Eкономисти: Криза је у циклусу судњег дана

Свјетска економија је доспјела у "циклус судњег дана” – када јој никакав раст неће помоћи да се разрачуна с дуговима и почне нови живот, упозорили су економисти. До новог таласа кризе није далеко, а политичари се и даље претварају да виде свјетлост на крају тунела и да знају како ће да нас спасу, указали су […]

недеља, септембар 23, 2012 / 16:46

Свјетска економија је доспјела у "циклус судњег дана” – када јој никакав раст неће помоћи да се разрачуна с дуговима и почне нови живот, упозорили су економисти.

До новог таласа кризе није далеко, а политичари се и даље претварају да виде свјетлост на крају тунела и да знају како ће да нас спасу, указали су Питер Бун из Лондонске економске школе и Сакмон Џонсон из Слоан школе за менаџмент Технолошког института Масачусетс (МИТ).

Неодговорно понашање регулатора финансијског тржишта и највећих банака умногоме је било покретач садашње кризе. Умјесто да их казне, владе и централне банке су реаговале новим и новим уливањем новца и “развезивањем руку” финансијских регулатора, објављено је на Интернет страни Финмаркет.ру.

Резултат такве политике је погубан – Грчка, Португал и Ирска опстају на рачун новца Европске уније (ЕУ) и Међународног монетарног фонда (ММФ).

Уз то је и сутуација у Италији и Шпанији и даље тешка.

Када је криза 2007-2008. тек почињала, многи економисти су указивали да је уливање новог новца безумно, али се њихови гласови нису чули у хору оних који су тражили од влада и централних банака нове програме помоћи.

Сада је, међутим, ситуација обрнута: обиље финансијских инструмената регулатора оцјењује се као глупост, а повећање количине слободног новца на тржиштима сматра се безумљем.

По Буну и Џонсону, “циклус судњег дана” поново добија на снази – заоштравају се проблеми у Јапану и Сједињеним Америчким Државама, а при том политичати у обје земље не показују већу забринутост, што такође изазива страховање.

Поновни “циклус судњег дана” ће највјероватније опет најжешће ударити по већ настрадалој Европи и при том још јаче него раније, упозорили су поменути аутори.

Финансијски систем земаља еврозоне изазива све већу забринутост, с обзиром да нема економског раста, а програми за смањење буџетских расхода остају неиспуњени.

Класичан примјер погубности политике попустљивости према финансијском систему је Јапан који у посљедњих 30 година убрзано повећава свој државни дуг који је сада, са 235,8 одсто бруто домаћег производа (БДП), највећи на свијету.

За сада је 95 одсто јапанског дуга у рукама домаћих инвеститора који су, како се чини, задовољни ниским каматним стопама.

У САД је сутуација сасвим другачија, али и она у суштини представља “циклус судњег дана”.

Удио кредита у националном дохотку расте, велики играчи на тржиштима су постали превише крупни да би банкротирали, па влади, као резултат, не остаје ништа друго него да их субвенционише.

Влада, међутим, у једном моменту једноставно неће моћи да дозволи себи да даље спасава банке јер ће бити недовољно оних који су спремни да купују америчке обвезнице и тада ће доћи до колапса, упозорила су двојица економиста.

Половина федералног дуга САД је сада у власништву странаца и они ће га држати све гок буду вјеровали у долар као у сигурну активу, а ова земља на том плану нема конкуренте у свијету.

Распламсавање кризе у еврозони би, уз то, подстакло људе на прибављање доларске активе.

Кад је ријеч о еврозони, за сада нема ниједног знака да је тај монетарни регион способан да се одупре предстојећој кризи и у том свјетлу проблеми САД и Јапана падају у други план.

Ситуација када су 17 националних регулатора и 17 националних влада обједињени у јединствени систем гдје је увијек могуће свалити одговорност на неког другог и затражити помоћ, представља прави финансијски и регулаторски кошмар и није могуће да такав систем не буде подложан кризама.

По Бун и Џонсону, еврозона сада представља главну пријетњу свјетском финансијском систему.

Еврозона се суочава са мноштвом проблема, укључујући недовољан капитал банака, огроман приватни и државни дуг и хроничну неспособност многих земаља да економски јачају.

Распад еврозоне био би ударац за цијели свјетски банкарски систем који далеко више зависи од тог монетарног региона него што указују регулатори.

Трагедија еврозоне већ се чини неизбјежном, али је најгоре што се она може пренијети на САД и Јапан, као и на друге развијене економије, закључили су Бун и Џонсон.



Оставите одговор