Европа будућности: У сусрет Сједињеним европским државама

Њемачки лист Дер Шпигл објавио је занимљиву анализу у којој се настоје изложити планови на којима тренутно раде водеће ЕУ елите. У тексту "завиримо у сутрашњу Европу", аутори Константин вон Хамерштеин, Кристоф Паулy и Кристоф Шулт спекулишу о плановима који би се могли реализовати у блиској и даљој будућности ЕУ пројекта. Наравно, ваља узети у […]

уторак, септембар 4, 2012 / 15:19

Њемачки лист Дер Шпигл објавио је занимљиву анализу у којој се настоје изложити планови на којима тренутно раде водеће ЕУ елите.

У тексту "завиримо у сутрашњу Европу", аутори Константин вон Хамерштеин, Кристоф Паулy и Кристоф Шулт спекулишу о плановима који би се могли реализовати у блиској и даљој будућности ЕУ пројекта.

Наравно, ваља узети у обзир да је анализа писана из посебне, пристране, перспективе – ипак, даје једну кристално јасну слику и одговоре на питања гдје се Европа креће и какву судбину јој предвиђају оне снаге које већ дуго воде главну ријеч.

План за стварањем Сједињених Европских Држава је постојао већ дуги низ година, но, увијек се сматрало како ће до његове имплементације проћи још пуно времена, прије свега због чињенице да државе – понајвише сами становници – неће бити спремни жртвовати свој суверенитет, поготово не за политичку и фискалну унију којом ће номинално владати Брисел, но сасвим је јасно да би таква унија била скројена према њемачкој "традицији стабилности".

Но, у јеку велике економске кризе, поједини процеси се нагло убрзавају, а становницима се референдуми нуде као ултиматуми.

Аутори анализе одлично запажају и специфичан процес којиме се већ врши имплементација ове нове конструкције – полако, одмјереним изјавама, терен се припрема за велику, многима још увијек незамисливу, европску револуцију.
"Револуција" у овом контексту нема никакве позитивне конотације, већ представља наметање једне сасвим друге Еуропе, потпуно нове политичке творевине која ће имати тек мале везе с актуалном унијом.

Финансијска тржишта су "немирна" и направитће се све како би се иста под сваку цијену умирила. Имајући у виду све већу "нервозу" која влада, поготово због Шпаније, Италије и Грчке, нове – "шокантне" – приједлоге би могли чути јако скоро, састанак Г-20 у Мексику, само дан након грчких избора, могао би бити мјесто на којем ће се и јавно, без задршке, проговорити о детаљима стварања политичке уније.

Група четворице еврократа који, према извјештају Дер Шпигла – од недавно свакодневно разговарају о структури стварања нове европске политичке уније.

С лијева на десно: Предсједник Европске Комисије, Хосе Мануел Баросо / Предсједник Европског Савјета, Херман Ван Ромпеј / шеф Еуро-Груп-е, Жан Клод Јункер / шеф Европске Централне Банке, Марио Драги, Константин вон Хамерштајн; Кристопф Паулy и Кристоф Шлухт: "Завиримо у сутрашњу Европе"

Политика је чудна ствар, а једна од најчудноватијих ствари у њој је чињеница да се монументалне промјене догађају без великих говора. Обзнана промјене смјера није изведена у визионарском стилу. А интересовање публике на ова збивања, која ће имати велике далекосежне посљедице, готово је минимална.

Заправо, често се ради само о малим вербалним измјенама које упућују на велике промјене. Или пак само мало другачији тон у представљању нових дирекција. Слушајући помно шта говори Ангела Меркел протеклих седмица могли смо уочити управо ту лагану промјену у тону. Била је то опрезна промјена, екстремно одмјерена. Но, постало је јасно како њена позната мелодија није нека нова.

"Треба нам тзв. фискална унија", рекла је Меркел гостујући на њемачком радију АРД прошле седмице. "А то значи више заједничке буџетске политике", до те тачке Меркел је само понављала оно што је одувијек тражила. Али, онда долази један нови тон: "Но, више од свега, треба нам политичка унија", каже Меркел. "То значи да морамо, корак по корак у овом процесу, дати све већу моћ Европи и омогућити Европи могућност надзора".

Меркел на овај начин опрезно припрема публику на могућност доласка великих промјена и како етаблиране чињенице више не важе. Њена порука је да Европа има будућност само када и Нијемци предају велик дио свог националног суверенитета. То је њена порука и јако је значајна.

Надолазећа бездан

Ово показује како Меркел сада вјерује у магнитуду опасности коју представља европска криза. Канцеларка није гласноговорник апокалипсе у стилу Јошка Фишера из Зелене странке, који је изјавио почетком мјесеца како је "Европска кућа у пламену". Ово засигурно није Меркелин стил наступања, али она је итекако свјесна да бездан више није јако далеко.

Идуће недјеље, парламентарни избори у Грчкој одлучити ће да ли ће једна земља, по први пута, бити присиљена напустити еврозону. У Шпанији је ситуација постала озбиљна, Мадрид је током викенда формално затражио асистенцију из европског фонда за спашавање. Министри финансија еврозоне обећали су како ће осигурати своту од 100 милијарди евра, што је више него се очекивало. И Шпанија није економски патуљак – говоримо о четвртој највећој економији унутар еврозоне.

Дужничка криза се претворила у кризу повјерења. Мало опција је преостало вођама Европске Уније и вођама држава. Или ће успјети поправити дефекте којима је погођена заједничка валута посљедњих година, или ће Европска Унија – највећа економска зона на свијету – потонути у блату посрнулих банака, банкрота и колапса. Такав развој би значајно засјенио хаос који је избио након банкрота Леман брадерс-а 2008, предвиђа Економист. "Нешто се мора догодити", захтијевају британски историчари Ниал Фергусон и амерички економист Нуриел Рубини у драматичном апелу њемачкој канцеларки.

Шта се треба направити? Валутна унија мора постати политичка унија. По том питању барем се сви наводно слажу. Но, шта би то заправо значило, предмет је дебате између Берлина, Париза, Хелсинкија и Рима.

Земље попут Француске и Италије би вољеле видјети евро обвезнице, које би удружиле европски дуг. Њемачка се противи таквој идеји због страха да би на крају баш они морали бити ти који ће платити рачун. С друге стране, Берлин је спреман дати државне надлежности Бриселу, нешто на што Париз не пристаје.

Што би могла донијети будућност

Пошто нису успијели доћи до договора, европски државници су затражили од врховних еурократа да саставе план, а еурократи у питању су: Предсједник Европске Комисије, Жозе Манул Баросо, Предсједник Европског Вијећа, Херман Ван Ромпуј, шеф Евро-Групе, Жан-Клод Јункер и шеф Европске Централне Банке, Марио Драги.
Иницијални приједлози бити ће представљени већ на ЕУ самиту који се одржава крајем овог мјесеца. Конкретан план требао би бити спреман до јесени.

Четворица наведених еурократа почели су разговарати телефонски готово сваког дана. Ове седмице ће се састати како би усугласили заједнички приједлог који ће тада бити достављен у европске главне градове.

У овоме тренутку, план је само скеч по питању како би европска конструкција могла у коначници изгледати. Идеје које се шаљу напријед и натраг од Брисела, Луксембура до Франкфурта за сада нису довршене, но, већ сада се у њима назире концепт који није ништа мање него Европска револуција.

Четворица планирају валутну унију претворити у непоништиву и проширивати је тако да постане политичка унија. Једна сасвим нова, друга Европа произашла би из овог процеса.

План предвиђа да земље чланице одустану од знатног дјела властитог суверенитета који би дошао под надлежност европских институција. То значи да би Европски Парламент био у борби за релевантност пред новим тијелом које би биле дате важне функције надзора. Резултат би био Европа које се креће у двије брзине, док би сама језгра била валутна унија.

У срцу овог вијећање је стварање праве фискалне уније, која би забрањивала појединим чланицама да смију узимати дуг на своју руку. Владе би имале контролу само над фондом који је покривен приходима од пореза.

Комунална одговорности

Они којима би требало више новца но што га производе морали би своје потребе поднијети пред евро групом, која је састављена од министара финанција еврозоне. Министри би тада анализирали финанцијске захтјеве и количину новца коју траже поједине државе прије него би донијели одобрење да ли ће се новац издати или не. Евро обвезнице би се тада издавале у сврху финансирања дугова.

Групу министара финансија би предводио стални предсједник, а не као сада, један од министара финансија. Предсједник би тада дословно постао европски министар финансија.

Ново тијело, састављено од представника Европског Парламента, било би задужено за надзор над министрима. То значи да би Евро Парламент морао одустати од амбиција да ће једном имати већу моћ по питању финанција, али друге компетенције не би им се дирале.

У коначници модел који фаворизује европска четворка је конструкција којој се Њемачка дуго времена опирала: европски клуб у којем би свака чланица одговарала за задужење свих других чланица. Али постоји важно ограничење: та одговорност би се односила само на нове дугове.

Стари дугови, који су сада само срце актуалне кризе, остали би и даље одговорност појединих чланица. Но, остаје отворено питање, како се та хрпа дугова икада уопште може смањити. Већ сада велик број чланица мора одвајати знатан дио пореских примања на сервисирање дугова.

Сједињене Европске Државе

Идеја коју склапају еурократи би присилила владе да живе унутар својих могућности и да троше само онолико новца колико и зарађују. Тек тада би те владе могле имати контролу над трошком. Уколико би концепт функционисао, тренутна унија дуга могла би постати унија стабилности.

Модел звучи помало предобар да би био истинит. До сада, чак ни Њемачка – која има изузетно ниске каматне стопе и снажну економију – није успјела пословати без да узима нове дугове. То значи да би чак и највећи заговаратељи фискалне одговорности могли у једном тренутку морати питати Брисел за помоћ у случају растуће каматне стопе и економског успоравања.

Као резултат, једна значајно ублажена верзија овог плана већ је на путу према европским главним градовима. Према том плану, само нови дуг који прелази 3% економске производње био би обиљежен од стране групе министара финанција.

Даљњи развој овог концепта којег стварају 4 еурократа ословио би и потребу за имплементацијом више демократије у европским резолуцијама. Предсједник Европске Комисије, Баросо, је напоменуо како политичка унија мора бити у складу с демократским легитимитетом. Према једној од тих идеја, предсједник Европске Комисије би био изабран директно од стране европских грађана. Други концепт који се управо разматра, наводе извори у Бриселу, удружио би канцеларију предсједника Комисије и предсједника Европског Вијећа у један – стварајући тиме "Предсједника Европе".

Осигурање депозита

Неке од идеја већ су ушле у јавни дискурс, као што је европско осигурање депозита. Приједлог позива на стварање фонда за осигурање депозита који би се стварао током идућих 10 година, а био би величине око 1% свих европских штедних рачуна, значи негдје око 100 милијарди евра.

Снажно, ЕУ банкарско надзорно тијело, такође је у плану. То тијело не би држало око само на систематски релеватним финасијским институцијама, већ на свим банкама. Посљедње године су показале како су неке од поприлично безначајних банака у Европи створиле највеће проблеме. То се показало у случају њемачке ИКБ Дојче Индустрибанк, а и сада се иста ствар дешава с шпанском штедионицама.

Но, чак и прије но што је службено представљен, нови Евро Пакт је суочен с изузетно тешким препрекама. Националним парламенти би морали бити измијењени широм континента, а у неким државама морао би се одржати референдум. Такав референдум би можда морао бити нужан и у Њемачкој, како је и наговијестио Уставни Суд по питању Лисабонског уговора. Када би Берлин одлучио пребацити више овлаштења на Брисел по питању финанција, према уобичајеној интерпретацији судске одлуке, референдум би био нужан.

То би био важан избор за њемачке бираче. Када би гласали "НЕ", то би вјероватно био крај евра и цијели континент би пао у дубоку рецесију. Уколико би гласали "ДА", будућа њемачка финансијска политика била би кројена у Бриселу.

То би био почетак Сједињених Европских Држава. Њемачки бирачи би одобрили ову конструкцију само у случају да постоје гаранције како ће се нова политичка конструкција водити идеалима њемачке културе стабилности.

"Апсолутно одлучни"

У овом тренутку, четири европска архитекта граде нови европски концензус. Њемачка би морала преузети додатни ризик унутар еврозоне. Заузврат, јужни Европљани би морали Бриселу дати контролу над својим државним буџетима – према њемачким принципима.

Био би то експеримент с несигурним резултатима. Могао би, у коначници, спасити европску заједничку валуту – или би могао довести до имплозије Европе. Такав план би засигурно могао умирити међународна финансијска тржишта. Но, може се догодити и то да га Европљани не прихвате. Ипак, то би могла бити и посљедња шанса да се спаси евро.

Идућег понедјељка, вође држава највећих свјетских економија састати ће се у Мексику на самиту Г-20. Самит почиње један дан након парламентарних избора у Грчкој – и остатак свијета ће жељети знати како Европа планира спасити своју заједничку валуту. На прошлогодишњем суммиту Г-20 у Кану, економије у развоју као што су Мексико и Бразил одржале су лекцију Европи по питању шта би се требало направити. Меркел, Ван Ромпуј и други жељели би избјећи ту срамоту и ове године.

На састанку Европског привредног и социјалног одбора у Бриселу прошлог четвртка, шеф Евро Групе, Жан Клод Јункер, рекао је како му партнери у САД-у и Кини често кажу како Европа "заостаје". На шта је Јункер додао: "Каснимо с развојем. Вријеме је да размотримо кораке за које се до сада сматрало како су незамисливи. Свијет мора знати како смо апсолутно одлучни"



Оставите одговор