Драгољуб Којчић: Под чекићем апартхејда

У спектру аката који се наводе помињу се убиство, ограничавање слобода и достојанства, неосновано хапшење људи и вршење насиља, нехумани услови живота и, да издвојимо, спречава се учешће угњетене групе у политичком, друштвеном и културном животу, укључујући религију и религијске обичаје. Такође, спречавају се право на рад, слободан улазак и излазак из земље и право на мирно окупљање и удруживање. Римским статутом Међународног кривичног суда 2002. године потврђене су ове квалификације.

Сви побројани облици апартхејда очигледни су у понашању које према припадницима српског народа спроводе привремене институције самоуправе које је 2001. године успоставио Унмик.

Треба ли да се подсећамо свих злодела према грађанима српске националности – убистава, атентата на децу и рањавања, пребијања, неоснованих хапшења и измишљених оптужница, упада у приватне куће и манастире, привођења бившег директора Канцеларије за Косово и Метохију Марка Ђурића, спречавања уласка на Косово и богослужења поглавара Српске православне цркве Њ. с. патријарха Порфирија и других епископа, константног рушења српских гробаља и храмова, укидање политичке воље Срба контејнерским изборима и, наравно, укидања динара, без којег је заустављен живот српске заједнице и, као недвосмислени показатељ да су све ове мере усмерене на етничко чишћење – 11 година одбијања да се успостави Заједница српских општина, што је минимални услов за опстанак Срба на овом простору.

Студија "Превазилажење апартхејда” (Overcoming Apartheid), универзитета у Мичигену (2005), која се бави историјатом апартхејда у Јужној Африци и његовим превазилажењем, наводи да је у периоду од 1960. до 1983. године око три и по милиона људи насилно пресељено из својих домова. Да ли су 40.000 Срба из Приштине 1999. године напустили своја столетна огњишта и своје станове из забаве? Или опет код међународних истраживача не важе исти критеријуми за припаднике српског народа и закључак да смо на Косову и Метохији жртва класичног апартхејда?

За све оне који се баве проучавањем овог облика злочина против човечности требало би да буде упозорење да свака пристрасност или затварање очију пред владавином апартхејда, а према политичким симпатијама, представља такође апартхејд. Као и у свим осталим случајевима селективне примене права и правде, исто тако представља злочин игнорисање и теоријско дискриминисање једне идентитетске групе зато што је другачија или се не уклапа у нечију слику света или у нечије интересе. Сведок који ћути је саучесник.

Истраживачима апартхејда, који нису спремни да буду јефтине апологете политичких интереса, Косово и Метохија су данас простор да своја запажања и закључке могу да посматрају и изводе ин виво. То исто важи и за опортунистички занемеле интелектуалце који по моралној одважности нису ни близу Сартра, Расела или Маркузеа. Али, тај глас данас допире само из уста и пера Петера Хандкеа.

Право је питање колико се понашање режима Албина Куртија и мук светске интелектуалне јавности, па и косовских интелектуалаца који не могу бити амнестирани од одговорности за ћутање пред очигледним, уопште уклапа у цивилизацијске вредности?Имануел Кант у своје две формулације категоричког императива налаже: "Поступај увек тако да максима твоје воље у свако доба може да буде принцип општег законодавства.”

Да ли апартхејд који косовски Албанци спроводе према Србима и у најперверзнијој оптици може да се замисли као законодавно правило макар у једном ћошку ове планете, а камоли као универзално правило? Да ли су корифеји етичке и правне теорије модерног света прескочили Кантову "Критику практичког ума” и библијску заповест да не чиниш другоме оно што не желиш да други теби чини? Или је нека политичка воља из "1984” то ампутирала из њихове свести. А у другој формулацији категоричког императива каже Кант: "Поступај тако да људскост у својој личности тако и у личности сваког другог узимаш као циљ, а не само као средство.”

Питање је како то да у албанском делу косовског друштва не чујемо ни један једини глас критике на рачун односа режима према Србима и припадницима других неалбанских народа. Или они, као и њихови политички покровитељи не поштују људскост у другоме. Ако је то тако, онда ово више није локални него светски проблем: Ко може да себе сматра цивилизованим бићем, а жмури пред апартхејдом који на Косову и Метохији према Србима спроводи режим Албина Куртија?

Најзад, да ли апартхејд, плус сурови облици терора који на Косову спроводе привремене институције, могу да буду прихватљива слика за оне земље које су признале Косово после гажења сопственог принципа "стандарди пре статуса”? Или је код њих прихватљиво да апартхејд буде непроблематично стање за признање?

Или баш ниједан косовски Албанац из бројне дијаспоре у Швајцарској није обавестио Куртија да постоји задужбина теолога Ханса Кинга за универзалну етику. Ако нема важећих етичких регула из секуларне или религијске сфере, ако се не увиђа универзалност људског бића, онда је све дозвољено. Јуче су жртва били Африканери, данас Срби, а сутра сви који се не поклоне хегемону и његовим извођачима радова.

Извор: Политика