dysko

Друже Жељко пиши ново писмо, ово прво разумјели нисмо

Да сам се којим случајем родио јуче или да сам преспавао последњих десет гидина двадесетог вијека и првих десет двадесет првог, и пробудио се са "Независним новинама"у рукама и прочитао отворено писмо власника медијског простора Републике Српске; вјероватно бих помислио како се ради о једном озбиљном покушају, озбиљног човјека, из озбиљног медија. Покушају да јавно […]

Да сам се којим случајем родио јуче или да сам преспавао последњих десет гидина двадесетог вијека и првих десет двадесет првог, и пробудио се са "Независним новинама"у рукама и прочитао отворено писмо власника медијског простора Републике Српске; вјероватно бих помислио како се ради о једном озбиљном покушају, озбиљног човјека, из озбиљног медија.

Покушају да јавно пошаље поруку најмоћнијем човјеку који се све пита и који о свему одлучује да стање у друштву којим управља није добро.

На моју велику срећу и задовољство нисам преспавао, боље рећи био сам подобро будан и запамтио много штошта кад су у питању протекли догађаји, а богами и људи без којих догађаја нема.

Требало би пуно ријечи а још више простора да се опишу само најважнији догађаји, а са њима и људи, па управо из горе наведених разлога мислим да имам право али и обавезу да прокоментаришем наведени урадак, јер је он по мом дубоком убјеђењу најава тектонских поремећаја у пирамиди власти, коју у овом моменту персонифицирају актери овог отвореног писма. Жељко Копања и Милорад Додик. Двије најмоћније фигуре у номенклатури апсолутне, боље рећи апсолутистичке власти у Републици Српској.

Кренимо редом. Прво није нормално да се један од интимуса обраћа оном другом на начин који доводи у озбиљну сумњу да на овој линији можда нема тона, а богами и слика долази у питање. Друго писмо је написано у форми као да писац жели да се оправда оном коме је писмо упућено за његов садржај, тако да се измјењују дијелови у којима аутор велича лик и дјело и покушава да га зацементира на мало дужи рок.

Треће писмо само по себи није новост, само се покушава поново изазвати код васколиког пучанства осјећај како за све ово што нам се дешава није крива власт, јер њу пресонифицира највећи син нашег народа, који је успут непогрешив, само око себе има једну групу људи склоних неприродном блуду кад су у питању власт и паре, који блудним радњама производе проблеме читавом друштву.

Пошто је највећи поприлично високо па не види актере блудних радњи, онда мора постојати неко ко ће га на вријеме упозорити да је Дара превршила мјеру.

Кад би био наиван и кад не бих знао о каквим ликовима се ради можда бих и повјеровао у искрене намјере аутора писма да пробуди, а самим тим покрене догађаје који треба да уклоне злочесте момке који нам кваре лик и дјело највећег сина нешег народа.

По мени постоје у овом моменту само два рационална објашњења за ова дешавања.

Први је да се појавила прва озбиљна пукотина у архитектури владајуће гарнитуре, па аутор, као човјек од искуства у друштвеним ломовима, почиње себи градити резервни положај ако ствари крену по злу. Тиме себе позиционира као и крајем прошлог вијека, на сами врх љествице оних који су најавили озбиљне друштвене и политичке промјене, а иза тога слиједи признања различитих врста.

Друго, што сматрам много реалнијим, јесте да је унутар владајуће гарнитуре којој припада и сам аутор, постигнута сагласност да овако више не иде и да је вријеме полагања рачуна све ближе (само се треба окренути око себе и видјети шта се дешава у ближем окружењу у којем више нема недодиривих). Рука закона је све ближе и треба на вријеме предузети све да се заштите витални интереси најважнијх, у које спадају актери отвореног писма ,тиме што ће се на вријеме пронаћи жртвени јарци којим ће се фингирати да нико није изнад закона, а не дај боже изван закона. Ко ће бити жртвени јарци сазнат ћемо кад се филм почне одмотавати, али искуство говори да је овакву врсту догађања тешко држати под контролом и неко увијек пропјева због потребе да заштити себе, а онда крене грудва са врха бријега, коју више нико не може ни контролисати, а поготово зауставити.

Све ово ме нодољиво подсјећа на времена америчког дивљег запада кад се имовина стицала свим средствима, укључујући и криминалне радње, а онда су најважнији и најбогатији актери једног дана рекли доста и промовисали правну државу и владавину права, да би им она сачувала имовину коју су стекли на незаконит начин.

Једини проблем у читавој причи је да ово није Америка и да ово није деветнаести него двадесетпрви вијек. Све остало је нажалост исто.