко ко има свој воз, док су се они гузали по тројица са водитељком.

Када је изборни резултат у питању, њима се уопште није мантрало бајкама о „држави БиХ“ и „заједничким институцијама“. Зна се шта је права „државна телевизија“ за њихове бираче. Аутистичност и нереалност медијске сцене у Ефбиху, најбоље је и исказала поменута водитељка, која осим што је наглашено увиђавна и трептаво окренута ка Бећировићу, испуцава потпуне будалаштине, које немају упоришта у политичкој стварности.

У тренуцима када фаворити за члана предсједништва испред Срба изговарају да нема говора о уласку у НАТО, уколико то исто не учини Србија (Иванић), или потпуног салта мортале од дјеловања Небојше Радмановића и Ане Тришић – Бабић, отвореним одбацивањем било каквог уласка у НАТО, па и окретању Русији у односу на ЕУ (Додик), водитељка (као да је са друге планете) каже постављајући питање: Наша будућност је ЕУ и НАТО.

Није ово први пут да слушамо мастиљаре ФТВ1 и ФТВ2 (БХТ) како заузимају политичке ставове у самим питањима, што најбоље говори о тоталитарном режиму у медијима наших сусједа у Државној заједници БиХ.

Унутарстраначка гложења и спољна политика

Оно што озбиљно разликује ефбиховску сцену од оне у Српској, изузев страног фактора као кључног за сва унутрашња питања, јесте што тамо нема јасне границе међу странкама. Сами политичари наступају према противкандидатима са кафанским причама о унутрашњим превирањима унутар странака својих такмаца.

Генерално, у медијској сцени Ефбиха се јасно увиђа да се много више полаже пажње на кадровска рјешења. У тамошњој политици више владају одређени интересно-породични кланови, чије ингеренције се протежу преко страначких ограда, у којима постоје подскупне фракције у стању да се око послова и преклапања послова договарају у институцијама система. У Српској влада принцип: газда партије – газда свих нас.

Тако Бећировић истиче да га „подржава седам странака“, на шта му Џаферовић одговара указивањем на писма чланова СДП, а Џаферовићу Радончић да је „трећи ешелон политичара СДА“ и лични избор клана Изетбеговић. Да би на крају ипак додао да у Предсједништву са алама и мракама као што су Додик или Иванић (каже без обзира ко буде био изабран) могу да се носе само „сиједе главе“. Бећировићу поручио, да ће се битка бити на релацији он и Џаферовић.

Да су о Српској причали као о Турској, човјек би помислио да можда ту има неко ко није изван реалности.

Љевичари највећи шовинисти

Денис Бећировић се у овом галиматијасу надлагавања ко је већи модерниста и еуропејац, заговорник НАТО и ненационалиста; највише истакао у шовинизму. Готово свака критика владајућих је била повезана са националистичким иступима према српском народу и Српској. Денис се наметао великомуслиманским националистичким пројектом, чији је он искрени сљедбеник и настављач. И друга двојица, наравно, али он ипак хини љевичара.

Бећировић тако говори о гријесима: „Увели сте хрватско питање и нанијели немјерљиву штету БиХ“. Изгласате човјека СНСД у парламенту Ефбиха, а не златног љиљана… Бирате четничког војводу Николу Поплашена… Да би на крају ове узбуркане атмосфере у реторици пријератних и посљератних деведесетих, бацио коску како БиХ прво мора ући у НАТО, па онда у ЕУ, да „неко не би планирао агресију“.

Бачену рукавицу је прихватио одмах Џаферовић, истичући да ће његова прва међународна посјета бити Вашингтон, да је неопходно мијешање „међународне заједнице“ у унутрашња питања, да неће бити оцјепљења Српске, те да се „Дејтон мора прихватити у комплету“, а не шта коме одговара. При том, наравно, крајње џепарошки заборавља педесет надлежности Српске, које су под притиском „међународне заједнице“ истој одузете, те финишира неопростиво замјерајући помињање „филџан државе“ Радончићу.

Запостављени Радончић ужива

Човјек који је ИН, Радончић ФахрудИН, осим тако англо-крканског тинејџерског слогана, изјавио је да ужива у обрачуну Бећировића и Џаферовића, након што је водитељка правилно утврдила да га запоставља.

Ударио је антитурским ставовима и одбацивањем „аманета бабе Алије“, те да Ердоган нема шта да бира једну породицу. Радончић истиче да БиХ и Турска морају сарађивати као суверене државе, те да је са мјеста министра безбједности већ Турцима поручивао да „не могу бити први по братству, а седми по инвестицијама“.

Крајње комично, као и сви тобожњи суверенисти у Ефбиху, он излаже свој план да „треба висити у Вашингону, Лондону, Бриселу, Берлину…“. То нас у Српској, којој је Русија тек ове године озбиљна тема политичке оријентације и подршке, баш ставља пред јасне показатеље шта нас чека након избора.

Завршница у репликама

Непрестана атмосфера обичног препуцавачог ток шоуа ФТВ1, гдје је одбројавање времена укључивано бесмислено, искључивано још бесмисленије, о шта се овајдио једино Бећировић. Он је, на неки начин, и издоминирао међу „сиједим главама“, са највећом количином национал-социјалистичких ставова и порука.

Најсмјешније се, ипак, све окончало. Умјесто завршне ријечи, гдје су кандидати требали да дају заокружену поруку о себи и свом програму, емисија је наставила махалско-јалијашким репликама. У препуцавању водитељка није претјерано помагала, него је била задовољна емисијом и свима нам се на крају тим јавно похвалила.

Тиме што сутрадан у Српској (ово је већ прекосутра) није осванула ни једна анализа ових представљања од 01.10.2018. године, избјегнута је симбиоза страначко-националних поглавица Бање Луке и Сарајева. У ранијим циклусима су једни другима плашили бирачко тијело и сатјеривали је у кутију формалног противника. Од овога ће користи имати само бирачи у Ефбиху, који ће коначно моћи да изаберу свог представника без „мијешања у изборе из Српске“. Што би било сигурно доживљено као „руско мијешање у предсједничке изборе у САД“. Али у пањевима.

Атмосфера смртне сукобљености и крајње непомирљивости два политичка блока у Српској, осим што на ФТВ2 (БХТ) нису дошли, вјероватно ће се пренијети до мјере да међусобног сукобљавања ставова на телевизији неће ни бити. Што би било добро да се одрази на резултат Српске листе у Ефбиху. Макар нешто позитивно да је Српска урадила тамо у политиком смислу.

Остаће нам да дочекамо 7. октобар и након тога најбоље што можемо, ако нам је наша кожа мила, закопамо ровове које смо издубили у предизборној размјени ватре и посветимо се унапређењу Српске на свим пољима.



7 КОМЕНТАРА

  1. Да ли треба да нас се тичу дешавања у ефбиху и ко ће у ново предсједништво државне заједнице БиХ?
    Можемо рећи да нас није брига, међутим ти ће нам креирати животе (или покушати) наредне 4 године.
    Зато је важно ко ће из Српске пред Мурата. Два су озбиљна кандидата, Миле и Младен.

    Када је ефбих у питању, ко год био изабран од Бошњака, истрајаваће у насртајима на Српску, отимању надлежности и једном ратоборном и хушкачком дискурсу.
    Како и стоји у тексту, ту овај Бећировић, реално један од два озбиљна кандидата, назови љевичар (а ако су такви љевичари какви су тек десничари) предњачи у шовинизму и хушкачкој реторици. Фаворит у Бошњака је наравно Џаферовић.

    И од Хрвата имамо два озбиљна противника. Са Човићем знамо шта очекивати у будућности. Други кандидат је Комшић, који ће добити подршку једног % Бошњака и у предсједништву заступати бошњачке интересе и увијек против Српске. Исти је познат и да не пропушта прилику да упути коју увредљиву и погану поруку Србији, и са њим (ако буде изабран) су сталне тензије загарантоване.

    Тако да ми из Српске не требамо тражити бољег, квалитетнијег и кандидата са више врлине, него оног који ће се моћи носити са овом двојицом, могуће обојицом насртљиваца из федералног Сарајева.

    Ту можда није лоше погледати шта шрижељкују они што нам не мисле добро. Тако, извјесни Хаџихафизбеговић, доказани србомрзац (http://ba.n1info.com/a288541/Vijesti/Vijesti/Hadzihafizbegovic-o-razlozima-kandidature-na-Opstim-izborima.html) прижељкује у предсједништву Иванића, Џаферовића и Комшића.
    Занимљиво да овај србомрзац има само ријечи хвале за кадрове СДС-а па каже;
    „Moram reći da su Srbi poslije 25 godina došli u Sarajevo da grade državu. To su ljudi poput Dragana Mektića, Aleksandre Pandurević i Mirka Šarovića“.

    Баш занимљиво. Такође у свом „умовању“ указује и на те опасне и „дежурне“ злоће, Додика и Човића. Врло добро.

    Лично немам неких симпатија ни за једног од два озбиљна кандидата из Српске, напротив, небројено пута су ме разбјеснили, Миле и више због дешавања тамо 1997-е и касније.
    Али опет разум каже ако они који вам доказано рђаво мисле желе један избор, логично је да се окренемо другом.

  2. Нарасла је читава генерација некадашњих основношколаца, који су сада студенти или дипломци, а који су образовани на НВО семинарима да презиру своју земљу и да је једини начин да напредује послух Западу. Не само њихов лично, већ колективно.

    Da li se ovdje misli i na Srdjana Puhala bivseg komentatora sa Frontala i Haiku pjesnika a sada FES pionira ???

  3. Treba čitati i između redova.
    Srbomrscima je bilo najpotamanije sa ovim režimom. Džaferović i oni akcizna braća.

    Srbomrsci računaju na srpski inat, da se vlasi ne dosjete, pa kažu: mi smo za one, a nismo za ove.

    Računaju oni i na raspamećenost naroda kojeg je režim , namjerno zatupio, onepismenio, a s nepismenim, neukim, isprepadanim, narodom lako je manipulisati.

    Pa kažu: Srbe je lako navući , Mile ih navlači i razvlači, raspamećuje i ispamećuje, navikli su na njegove laži. Idemo i mi po njegovoj Šifri…
    Kazaćemo da smo za one koji nam ne pašu, da nismo za one s koji su srušili RS, pa neka je dokrajče…

    Dakle,
    Koga hvale , za njih glasaj.
    Koga kude, znaj ,njihovi su favoriti i njihovi fanovi. Rečeno zadrugarskim jezikom, a u zadrugu i u zadrugare nas je režim i pretvorio.

    Tako ti je, JulBrineru , koji si me gorko razočarao.

  4. „То већ, само по себи, значи да је Српска уздрмана као државна творевина у будућности.“
    Јбсе, Симићу, оплак’о сам ово…

  5. Када је овај избор у питању, а како ствари тренутно стоје, изгледа да Додик побјеђује, ту мјеста слављу, еуфорији па и задовољству не смије бити.
    Јер ту члана предсједништва БиХ из Српске чека тежак изазов, искушење, и мукотрпоне 4 године у федералном Сарајеву.

    Како сам и претпоставио, мобилизација умова од стране медија и бројних адреса, самозваних ауторитета у бошњачком корпусу, да је „дужност“ Бошњака да подрже Комшића и тако спријече даљњу деструкцију од стране Човића, дала је резултате.
    А то је одредило и избор бошњачког члана предсједништва јер су се Комшићеви гласови прелили од Бећировића који бјеше и једини кандидат Џаферовићу.
    И сада умјесто једног задојеног фанатика, Бакира, који је истрајавао на бошњачкој политици, жељи за доминацијом, централизацијом и сталним атацима на Српску, имаћемо два такође задојена у мржњи према Србима типа, кудикамо интелигентнији, значи опаснији, подлији, покварени до сржи, и ваља се са њима носити.

    Шефик поред тога има и прилично нечисту прошлост, својевремено га је високопозициониран бошњачки политичар Кебо оптужио за злочине над Србима и да је имао важну улогу код ритуалног одсјецања глава (што код мене ствара осјећај гнушања према таквом типу, и не знам да ли бих могао издржати са њим у истој просторији), и од таквог знамо шта очекивати.

    Агресивнији у предсједништву биће Комшић, који ће тбог ове бошњачке подршке морати да се доказује и да страсно заступа интересе и Бошњака и федералног Сарајева, такође тај не пропушта прилику да упути коју увредљиву и погану поруку Србији, и са њим су сталне тензије загарантоване.

    Додику, који је прогласио побједу, требају добри савјетници који ће разумјети те релације, односе, и требаће правовремено реаговати. Такође и опрезно, прорачунато, што Додику није својствено.
    Ново ВМ неће бити дуго, дуго конституисано, барем 7-8 мјесеци, тешко ће ту ићи договори, запињаће и запињаће, а ситуација је прекомпликована, ту је и терет неријешеног статуса у Хрвата, који ће преко Хрватске стално кмечати како су их Бошњаци опет изјебали.

    Ту Додик не би требао бити тај који ће у предсједништву мјеркати жеље и заступати иинересе Хрвата (па мало протурати и неке тежње), а то се може десити због неке коеректности и обавезе према Човићу, ништа ни он ни било ко из Српске Хрватима не дугује.
    Човић јесте био коректан у изјавама задњих 10ак година али су нас приликом усвајања методолије обраде пописа 2013-е зајебали. Зајебаће опет како се укаже прилика.

    Очекивати је и стално таласање, хушкачке изјаве, подметања, готово је и неибјежан један јако рђав амбијент који ће хранити анимозитет између колективитета, тешко је ту битисати и радити.
    Видјећемо колико је Миле дорастао задатку.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *