ДРИЛБИТ ТЕЈЛОР (DRILLBIT TAYLOR)

Скроз рахитичан филм. Може се рећи да има све придјеве какве би се дале и главним јунацима. Жгољав и предебљан, мали и са протезом, малтретиран и понекад смијешан. Тaква три клинца стално добијају батине, па одлучују да унајме обезбјеђење. Ту се међу кандидатима појављује чак и Милетић из УФЦ-клана, али они бирају најјефтинијег – по […]

уторак, јануар 11, 2011 / 07:52

Скроз рахитичан филм. Може се рећи да има све придјеве какве би се дале и главним јунацима. Жгољав и предебљан, мали и са протезом, малтретиран и понекад смијешан.

Тaква три клинца стално добијају батине, па одлучују да унајме обезбјеђење. Ту се међу кандидатима појављује чак и Милетић из УФЦ-клана, али они бирају најјефтинијег – по имену филма.

Он је уствари бескућник, који се одлично уклопи у професорски миље средње школе, изговарајући реченицу ако држиш шољицу кафе у зборници, нико те ништа не пита.

Основи приче толико нијесу утемељени у стварности, и толико се гледалац мора подсјећати да гледа измишљену филмску радњу, да се иста једва држи, као распаднуте патике увезане сопственим пертлама. И то око ђона.

Дрилбит је бескућник којем је право име заправо Боб, а ово је добио јер га је у средњој школи у мали прст убола бушилица. Дезертер је из Војске САД, и успјешно то скрива, производећи комику својим оправдањима зашто не разбије двојицу силеџија, који свакодневно туку и злостављају тројицу послодаваца. Чак му главни негативац сломи нос, оног тренутка када дозна да је клошар. Све то дозна директор, који је неколико пута ослобађао одговорности, уз нескривене симпатије родитеља. Особито поочима мршавог клинца, који је и сам био силеџија у дјетињству.

Све у свему, у коначном обрачуну када се клинци туку са силеџијом, и уз јасан наговјештај да се такви типови могу побиједити (јако је комична била њихова припрема за марисану у виду играња игрица, гледања Борилачког клуба и слично), ипак завршни ударац мора задати рехабилитовани Дрилбит, који није отишао у Канаду, без обзира што је коначно добио 500$ на лутрији.

Жене се дописују са људима из затвора стварно, каже он, и уз рекламу за житарице Капетан Кранч, излази из затвора одлежавши дезертерство и грлећи се са учитељицом коју је смувао, као и са својим штићеницима. Своју моћ којом је разбио силеџију, објаснио је феноменом када мајци од узбуђења дође снага да подигне кола и спаси своје дијете.

Иначе, као и свака комедија има смијешне дијелове, али је претежно срање.

(Редитељ: Стивен Брил; Писац: Кристофор Браун)



Оставите одговор