Федерација БиХ – Несрећна политичка реалност

Ових дана поново је активан предмет интересовања босанско-херцеговачке јавности уставни, демографски и политички положај Федерације БиХ која се налази у перманентној кризи од самог свог оснивања 1994. године па до данас. Од социјално-економских проблема, распрострањеног криминала до веома озбиљне националне подјељености и сегрегације федералног друштва. Пише: Стефан Драгичевић Систем који је био постављен од стране […]

уторак, септембар 4, 2012 / 07:22

Ових дана поново је активан предмет интересовања босанско-херцеговачке јавности уставни, демографски и политички положај Федерације БиХ која се налази у перманентној кризи од самог свог оснивања 1994. године па до данас. Од социјално-економских проблема, распрострањеног криминала до веома озбиљне националне подјељености и сегрегације федералног друштва.

Пише: Стефан Драгичевић

Систем који је био постављен од стране бившег хрватског предсједника Фрање Туђмана и бившег предсједника Предсједништва БиХ Алије Изетбеговића односно премијера Хариса Силајџића и предсједника Предсједничог савјета Хрватске републике Херцег Босне Крешимира Зубака унапријед је био лош по хрватску страну, али су га они под америчком и ватиканском директивом прихватили како би ослободили политички и територијални простор који би се могао назвати „Оснивање нове БиХ са доминантним хрватско-муслиманским становништвом“. У новој, како неки федерални политичари воле да је назову „западној Њемачкој“ никада није дошло до истинског помирења муслиманског и хрватског становништва. Националне тензије су биле и сада су веома очигледне нарочито у подјељеном Мостару и свим кантонима у којима партиципирају Хрвати и Бошњаци.

То значи да је процес транзиције и процес формирања Федерације био изузетно тром и да је страним директивама брже-боље нешто морало да се уради како би се све уклопило у амерички тајминг и програм за рјешење грађанског рата у БиХ по њиховој режији. У свему томе вјероватно је и најзаслужнији бивши амерички државни секретар у Клинтоновој Влади Ворен Кристофер који је практично кумовао потписивању Вашингтонског споразума у којој су оловком и папиром помирени политички лидери Бошњака и Хрвата док су на неком фронту већ увелико гинули војници Амрије БиХ и ХВО-а.

Суштинска позадина стварања пројекта звани Федерација БиХ јесте њена трајна нефункционалност у којој ће се сва природна богатства, ресурси и друштвена предузећа ставити на располагање страним предузећима и корпорацијама „који су ту дошли да помогну напаћеним, уморних, уплашеним и осиромашеним народима“. Сама визија Федерације показује да постојање такве једне ентитетске творевине није одрживо, јер се градила на мултиетничном принципу у коме је доминантно муслиманско становништво. Свакако ту треба напоменути и веома перфидну игру политичара из хрватског табора који су својим потписима и усаглашеношћу са другом страном прихватили овакву Федерацију коју чине 10 кантона, што значи да данас хрватски представници нису компетентни да говоре о томе „како су они дискриминисани по изборном питању“ када су они директно прихватили споразуме који иду на штету и маргинализацију Хрвата који већински живе у Херцеговини и уз границу са Хрватском.

Увелико се данас прича о широким реформама у Федерацији, ревидирање Вашингтонског споразума, о новом Уставу ФБиХ, о новом преуређењу кантона, о новом ентитету, изборној јединици и сл. Међутим сав тај домен спекулација ништа не значи за обичан народ, јер толико политичких нагађања има, а резултата и неке конкретне акције нема ни на видику. Поражавајућа слика се може видјети и у медијима који напросто од ионако нестабилног и дисфункционалног система у Федерацији праве још мрачније слике без икаквог обзира према људима који су постали таоци политичких актера и дешавања.

С друге стране, инсистирање политичких представника Хрвата на својој изборној јединици може бити у супротности са усвајањем судске пресуде из Стразбура у случају Сејдић-Финци, будући да ова пресуда на мала врата затвара концепт конститутивности, а отвара грађански концепт у коме се мора поштовати и изборна воља мањинских народа. Ту долазимо до још једног апсурда, јер је Дејтоном децидно назначено да је БиХ држава три конститутивна народа, а не грађанска држава као нпр Србија и Хрватска.

Јединствен примјер у свијету, али такав је Устав господо. У БиХ је све могуће послије толико пута прекршеног Устава, преноса надлежности и сл да сваки концепт може проћи јер овдје нема правне државе која би регулисала најбитније структуре државе и друштва у цјелини.

Такође, у медијима се нагађа како ће се САД ангажовати у ревидирању Вашингтонског споразума, али нико не каже како ни зашто. Па није САД страна која пристаје или не пристаје; Није САД страна у сукобу. САД је играч са стране који командује како ће се играти на шаховској табли, а које политика мора да проведе ако јој је у интересу опстанак народа и државе. Каква црна јавна потрошња, огромна админинстрација, 10 кантона са 10 Влада и Скупштина – То Америку не интересује јер су америчке приватизације широм БиХ, а нарочито у ФБиХ и силним донацијама присилиле цјелу државу да диже кредите код ММФ-а, Свјетске банке и ЕБРД-а из простог разлога што бх привреда нема производњу, не ствара никакву нову вриједност. Систем задужења је наметнут јер једино тако ова држава долази до средстава. а како ће враћати кредите то већ никог не интересује јер се вјероватно воде девизом "да ће се нове генерације снаћи и рјешити све проблеме и заоставштине неуспјешних политичких пензионера".

Да ли неко вјерује да је садашњој Обаминој админинстрацији на крај памети БиХ, а још значајније, Федерација и Вашингтонски споразум? Америчка админинстрација на челу са Бараком Обамом за четири године мандата није се уопште огласила никаквим критикама нити приједлозима за будућност ове државе. У политичкој бури и константној кризи у коме се бх политичари препуцавају и одговорност сваљују на друге као пинг-понг лоптицу, америчка админинстрација само ћути. Јављају се дежурни портпароли из Европског парламента, попут Пакове, Кацина, Свободе… али није то-то, зато што је БиХ искључиво амерички пројекат. То је показатељ да, иако је и сама дејтонска БиХ скројена по америчком принципу, САД више нема интерес да се политички ангажује у БиХ јер ју је искористила, црпила до изнемоглости и бацила. Сурова страна капитализма, али истинита и на нашем примјеру веома препознатљива.

Актуелна криза власти у ФБиХ додатни је узрок све веће кризе у којој се јавља неповјерење и варање које са са врха власти шири и код самог народа, тј. по етничкој линији. Једна велика проституција која је постала нормална појава када се прича о власти и политици. Код нас све што се дешава у политици аутоматски се прелива и на народ, тако да он никако није нијем на сва дешавања која се догађају на политичкој сцени, ма колико људи жељели да остану по страни.

Ово све изгледа као једна лијепа авантуристичка политичка прича, али нажалост она је наша реалност и свакодневница. Дејтонска БиХ је америчка авантура са поносним, национално осјетљивим, са дубоко вјерски опредјељеним и подјељеним народима који живе у њој, а чији завршни чин треба да буде наметање новог свијетског поретка са домино ефектом западњачког мултикултурализма.



Оставите одговор