Дедпул(Deadpool)

Иако се неспорно ради о најбитнијем холивудском филму у овом миленијуму, некако нисам био понесен њиме колико филмовима који су му отворили пут. Морам одмах на почетку да појасним оно "најбитнији" у поднаслову. "Најбитнији" је зато што је успешан, у стотинама милиона пристижућих долара успешан. Да нема тих долара био би у другом друштву, можда […]

субота, фебруар 20, 2016 / 07:10

Иако се неспорно ради о најбитнијем холивудском филму у овом миленијуму, некако нисам био понесен њиме колико филмовима који су му отворили пут.

Морам одмах на почетку да појасним оно "најбитнији" у поднаслову. "Најбитнији" је зато што је успешан, у стотинама милиона пристижућих долара успешан. Да нема тих долара био би у другом друштву, можда одабранијем, али свакако скрајнутијем у страну.

Као што знате Дедпул је спин-оф X-Мен франшизе, што ја, упркос бројним текстовима, напоменама да је Рајан Рејнолдс већ играо овог лика (у X-Мен: Волверин) и, коначно, "интерним" прозивкама у самом филму и даље нисам скапирао. Нити примио к срцу. За мене је Деадпоол "потпуно нов" суперхерој, кога игра Рyан Раyнолдс. Чак ми је и спинофичност овог филма у односу на X-Мен франшизу спорна, колико и непотребна. Јер Дедпuл не може бити даље од благо спечених икс-јунака.

У овом филму пратимо како се Дедпул свети извесном Францису ака Ајаксу који га је направио Дедпулом и успут га физички преточио у нешто налик "авокаду који је имао секс са трулим авокадом" (да цитирам једно од поређења из филма). А ту је и генеза суперхероја тј. како је ситни плаћеник Вејд Вилсон постао безобразни суперхерој, али и "врло акциона" анти-ромком романса између Вејда и његове изабранице, проститутке Ванесе.

Има неколико нивоа на којима се Дедпул разликује од класичног суперхеројског филма. И сви они на различите начине и у различитој мери дугују неким, релативно свежим, филмовима попут Зомбиеланд (иначе, сценаристичко остварење Рета Риса и Паула Ворника, који су радили и на овом филму), Кик Ес (и 1 и 2), Кингсман: Тајна Служба, Американ Ултра, а вјероватно би овде могли да допишемо и Ајрон Ман (1-3) у извесној мери. Ради се о филмовима који у познате жанровске обрасце убацују: јунаке са смислом за хумор, затим хумор, Р-рејтед детаље и садржаје и генерално дејствују са неком врстом ироничног односа спрам уштогљеног и стерилног света суперхероја. Међу побројанима, Дедпул је свакако најрадикалнији, али још више вољан да нам то непрекидно напомиње.

Дедпул изгледа као неки кул ЈуТјуб снимак заједно са коментарима на њега из којих се изродио исти тај кул ЈуТјуб само измијењен у складу са коментарима, и сада са још бољим, новим коментарима. Дедпул је у перманентном самопосматрању и покушајима да буде кул и буде кул у вези са тим да је кул. У више наврата, док од неког тренутка то не постане нормално, Дедпул ће као приповедач рушити реалност радње, прво метареференцама на настанак самог филма и главног глумца, а потом обраћајући нам се разноразним коментарима, махом да покупи још пар тапшања по рамену за то колико је кул. Овај веома рискантан потез од стране редитеља Тима Милера углавном је спроведен веома паметно, јер ништа паметније од тога него да публици даш прилику да се осећа паметно, јер се смеје паметним форама. А у пуном Синеплексу се смејала, баш.

Као и у Тарантиновим филмовима и у Дедпул постоји та снажна мета-филмичност и распричаност која инстантно отвара пут зближавању са јунаком и причом, а то није нешто што се икада дешава са преосталим суперхеројима, где нас и фантастичност приче и њихова отуђеност увек држи на дистанци. Дедпул је већ након пар минута филма "ортак" са свима нама. Дели нашу подзриву перспективу на остале суперхероје и начин(е) на који су они приказани у филмовима, на дрвеност свега тога. Он сам жели да уради све оно што смо ми понекад желели да ураде остали суперхероји. Да имају мане и да им дају одушка. Да све буде мало сировије, са више секса и безобразног хумора.

У свом зборнику разговора са разним комичарима, Џуд Апатоу пише како је једном случајно сазнао да се афро-амерички глумци не љубе (превише) у холивудским филмовима, јер гледаоци широм света не воле то да гледају (нарочито источно од европског раја).

Имајући тако нешто у виду, у свом гостовању код Грејема Нортона Рајан Рејнолдс је отприлике рекао како зато што Дедпул изгледа како изгледа може да каже "ћао" Кини. А то тржиште је баш прошле недеље постало највеће филмско тржиште на свету са зарадом од пола милијарде на бокс офису за недељу дана (или беше за један викенд?).

То вам све пишем, јер сам и сам дубоко свестан зашто оваквих филмова нема више.

Дакле, поред тог тоталног попуштања "паметној" публици, Дедпул је, ипак, добар филм и по оним моментима због којих гледамо суперхеројске спектакле – по акционим сценама. Иако је Тим Милеру ово први филм (за не поверовати!), Дедпул можда не нуди нове, још мање револуционарне, моделе за акционе сцене, али свака од њих у овом филму сама за себе одлично је одрађена, са довољно ефектних детаља и што је најбитније – разиграна, тј. драматуршки разбијена да подржи опуштени, духовити тон филма. Ту Дедпул апсолутно тријумфује.

Када на крају филма схватимо зашто му је премијера пала баш на Дан заљубљених, као и то да је у питању "легитиман" ромком "само" са "необичним" паром, схватићемо и да у суштини Дедпул има доста скромну, можда и баналну, причу која је барокно закамуфлирана метафилмским и Дедпуловим "стенд-ап" моментима. Поред тога, а то је оно што ми је највише сметало да се унесем у филм, Дедпул на самом почетку најављује своју "непредвидивост" и заправо никада не успева да буде "непредвидив", већ непрекидно бива "предвидиво непредвидив". Сваким моментом овог филма паметно и детаљно позабављено се тако да се извуче максимум и да исти остане у равни са тоном филма, и ту негде избијена је нека спонтаност и топлина. Коју, рецимо, имате у генијалном Супербед (једном када екипа одлепи) или у Кик Ес, већ од сцене када Николас Кејџ пуца у малу Клои. У Дедпул нема изненађења, јер она су истог тренутка најављена, прокоментарисана и постмодернизована.
Мене је то држало на дистанци цео филм.

На крају, могу само да кажем да бих увек и радије гледао овакав суперхеројски филм него неко бездушно ђубре а ла Капетан Америка, па чак радије и него Ноланов или "нолановски" приступ суперхеројима (колико год Бен Афлек обећавао као Батмен у придолазећем Батмен VS Суперман).



Оставите одговор