Демонтирање црвеног усташлука, случај Дежуловић

Недавно је Борис Дежуловић објавио текст Илустрована пропаст Србије. У њему се, из угла некадашњег војника Војне поште 5659 Горњи Милановац, бавио генезом Србије, све док се она није „претворила у стечајну масу“.  Пише Зоран Грбић Сликовито, кроз призму трансформације милановачких Дечијих новина, од Џубокса до штампања историја Србије. Одличан је текст, заправо традиционално добар, […]

субота, новембар 14, 2015 / 18:24

Недавно је Борис Дежуловић објавио текст Илустрована пропаст Србије. У њему се, из угла некадашњег војника Војне поште 5659 Горњи Милановац, бавио генезом Србије, све док се она није „претворила у стечајну масу“.

 Пише Зоран Грбић

Сликовито, кроз призму трансформације милановачких Дечијих новина, од Џубокса до штампања историја Србије. Одличан је текст, заправо традиционално добар, и могао би да уђе у било коју књигу или зборник есеја. Закључци текста, наравно, нису баш тако једноставни.

Игром случаја, и ја сам на војној обуци био у Горњем Милановцу, додуше неколико година касније. Иста в.п., 5659, иста зграда, можда чак и иста чета и вод. У праву је Дежуловић, била је одлична маренда – првокласни сокови, еурокрем и остали слаткиши из Такова. Чак и посета фабрици, уз неизбежну дегустацију феноменалних производа. И ја сам, као и многи други, одрастао читајући Џубокс у основној школи, чувао специјално издање Grease (посвећено филму), Тик Так и Никад робом (чувени Мирко, Славко и метак).

Само, мени нису сметала каснија издања Дечијих новина. Не само због тога што су она дошла знатно касније, најмање 12 година након почетка последњег Балканског сукоба (Дежуловић не помиње, али ,,Светосавска читанка“ објављена је 2003. године, ,,Читанка Косовског боја“ 2007., ,,Читанка Првог српског устанка“ 2003…), него и зато што ми таква издања делују сасвим логично и пригодно.

Пре свега због тога што то није ратна пропаганда, ни временски, ни садржајно. Дечје новине су штампале историјске књиге, за становништво оне државе у којој постоје. Баш као што су раније штампали књиге за становништво државе у којој су постојале до 1991. На идентичан начин. Осим тога, Хрватска је након што је Словенија одлучила да се ,,раздружи“, желела да оде из Југославије и испуни ,,тисућљетњи сан“. Због тога не разумем шта се сад очекује од Србије и Дечјих новина након тога? Док Хрватска остварује свој сан о независности (у оквиру ЕУ), да Србија чита догодовштине Мирка и Славка, несташлуке Микија и Шиље, и да евентуално понекад објави понеку догодовштину из Брозовог живота, све то док заједно громогласно певамо "Хеј Словени"?

Шта сад, Хрватска да живи свој неовисни сан, а Србија да пева оде Југославији? Неће бити да би то било нормално. Поврх свега тога, све и да су Дечје новине извршиле југословенско светогрђе, и усред грађанског рата објављивале књиге из српске историје (то би ваљда било ненормално), оне опет не би биле ратна пропаганда, него оно што јесу – историјске читанке. Да је Хрватска била у прилици да штампа сличне, историјске књиге (које не би укључивале Јасеновачке ,,јунаке“, или хероје јуриша на Цер), сигуран сам да би такве књиге и објављивали.

Уместо тога, Хрватска је током рата објављивала друге ствари. Можда нису имали Дечије новине, али су имали ,,Плави забавник“ (Вјесниково издање) и ,,Стари мачак“ у којима су објављивали ратне стрипове. Слободна Далмација објавила је и стрип ,,Супер Хрвоје“, који је био камени суперхерој који се појављује ,,сваки пут кад се невина крв пролије на старохрватском камену“. А такве приче у Хрватској очигледно нису остале у деведесетим.

Прошле године је Вечерњи лист објавио конкурс за нове стрипове који за тему имају прошли рат. Од шездесет пристиглих радова, одабрани су најбољи и заједно са неким старим стриповима објављени су у посебном издању Стрип ревије Вечерњег листа. Ратни стрип је некима очигледно толико занимљив, да су на промоцији зборника ,,Домовински рат у стрипу“ присуствовали и председник Иво Јосиповић и начелник Главног стожера генерал Драго Ловрић. Председник Хрватске је чак написао и предговор за тај зборник. Замислимо на шта би личило кад би овде, председник Николић и начелник генералштаба Љубиша Диковић присуствовали промоцији зборника ратног стрипа? Или барем неког од историјских издања Дечијих новина, који и такви какве јесу Дежуловићу сметају?

И, ако је већ ламентирање ушло у моду, уз гледање кроз призму осамдесетих година, могли бисмо и ми из Србије да кажемо реч, две. Рецимо, поменути ,,Плави забавник“, који је објављивао ратне стрипове, покренут је на иницијативу Хрвоја Хитреца. То је онај исти Хрвоје Хитрец који је у време док смо били деца, написао пет књига о Смоговцима, по којима је направљена и серија уз коју су одрастали многи у читавој Југославији.

Касније је тај исти Хрвоје Хитрец постао члан председништва ХДЗ-а, организовао медиј за хрватски ратни стрип и написао наставак дечије саге о Смоговцима – ,,Смоговци у рату“. Уз књиге ,,Лијепа моја – сјећања једног домољуба“, ,,Хрватска повјесница“, ,,Хрватска богородица“, ,,Хрватске легенде“, ,,Најлепше приче хрватске ренесансе“… Да ли је аутору дечијих књига неко у Србији то замерио?

Што се тиче промоције стрип ревије ,,Домовински рат у стрипу“, она је одржана у Музеју Мимара. Је ли то онај исти музеј у загребачком Доњем граду, кога су посећивале све ђачке екскурзије, из читаве Југославије, да би могле да се диве огромној колекцији уметничких дела? И да ли то што смо сви ишли тамо, значи да данас она не може да служи као места промоције националних, па и националистичких стрип издања?

А што се тиче слаткиша, могло би нешто и о томе да се каже. Хрватска није имала милановачке слаткише из Такова, ни издавача Дечје новине, али су имали Краш, који је у оно ратно време постао нека врста издавача. Само, док су Дечје новине штампале илустроване приче из историје Србије, Краш је правио дечије чоколадице ,,Cro Army“. Са све самолепљивим сличицама и албумом. Да, исти онај Краш чије производе неки Срби и даље купују као и пре, исти онај Краш који је некад свима нама продавао производе са сличицама ,,Животињско царство“, ,,Моји љубимци“, ,,Урнебесни рекорди“… Колико поремећена нечија свест мора да буде да у фабрици дечијих слаткиша дође на идеју да деци потура тако подмуклу и штетну ратну пропаганду? А да стида немају, показује и то што на званичној Крашовој страници на јутубу, још увек стоји стара реклама за ,,Cro Army“ чоколадице, поред Кики и Бронхи бомбона.

Разумем потребу због којe су прављени и објављивани хрватски ратни стрипови. И не сматрам да су сви они нужно и ратна пропаганда. Али нећу да ћутим док неко издања Дечијих новина о српској историји назива ,,илустровани водичи за мале четнике почетнике“. Сматрам да је време у коме је свако спомињање историје Србије бркано са шовинизмом и нацизмом прошло. Дошло је време да се томе каже доста.



11 КОМЕНТАРА

  1. Za autora nikad čuo al za Dežulovića jesam i čini mi se da se autor želi dokazati pljujući po većem od sebe valjda pretpostavljajući da Dežulovića zbog psihologije stada niko neće braniti.DEžulović jeste oštar na jeziku i i ja se nekad ne slažem ali je veća srbenda od većine onih koji ga pljuju a bio je član ekipe koja je Tuđmanu na vrhuncu moći u kriva usta ugurala NIKE znak sa natpisom just do it koja je par dana pred smrt oblavila vic „kako će tuđman primiti vijest da je dinamu vraćeno staro ime“ „Mrtav ladan“ i u križaljku u isto vrijeme umjesto „vodoravno“ stavila „kad će više horizontalno“……

  2. Mile, pardon Mujo protiv tranzicije:
    Elem, demobilizirali se Mujo i Suljo nakon rata, a ostali bez posla, pa gledali da započnu nekakav biznis. Čekaj, rekoh ja, rekli smo da nema Muje i Sulje. Ima Muje i Sulje, na to će Kožo, al nema posla, kontaš? Đe smo stali?
    Da: vratili se oni tako iz rata i gledali da pokrenu neki biznis, pa se Mujo sjetio da otvore kafanu. „Ne valja, ima puno kafana po gradu“, odgovorio mu Suljo, „ali mogli bismo nekakav granap.“ „Nema šanse“, odmahnuo rukom Mujo, „trgovinu su već zauzeli generali.“ Razmišljali oni tako i cijeli sat, te taksi služba, te ekološka poljoprivreda, te muzička industrija, te ovo, te ono, kad se Mujo u jednom trenutku odalapio dlanom po čelu.

    „Znam“, uzviknu on, „klinika za sunećenje!“ „Kako misliš sunećenje?“, iznenadio se Suljo. „Pa sad kad je završio rat svi će postat veliki muslimani“, živo mu jaran krenuo izlagati svoj biznis-plan. „Posla koliko hoćeš, a ulaganje nikakvo: jedna radnja, škare i malo zavoja. Ništa lahkše.“ „Nije loše“, složio se Suljo, „a kako ćemo dijeliti zaradu?“ „Pa jednostavno“, odgovorio mu Mujo. „Kurac meni – kurac tebi.“

  3. Дежуловић је ОК лик ако се сложимо с тим да је ипак у питању Хрват. Наиме, не постоји пословно способан Хрват који не мисли да је мера Српства данашња Република Србија (уз ситне корекције типа федерализација), а да увек будни денацификатори морају бити (за дом) спремни да реагирају на сваки покушај релативизације на Соросевим трибинама утврђене хистЕрије. Срби су изгубили последње ратове, а овулирање на ликове типа Дежуловић је обавеза коју победник још од Нирнберга свесно и планирано намеће пораженима. Довиђења и више памети у следећем рату.

  4. Boris Dezulovic za razliku od autora ovog teksta nije drzavotvorno-patriotsko placeno pero. Boris je najbolji kada je pod napadom Gnjida. Zato, gnjido, mozes samo pljunuti pod prozor Bori Dežuloviću.
    decije novine-novine samo za nuždu.Veliku nuždu.

  5. xaxaxaxaxaaaaxaxaxaxaaaaaaaa – da se nasmijem na cirilici, jer to je sve sto imam reci onima koji insistiraju na cirilici… formi prije sadrzaja.

    a sto se tice teksta… ne znam koja je ovo forma clanka. da je pisao na temu ‘kritika teksta Dečje novine: Ilustrovana propast Srbije’, dobio bi eventualno 1+, jer je ispravno naveo naziv teksta koji kritikuje… i to je sve sto ima veze sa kritikom samog teksta. ostalo lamentiranje je cisto sovinisticko izdrkavanje. ovo je mogao napisati neko ko nije procitao ni jedno izdanje Feral Tribuna i neko ko nije procitao tekstova i knjiga ni toliko koliko je Dezulovic napisao. objavljivanje teksta govori i o dometima urednika ovog sve tuznijeg portala… a stvarno sam se nadao kad je pokrenut ovaj portal da ce biti drugaciji od drugih… po sadrzaju, a ne samo formi. moja greska.

  6. Meni nije jasno kako Srbi i Srbija mogu da se dive Anti Tomiću, Dežuloviću,Pilselu a da se pri tome ne zapitaju ima li ijedan čovjek kod Srba da riječima liječi bolesno društvo.
    Šta Dežulović radi ustaškim bolesnicima to je umjetnost,od toga ustaše umiru.
    A tek onima koji izmišljaju zvaničnu povijest i teraju djecu u hrvatskoj da je uče.
    Samo treba čitati.
    Ima valjda pravo zajebavati i srpske bolesnike barem pet minuta u odnosu na njegov cjelokupni rad.

  7. Ko ima vremena i mogućnosti treba pogledati film : ljubavni život domobrana
    Ogoljeni prikaz kako su hrvatsku uništili ustaški bolesnici,napravili mjesto samo za sebe a ja bi dodao i za Pupavca.
    Meni je najjača scena kada na vijestima javljaju da je HDZ izgubio izbore.
    Od toga može da se rikne što reče Lečić.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *