Ефбих краде Српску и преко културе

Анексом 4 Дејтонског споразума област културе у БиХ додијељена је њеним ентитетима. Све владине функције и овлаштења која се изричито не додјељују установама БиХ, стоји у слову споразума, биће оне које постоје у ентитетима, што у овом случају важи и за област културе. У Републици Српској постоји девет републичких установа културе и двије републичке управне […]

понедељак, јун 22, 2015 / 10:14

Анексом 4 Дејтонског споразума област културе у БиХ додијељена је њеним ентитетима. Све владине функције и овлаштења која се изричито не додјељују установама БиХ, стоји у слову споразума, биће оне које постоје у ентитетима, што у овом случају важи и за област културе.

У Републици Српској постоји девет републичких установа културе и двије републичке управне организације. Са друге стране, установе у ФБиХ су као правне насљеднице установа из СФРЈ задржале БиХ у имену и претендују да буду државне институције које ће бити финансиране из заједничког буџета.

Задржавањем одреднице БиХ у њиховом називу крши Анкес 4 Дејтонског мировног споразума, а приликом расподјеле средстава у сарајевске установе културе иде драстично више новца него у установе из Српске. Тако је у периоду од 2005. до 2007. у Сарајево отишло 3.848.000, док су установе културе РС добиле свега 640.000. Неравномјерна расподјела се наставила и у периоду од 2010. до 2014, осим 2011. године када средства за културу нису издвајана, због проблема са буџетом у ФБиХ.

Разлика у средствима која дијели министарство све је већа у корист институција у Сарајеву (видјети графикон), и до сада је нарасла на 8.185.000 у односу на 2.253.000 које су стигле за установе у Српској.

Несразмјер најбоље показује примјер Земаљског музеја БиХ који је 2007. године добио 718.000КМ, док су све установе културе у РС те године добиле 270.000КМ! Упркос томе, Земаљски музеј БиХ је затворен због недостатка новца за његово одржавање и програмске активности и до дана данашњег није отворен. Ништа боље није ни у Музеју књижевности и позоришне умјетности БиХ, који из једног штрајка иде у други.

Поставља се питање како је могуће да је Савјет министара годинама издвајао средства, а да није ријешен правни статус установа културе са БиХ у имену. Оне су основане по законима СР БиХ, тако да данас „немају оснивача“, а њихов рад је регулисан законима које је сарајевска влада донијела у ратном периоду. Њихово финансирање није преузела ниједна институција у ФБиХ, што се сада покушава пребацити на државни ниво. Све то је у супротности са дејтонским уставом БиХ, гдје су децидно одређене надлежности установа БиХ, међу којима нема „државних институција културе“.

– Седам сарајевских институција културе биле су обавезне да изврше пререгистрацију. Нови оснивач ових установа је могао бити Кантон Сарајево, Град Сарајево или Федерално министарство културе. Пререгистрација никад није извршена, а свједоци смо настојања да се финансирање ових установа у потпуности пребаци на ниво БиХ. Основни циљ је издејствовати да им оснивач буде неки од државних органа – каже министар просвјете и културе РС Дане Малешевић.

Коментари који долазе из ФБиХ су да је бањалучке институције културе основала Влада РС, те самим тим обезбјеђује и све њихове трошкове, за разлику од сарајевских седам институција. Оне, наводно, немају оснивача, па им Министарство цивилних послова мора давати новац и то не само за програме, већ тај новац троше на плате и дио материјалних трошкова. Ако то раде, сматрају у Министарству културе РС, треба ангажовати инспекцију да то провјери.

2005. 975.000 0
2006. 2.155.000КМ 370.000КМ
2007. 718.000КМ 270.000КМ
.
2010. 1.970.000 430.000
2011. није било финансирања
2012. 817.000 595.000
2013. 1.055.000 375.000
2014. 495.000 213.000

Укупно 8185000 225 3000
 



4 КОМЕНТАРА

  1. То је главно питање: Ди су наши новци?
    И зашто се ми не борима да муземо максимално заједничке буџете. Наша антибосанска политика се одрекла тих пара (које су дијелом наше) али зато отворила врата да паре износи ко хоће

  2. Kako je Emir Nemanja Kusturica ubeđivao Milorada Dodika da mu ustupi tričavih 50 miliona konvertibilnih maraka iz budžeta za izgradnju monstruoznog Kamengrada u Višegradu. Transkript dijaloga na brvnu dva barbarogenijalna uma – gazda Mileta i neimara Emira
    – Ej, Lemi, imaš pedeset miliona maraka sitno?

    – Nemam, brate Remi.

    – Stvarno nemaš?

    – Odakle mi, sve da i imam?!

    – Ej, nemoj meni da uvaljuješ te predratne fore, matere ti!

    – A šta da ti uvalim, brate Remi?

    – Pedeset miliona maraka, reko sam ti.

    – Pa odakle mi?

    – Iz budžeta.

    – Kakvog budžeta, brate Remi… Budžet mi je u deficitu.

    – Pa onda uzmi iz deficita.

    – A šta će ti pedeset miliona?

    – Da napravim grad.

    – A što ga ne napraviš od svojih para?
    – Zato što sam ja neimar. A neimar, samo ti ime kaže, ne ima para.

    – A gdje ćeš da praviš grad?

    – U Višegradu.

    – Gdje?

    – U Višegradu. Znaš gdje je Višegrad?

    – Čuj, Višegrad… Šta ima da ga praviš kad je već napravljen?

    – Pa neću da pravim Višegrad.

    – Nego Nijevišegrad, he-he… Jel mi ova jaka?

    – Uf, jaka, jaka! Za oči grize kolko je jaka.

    – Jel’ se ti to ljutiš?

    – Ma jok.
    – Ajde, ne ljuti se, naći ćemo para. Jebo sad pedeset miliona maraka! Nisu dinari pa da žalimo za njima.

    – Dobro kažeš, Lemi, nisu dinari. Da su dinari, ne bi ti ih ja ni pito.

    – Čuj, ne bi… A što ne bi?

    – Zato što sa pedeset miliona dinara ne mogu da sagradim ni selo.

    – A kakav ćeš grad da sagradiš? Opet drveni?

    – Ma jok. Drvo se više ne nosi, nije in. Sad je glavna fora kamen. Znaš kakav kameni sto ima moj jaran Maradona?

    – Kakav?

    – Veliki, bijeli, kameni. Od velikog bijelog kamena.

    – A što bijelog, brate Remi? Kako na njemu pronađe koku?

    – Kakvu koku, Lemi?

    – Koku nesilicu, he-he… Jel mi i ova jaka?

    – Uf, jaka, jaka! Za sinuse grize kolko je jaka.

    – Ne ljutiš se?

    – Ma jok.

    – I kažeš: kameni grad?

    – Ja, kameni. Kamengrad od kamena. A zapravo Andrićgrad.

    – Jel od Andrića?

    – Nije nego od tvojih para, he-he-he… Jel sad meni ova jaka?
    – Jaka, brate Remi, jaka… Za srce ujeda kolko je jaka. Nego kaži ti meni kakve veze ima Andrić sa kamenom? Pa nije on bio vajar nego pisac.

    – Šta bi ti: da ja onda sagradim grad od hartije? Origami City, jel to? Pa nismo u Japanu. I nije Andrić piso haiku poeziju nego velike romane. I ne može sad „Na Drini ćuprija“ da bude „Na Drini hartija“. Oćeš da nam se ruga cijeli svijet?

    – Ma jok. Dosta nam se rugaju i ovako. Ona se Ejmi Vajnhaus napije ko crna zemlja, a Ameri onda nas Srbe zajebavaju da smo genocidni. Ko da smo joj mi dali to mrtvo pijano prezime Vajnhaus…

    – Pusti Amere, Lemi. Daj ti lovu pa da mi to oplodimo.

    – Koga da oplodimo? Ejmi?

    – Ma jok, Andrića.

    – Ja ga, vala, ne bih plodio, a ti kako hoćeš…

    – Ma ne Andrića ko Andrića, nego ko naš duhovni kapital.

    – A zar ti, brate Remi, nisi protiv kapitala?

    – Pa jesam protiv svjetskog, al nisam protiv našeg.
    – Čijeg našeg?

    – Tvog i mog.

    – Kakvog tvog? Pa jesi li reko da si ti neimar, da ne imaš para.

    – Zato imam tebe, druže Lemi. Ajde, vadi pare, pa da vidiš šta će sve bata Emir da ti sagradi!

    – Da čujem…

    – Ima da vaskrsnem cijelu kasabu. I Hadži-Ristanovu kuću, i magazu Koste Baranca, i Alihodžin dućan, i Kameniti han, i Zarijevu mehanu, i Šrajberov špeceraj, i Gutenplanovu kantinu, i Šperlingovu fabriku sode i fotografski atelje, i oficirsku kasinu, i Lotikin hotel, i gazda-Santinu magazu, i kupleraj „Pod topolama“… Ima da sve bude ko što je Andrić napiso! I gdjegod okom da pogledaš, odasvud raste živa lova! Na Drini lutrija!

    – Ej, brate Remi, da nećeš i onaj Merdžanov kolac da našiljiš?

    – Pa ne znam… Nešto se mislim. Bojim se da se pogrešno ne shvati.

    – Ej, kad smo kod pogrešnog shvatanja… šta ako se neko uzjoguni zato što se taj tvoj zabavni park…

    – Nije to, Lemi, nikakav zabavni park. To je čista kultura.

    – Jeste, sa sve kuplerajem… Šta ako se neko uzjoguni zato što Kamengrad podižemo blizu kuće onog Lukića? Znaš kakvi su ljudi danas, nikakvi, preosjetljivi…

    – Ko da se pobuni? Kog Lukića?

    – Pa Muslimani, znaš ti njih… A Lukić, znaš onaj Lukić, što su ga osudili u Hagu… Ma čuo si sigurno one priče da su Muslimane u Višegradu žive spaljivali…

    – Pa šta mi, Lemi, imamo s tim? I šta Andrić ima s tim?

    – Ma nema s tim niko ništa, ali znaš Muslimane, kažem ti…

    – Uf, što si ti posto obziran…

    – Ma nisam, nego, eto, palo mi na pamet… Znaš koliko su opsjednuti…
    – I šta ja sad da radim zato što je neko opsjednut?!

    – Pa ne znam, brate Remi. Možda da razmislimo pa da se u sklopu Kamengrada podigne još neki objekat…

    – Šta da se podigne? Gdje da se podigne? Vidiš da je sve precizno nacrtano…

    – Pa vidim, al ne znam, mislim, čisto onako, ako može da se udjene…

    – Šta da se udjene, Lemi? Vatrogasni dom?

    – Ma ne, to ne bi imalo smisla… Šta ima da se gasi ako su odavno izgorili… Nema smisla da bacamo pare budzašto…

    – A šta bi po tebi, matere ti, imalo smisla?

    – Pa možda krematorijum.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *