Дигитални хладни рат

Зашто се исход конференције Међународне телекомуникационе уније сматра новим поразом САД у Уједињених нацијама Америка је претрпјела први пораз у „дигиталном хладном рату”, сматра овдашњи медијски експерт Гордон Кровиц, у свом коментару у „Волстрит џорналу” о прошлог петка завршеној Свjетској конференцији Међународне уније за телекомуникације (ИТУ). Велики скуп у Дубаију на коме је учествовало 1.600 […]

среда, децембар 19, 2012 / 17:41

Зашто се исход конференције Међународне телекомуникационе уније сматра новим поразом САД у Уједињених нацијама

Америка је претрпјела први пораз у „дигиталном хладном рату”, сматра овдашњи медијски експерт Гордон Кровиц, у свом коментару у „Волстрит џорналу” о прошлог петка завршеној Свjетској конференцији Међународне уније за телекомуникације (ИТУ). Велики скуп у Дубаију на коме је учествовало 1.600 делегата из 150 земаља и који, упркос двонедељном трајању и чињеници да га је покривало 360 новинара, није добио медијски публицитет – завршен је одбијањем САД и још 53 земље да потпишу Ревидирани споразум о регулисању телекомуникација.

Својим потписом у Дубаију приступило му је међутим 89 земаља, дакле убjедљива већина. Шта је повод да Америка, заједно са неким (али не свим) трансатлантским савезницима, али и другим земљама (међу којима су и Србија, Хрватска, Црна Гора и Словенија), одбију нешто са чим се већина слаже?

Разлог је – интернет. А парадокс је да се ријеч „интернет” у споразуму од само 10 страна нигдје не помиње.

Конференција формално није сазвана да би расправљала о глобалној рачунарској мрежи већ само да допуни телекомуникациону регулативу донијету још 1988, али ипак није избјегла да упадне у замку политике.

Због тога што су се САД и водеће западне земље нашле на једној, а Русија и Кина (Иран такође) на другој страни, исход је одмах проглашен званичном објавом „дигиталног хладног рата”, а чињеница да је Америка остала у мањини на форуму једног органа УН, окарактерисана је као њен други пораз у свјетској организацији (први је било недавно гласање о Палестини).

За оно што се стварно догодило, ово су можда претешке ријечи, па се драматизација зато може тумачити као средство да се скрене пажња на оно битно што је у позадини.

САД су наиме у посљедњи час, изјавом вође своје делегације амбасадора Чарлса Крејмера, одбиле да споразум потпишу „у постојећој форми” због тога што се у њему помиње могућност контроле „нетражених масовних електронских комуникација”. Ријеч је о „спему”, бомбардовању интернет корисника нежељеном поштом. Техничка регулатива тако је добила примјесе политике, јер кроз иста врата кроз која пролази „спем” пошта, пролазе и сви други интернет садржаји.

Иако су прије тога у споразум унијети и помињање људских права и ограда да се нова регулатива не односи на „телекомуникације које преносе садржај” (још један начин да се опише интернет), САД очигледно нису жељеле да се врата државном завиривању у интернет саобраћај нити одшкрину.

Државно прислушкивање интернета је друга прича. Са становишта званичног Вашингтона, чак и индиректно спомињање интернета у регулативи телекомуникација отворило би брешу на сада чврстој брани његове слободе и наднационалне природе. Интернет је по природи недржавни и не познаје границе: састоји се од око 40.000 приватних мрежа и 425.000 глобалних рута. ИКАН, „Интернет корпорација за додијељена имена и бројеве”, међународна група која регулише додјељивање интернет адреса, има додуше уговор са владом САД, али се упркос томе глобална мрежа сматра слободном.

Да је интернет и друштвене мреже које користе његову инфраструктуру све већи и политички фактор, потврдило је „арапско прољеће”. Очигледна је такође и све већа нервоза појединих режима због тога што интернет омогућава лако повезивање њихових дисидената и опозиције. У неким земљама блокиран је приступ одређеним сајтовима – али то нигдје није међународно институционализовано.

ИТУ иначе по правилу ради на принципу консензуса, а гласа се само изузетно. Овога пута се гласало, резултат се види, а практична посљедица је да ће земље које су прихватиле Ревидирани споразум моћи да га примјењују од 2015, а оне које нису могу да га игноришу. Да ли се ствара интернет верзија „гвоздене завјесе”?



Оставите одговор