Девет година од убиства Душка Јовановића

Симболика броја девет сакривена у кобном и срамном чину. Народна књижевност пјева о девет соколова, девет Југовића, девет година… – а власт ћути о девет година неодгонетнуте загонетке. Ко је пуцао? И ко је наредио?

Иако је џелат познат, онај који је послао џелата девет година мотри и пребраја главе које говоре и награђује језике који подло ћуте, и очи које су слијепе код сопственог вида.

Није Црна Гора једина држава у којој се пуца на творце слободне новинарске и људске мисли. Али, чини се да јесте једина која не открива оног који је побјегао са мјеста злочина.
Јасно је, свима нама, да је Душко Јовановић био темељ ријечи, дјела и гласила у који је зидана истина. Истина која нипошто није смјела бити такнута, којој је ,,најљепше" име требало да остане ,,Злочин без казне".

Када су пуцали у Душка Јовановића, нијесу убили само нашег колегу, да би намирили данак слобоној ријечи, слободној и оштрој мисли, ријечима – копљима. Пуцали су и убили човјека,супруга, оца, сина, брата. Да је ово друштво иколико достојно етичких кодекса које нам је оставио у аманет Марко Миљанов и Свети Петар Цетињски, било је дужно да открије истину, бар, од чије руке је страдао отац, син, брат, супруг, јер би мање бољело? И зашто?

Требало је казати, признати, а данак слободној, новинарској ријечи, у том случају, можда би мање заболио…

И ове године остаје да поновимо: ,,Тако је говорио Душко." Да принесемо својом ријечју и дјелом, а то је најмање што можемо, поштовање његовој мисији на земљи. И да ходимо часно путем слободне ријечи, којој је Душко Јовановић прије девет година крвави данак платио.