Док ти чекаш оно боље сутра

Све срећне породице личе једна на другу, свака несрећна породица, несрећна је на свој начин – рекао је мудро Лав Толстој.

Пише Јелена Деспот

Нисам много размишљала о његовим ријечима, не сматрајући себе припадником ни једне категорије. Моја породица ни нарочито срећна, а опет се никад ,упркос разнним предиспозицијама, не сврставах ни у ове несрећне.

Све породице у мом оркужењу живјеле су приближно исто. Од плате до плате. Купујући понекад неки комад намјештаја, улажући у своје некретнине, повремено кукајући због недостатка новца или посла. Нико није нарочито искакао, нити се уписивао у категорију срећних. Живјећи у земљи у којој живимо срећа је ваљда лускуз ријетких.

Захваљујући рату имала сам чудно поимање породице. Изузетно ми је сметало када је учитељица трврдила да бака није ужа породица. Породица су мама, тата, брат и ја. А кад нема тате зашто не може бака? Не може и квит, била је неумољива та учитељица.

У тој породици нико није имао времена да се бави нашим талентима. Да учествујемо у спортовима. Да се поноси нашим успјесима и качи наше дипломе по зидовима. Били смо збринути. На сигурном. Ништа нам није недостајало, осим времена са родитељима. Ситуација је тако налагала. Силно сам жељела да и моја мама иде понекад у школу и погледа све оне петице, но разумијела сам – нема времена. Мора да се бави битнијим стварима.

Онда кратак поглед на једну срећну породицу. Нису живјели у нашој земљи. На срећу нису претрпили никакве последице рата. Сви су на окупу. Дјечаци су се цијелог живота бавили спортом. Њихови успјеси би увијек били примјећени. Сви смо им аплаудирали. Почевши од такмичења из математике до спортских успјеха. Они живе нормалним животом, потпуно неоптерећени, потпуно слободни и без страха. Не знају како живот може бити окрутан, па немају много чега ни да се боје. И радујем се томе. Готово нико не зна за оно моје треће мјесто из математике, да сам некада тренирала кошарку, и да сам била републички првак из прве помоћи. Било је пречих ствари. Забољело ме када сам пронашла своју диплому у хрпи папира за одлагање ватре. „Честитамо Јелена, него како ћемо набавити огрев за предстојећу сезону“, говорили су. Можда ће вам моја диплома помоћи да упалите ватру.

Но, мислим. До кад ћемо живјети у овој држави плаћати разне превисоке цехове за свој патриотизам. Зашто након тог викенда у ауту нисмо могли бити тата, мама, брат и ја? Зашто сам стајала у дворишту посматрајући их док одлазе цитирајући у себи Толстоја? Зашто се и након готово двадесет година питам је ли могло бити другачије?

Скупо плаћамо љубав према домовини. Скупо плаћамо патриотизам. Скупо плаћамо и недостатак петље да отјерамо све до ђавола и креирамо бољи живот за себе и своје потомке. Овдје не може – јер многи боље не желе. Осим испразних флоскула – боримо се за боље (углавном боље онога који прокламује) никаквих конкретних помака нити просперитета нема. Завршавамо факултете да бисмо опет били на бироу или крпили од плате до плате. Задуживали се у огромне кредите и тако живјели са омочом око врата наредних 20-30 година. А све то јер нисмо имали петље. У некој другој држави револуција би буктала улицама.

Ко не воли сигурност? Ко не би волио да сутра може да се пробуди неоптерећен и донекле спокојан? Ко не би волио да живи у бољем? Лажемо се сви који одговоримо одрично.

Живјећи овдје пристајемо на компромис. Понекад је лакше бити кукавица.

И баш ме брига за изборе, нове поштене политичаре и њихове листе. Зар ви стварно вјерујете да ви и ја можемо тако преко ноћи да се упишемо у категорију срећних? Пуно је оних који у том реду стоје испред нас. Који су спремни да се гурају и лактају…

Док ти чекаш оно боље сутра…