Дарвин, Армстронг и Хендрикс?

Да ли сте примјетили да у нашим новинама нема ни ријечи од 200 година од рођења Чарлса Дарвина и 150 година од објављивања његове књиге "Поријекло врста"? Да ли сте примјетили да у нашим новинама нема написа о четрдесет година од када су се Нил Армстронг и његова екипа прошетали по мјесецу? Да ли сте […]

Да ли сте примјетили да у нашим новинама нема ни ријечи од 200 година од рођења Чарлса Дарвина и 150 година од објављивања његове књиге "Поријекло врста"? Да ли сте примјетили да у нашим новинама нема написа о четрдесет година од када су се Нил Армстронг и његова екипа прошетали по мјесецу? Да ли сте примјетили да у нашим новинама нема чланака о Вудстоку, највећем рок окупљању икада?

Ови догађају, нарочито прва два, су окренули на главачке, нашу цивилизацију и разумијевање живота, док је Вудсток ту могућност прокоцкао.

Ако нисте примјетили, а нисте, јер се о томе не пише много, онда сте савршено уклопљени у наш културни и медијски простор, тј. постали сте саставни дио наше мале политичке мочваре пуне устајале жабокречине и алавих комараца и пијавица.

У друштву у којем доминирају неписмени, полуписмени и они с купљеним дипломама факултета, не можемо ни очекивати да се неко бави тако "тривијалним" темама. Неписмени се баве пуким преживљавањем, полуписменим је омиљена дисциплина сплеткарење и гањање позиција у државним фирмама, а ови што су купили мегистерије и докторате баве се различитим менаџментима и политиком.

Па шта се ја онда чудим?

У друштву гдје су политика и паре мјерило свих ствари, не исплати се писати ни говорити о овим темама.

У друштву у којем је национализам доминантна идеологија, страх доминантна емоција, а опрез начин живота; писати о љубави и толеранцији Вудстока је чиста утопија, али понекад и издаја националних интереса.

У друштву гдје су вјерски поглавари алфе и омеге јавног живота говорити о Дарвину и еволуцији је богохулно и јеретички.

У друштву у којем само политичари без проблема путују, тешко је и замислити да је неко шетао по мјесецу, а да није пронашао кости својих предака.

У друштву у којем је за напредовање у каријери важније како се презивате и одакле долазите, него шта знате, тешко је афирмисати универзалне вриједности.

И док ми лагано тонемо у нашу самодовољност и маштамо о старим добрим временима, живот иде даље. Из овог нашег тиховања понекад нас избаци ситни добитак на кладионици, неко бесплатно опијање или понеко убиство. Онда се опет вратимо нашој медитацији, на опште задовољсво наших власти.

А, можда је и сувишно о томе писати?

Живот нам свакодневно доказује да смо настали од мајмуна, (полу)мјесец нам се одавно смучио, а на потрошњи антидепресива позавидјели би нам и хипици с Вудстока.