Ексцентрични самурај

Живот најпревођенијег јапанског писца Јукија Мишиме, испуњен бројним контроверзама, и дан-данас представља загонетку за његове биографе. Пише Валентина Булатовић Поред сјајних књижевних дела, штампаних у милионским тиражима широм планете, уз његово име везује се и мноштво авантура, ексцентричних склоности и скандала. Литерарни таленат исказао је још као школарац, а за живота је стекао репутацију књижевног […]

понедељак, новембар 25, 2013 / 07:36

Живот најпревођенијег јапанског писца Јукија Мишиме, испуњен бројним контроверзама, и дан-данас представља загонетку за његове биографе.

Пише Валентина Булатовић

Поред сјајних књижевних дела, штампаних у милионским тиражима широм планете, уз његово име везује се и мноштво авантура, ексцентричних склоности и скандала.

Литерарни таленат исказао је још као школарац, а за живота је стекао репутацију књижевног класика. У својим четрдесетим годинама већ је неколико пута био кандидован за Нобелову награду за књижевност. Критичари су његова дела хвалили, а читаоци су их обожавали. Писао је романе, приповетке, кратке приче, поезију, путописе, есеје и драме, а опробао се и у позоришној и филмској глуми и режији. Иако је писао превасходно о јапанској култури и традицији, показавши се као изврстан тумач јапанског менталитета и начина живота, био је популаран не само у својој домовини него и у Европи и Америци. Читаоце са Запада привукао је својом списатељском вештином, универзалним занимањем за човека и даром да проникне у тајне људске психе. Инспирацију је црпео из сопственог живота, из актуелне политике, историје, митологије, путујући по свету и читајући дела јапанских и европских књижевних класика.

Опседнут култом тела, у својим тридесетим годинама почео је интензивно да се бави физичким вежбањем, бодибилдингом и кендом, позирао је фотографима и глумио у филмовима, понашајући се као звезда. Као редитељ потписао је кратки играни филм „Патриотизам“, који је снимио према својој истоименој приповеци. Иако је био ожењен и имао двоје деце, верује се да је заправо био наклоњен сопственом полу. Након четрдесетог рођендана постао је фанатични националиста и десничар, и формирао је сопствену паравојну јединицу с идејом да сруши актуелну власт и да Јапану врати цара.

Цео његов живот био је спектакл, па се тако и завршио – спектакуларним ритуалним самоубиством, које је извео након неуспешног покушаја војног пуча. Нико од чланова његове породице није ни слутио шта планира, а вест о томе да се убио чули су преко радија. Ни до данас нису разјашњени прави разлози због којих се Јукио Мишима убио. Да ли је реч о витешком чину и одбрани самурајске части, о разочараности у живот и сопствено књижевно дело или о психопатолошкој опсесији смрћу? На то питање до сада нико није успео поуздано да одговори.

Неуротично детињство

Ексцентрични јапански књижевник рођен је у Токију почетком 1925. године као Кимитаке Хираока, а псеудоним Јукио Мишима почео је да користи као тинејџер пишући за школски часопис. Отац му је био угледни владин званичник, а мајка кћи директора једне токијске школе. Дечак, међутим, није одрастао уз родитеље, већ поред строге и неуротичне баке Нацу, која га је преузела још док је био беба. Ауторитативна и традицијом опседнута Нацу врло је снажно утицала на личност будућег писца. Дечаку је усадила аристократске манире и љубав према књижевности и позоришту, али и мноштво фрустрација и траума, које су се касније одразиле и на његов живот и на његово писање. Кимитаке је у детињству био болешљив, због чега му је бака забрањивала да излази напоље и да се дружи с вршњацима. Чак је и с мајком могао да се види једино уз бакину дозволу. Време је проводио код куће играјући се сам и читајући књиге. Једино друштво биле су му бакине пријатељице и рођаке.

Родитељима се вратио тек када је напунио дванаест година. Тада је бригу о његовом васпитању преузео отац, такође веома строг, и наклоњен војничкој дисциплини. Дечак је често био у прилици да искуси сурове методе васпитања, тако да је књижевност постала његово уточиште. Већ у том узрасту почео је да пише поезију и приче. Волео је да чита дела јапанских класичних писаца, али и европских књижевника и песника, попут Оскара Вајлда и Рајнера Марије Рилкеа. Касније је заволео књижевност Томаса Мана и филозофију Фридриха Ничеа.

Похађао је елитну јапанску школу Гакушјуин, која је била резервисана само за децу из царске куће и за припаднике аристократије. За школски часопис написао је кратку причу „Шума у цвату“, која се толико допала његовим учитељима да су га одмах препоручили престижном часопису „Књижевна култура“. Кимитаке је тада, слушајући савет учитеља, узео псеудоним, како се не би истицао међу својим школским друговима. У школи је био одликаш, али је с вршњацима имао доста проблема. Његова повученост иритирала је дечаке који су му се стално подсмевали и приређивали му разне неслане шале. У својим причама „Цигарета“ (1946) и „Дечак који пише поезију“ (1954) касније је описао непријатности које је доживео у контакту са школским друговима и своје трауме због подругивања и злостављања.

Књижевна звезда

Мишима се није борио у Другом светском рату јер је, уз лекарски налаз да има почетак туберкулозе, избегао регрутацију. По завршетку средње школе уписао је, у складу с очевом жељом, правни факултет на Царском универзитету у Токију.

Упркос очевој забрани, наставио је и да се бави књижевним радом. У томе га је подржавала мајка која је увек прва читала све што је написао и бодрила га да истраје у томе. У време студија живео је веома исцрпљујућим темпом. Преко дана одлазио је на предавања, а ноћу је писао. Након дипломирања запослио се у Министарству финансија, али га чиновничка каријера није занимала. Попут Франца Кафке није имао снаге да истовремено ради и пише. Након неког времена успео је да издејствује себи пензију и да се потпуно посвети књижевности.

Непосредно по завршетку Другог светског рата отишао је на књижевно ходочашће у Камакуру, код једног од најугледнијих јапанских писаца Јасунарија Кавабате, коме је однео своје приповетке „Цигарета“ и „Средњи век“. Прослављени писац је причу „Цигарета“ препоручио редакцији новог књижевног часописа „Човечанство“, у којем је објављена 1946. Мишима је касније написао низ есеја о Кавабати и његовом књижевном делу.

Послератни период био је врло тежак за младог писца. Неколико месеци након капитулације Јапана, од тифуса је умрла пишчева млађа сестра Мицуко, а убрзо потом Мишима се растао од своје прве љубави Кунико Митани. Кунико и њен брат Макото, пишчев блиски пријатељ, инспирисали су га за креирање ликова у аутобиографском роману „Исповест маске“ (1949). То дело, у којем се позабавио темом хомосексуалности, било је права сензација у јапанским културним круговима. Роман је стекао велику популарност код читалаца, а свог аутора, који је тада имао свега 24 године, увео у круг водећих јапанских писаца.

Крајем 1951. године Мишима је, уз очево посредовање, кренуо на пут око света као специјални дописник једних јапанских дневних новина. Међу дестинацијама које је посетио била је и Грчка, земља која га је одмалена фасцинирала. Утисци с тог путовања појавили су се у роману „Хук таласа“ (1954), инспирисаном романтичним митом о Дафнису и Клое. У Јапан се вратио тек у августу наредне године, препун разноврсних утисака прикупљених у разним деловима света. Сусрет с новим културама веома је утицао на његов даљи књижевни рад.

Мајстор скандала

Читајући дела јапанских класика, а посебно Морија Огаја, Мишима је почео да мења и свој књижевни стил. На трагу Огајеве књижевности, као и дела Томаса Мана, настао је роман „Златни павиљон“ (1956), у чијем је средишту истинити догађај, пожар који се 1950. године догодио у једном храму у Кјоту.

Мишима се 1958. оженио Јоко Сугијамом, с којом је имао двоје деце. Јоко је била кћи познатог јапанског мајстора класичног сликарства Јасушија Сугијаме. Писац је у том периоду почео интензивно да вежба бавећи се бодибилдингом и тренирајући кендо, јапанско мачевање. Његово тело, којим је постао опседнут, убрзо се потпуно преобразило. Почетком шездесетих Мишима је почео од себе да ствара поп-икону, градећи у медијима култ око своје личности. Наступио је као главни глумац у неколико филмова и позирао познатом фотографу Еику Хошоеу за провокативни албум под називом „Облик руже“. У позоришту је постављао своје драме, наступајући у њима и као глумац. Његова популарност све више је расла како у Јапану, тако и у Европи и Америци. Читаоци су жељно ишчекивали сваки нови Мишимин роман, а све што би написао и објавио одушевљено су прихватали.

Роман „После банкета“, објављен 1960. године, у којима су описани догађаји који се тичу политичара Хачира Арите, тада актуелног кандидата за градоначелника Токија, изазвао је бурну реакцију главног протагонисте. Арита је Мишиму оптужио за нарушавање приватности. Уследили су судски процес и јавни скандал, а роман је био забрањен све до Аритине смрти 1965. Скандал је пратио и новелу „Необични сан“, у којој је писац описао сцену убиства јапанског престолонаследника. То је увредило десничаре, који су му у више наврата претили физичким обрачуном. Након тога током неколико месеци резиденција Мишиме била је под сталним надзором полиције.

„Пролећни снег“, први део тетралогије „Море изобиља“, Мишима је објављивао од 1965. до 1967. у једном часопису.

Иако је тек прешао четрдесету, јапански писац је неколико пута био кандидован за Нобелову награду за књижевност.

Друштво штита

Крајем 1966. упознао је уредника једног националистичког часописа и зближио се с групом активиста окупљеним око њега. У контакту с њима дошао је на идеју о формирању сопствене паравојне јединице. Први корак у остваривању те замисли било је пишчево ступање у састав јапанских снага самоодбране. У то време објавио је и мноштво политички ангажованих дела, као што су „Сунце и челик“ или „У заштиту културе“.

Крајем бунтовне 1968. Мишима је формирао паравојну јединицу под називом „Друштво штита“. Са четири кадета посетио је 25. новембра 1970. команданта јапанске армије. Долазак популарног писца и његових кадета никоме није деловао сумњиво. Несметано су ушли у командантову канцеларију, након чега су га везали. Мишима је изашао на балкон и позвао војнике да се окупе у дворишту касарне и да саслушају његов говор. Пишчев апел војницима, да заједно с њим устану против послератног демократског система који је Јапану одузео душу, није прихваћен онако како је замислио. Због звиждука и подругљивих повика окупљених војника био је принуђен да скрати свој говор и да се повуче. Цео догађај пратили су и бројни новинари и фоторепортери. Неки од њих дојурили су на вест о покушају државног удара, а многи су дошли на позив самог Мишиме, који је био упућен током претходног дана.

Повукавши се у командантову канцеларију Мишима је замишљено рекао: „Мислим да ме нису ни чули“, и почео да раскопчава оковратник. Потом је клекао у јапанском стилу, узео кратки мач и зарио га себи у стомак. Пишчево тело је убрзо клонуло, након чега је кадет Морита, за кога многи тврде да је био Мишимин љубавник, покушао да му ритуално одруби главу. Пошто није успео, предао је мач другом кадету, који је сигурном руком обезглавио свога вођу.

Јутро пред одлазак у свој војни поход Мишима је уреднику послао текст романа „Пад анђела“, последњи том тетралогије „Море изобиља“. Самоубиство је планирао готово целу годину, али нико од чланова његове породице или блиских пријатеља није знао ништа о томе. За смрт сина први је чуо његов отац Азуса, преко радија. И његова супруга Јоко вест је чула преко радија, возећи се таксијем. Никоме није било јасно због чега се славни писац убио. Његов амерички биограф Џон Нејтен сматра да је Мишима био опчињен идејом о смрти, да је целог живота страсно желео да умре и да му је „патриотизам“ послужио као изговор за херојски одлазак са сцене.

Прослављени писац био је велики противник потрошачке културе која је у Јапан стигла са Запада, сматрајући да је његова земља уништена зато што је заборавила своје националне приоритете. Залагао се да се његов народ врати традицији и да поврати свој понос, покушавајући да оживи успавани дух самураја. У сећање на Јукија Мишиму 25. новембра сваке године у Јапану се окупљају националисти који славе његове идеје.



1 КОМЕНТАР

Оставите одговор