Дараа ослобођена, Голанска висораван далеко

Од прошлог Сиријског прегледа, дошло је до значајних помјерања линије фронта на југоистоку, гдје су исламисти поражени на свим правцима, изузев тамо гдје се наслањају на Израел.

уторак, јул 17, 2018 / 13:04

Већ смо једном писали да се у Сирији, али ни пред свјетском јавношћу, не крије да су САД и њихови савезници, поготово Израел, заправо спонзори Исламске државе. Екстремистичке организације чувене по својој примјени шеријата, чијим присуством у Сирији САД и правдају своју окупациону улогу.

Посебно окупацију територије на овдје више пута помињаној тромеђи Ирак, Сирија, Јордан – код града Ал Танфа, гдје су у циљу спречавања отварања шиитске трансферзале, тј. аутопута Дамаск – Багдад – Техеран; без ичије сагласности основали „сигурносну зону за екстремисте“ по узору на Сребреницу, Жепу, Горажде, Бихаћ и слично, из краћег и срећом мање крвавог грађанског рата који смо ми искусили.

Такође са америчким и другим НАТО бомбама, али додуше без руског непосредног мијешања, па макар само из ваздуха.

Ко се стварно бори против Исламске државе?

Једном рјечју – Асад. Односно његови савезници Хезболах из Либана, те надалеко на Западу омрзнути Иран. У овој борби, без уласка у политичку и правну утемељеност њиховог ентитета унутар Сирије, лавовски дио су поднијели и Курди.

Прије свега из чистог опстанка, јер су их као и Језиде, снаге Исламске државе подвргавале класичном геноциду. Но, њима ћемо се, обзиром да их спонзоришу САД за своје циљеве, те су у тој борби инструментализовани, бавити касније.

Довољно је рећи да тренутно највеће површине које још у Сирији контролише Исламска држава, налазе се уз границу са Ираком (сукобљени са курдским снагама) и са Израелом, који и авионападима у дубини територије Сирије, али и непосредном артиљеријском подршком са окупиране Голанске висоравни, напада снаге Сиријске Арапске Армије (САА).

Офанзива на покрајину Дараа

Асад је, дакле, средином прошлог мјесеца почео нову, дуго припреману операцију, која је требала да ријеши проблем града Дараа, на исти начин као што је САА ријешила енклаве у Источној Гути, непосредно у близини Дамаска. Показивањем и примјеном велике оружане силе, са масивним ваздушним ударима уз руску подршку, да би онда дошло постепено и до преговора, извлачења и премјештања у засад једино од почетка рата стабилну исламистичку покрајину – Идилиб.

Са једном великом разликом – у случају покрајине Дараа постојала је спољна граница за дотурање логистике и улазак џихадиста из правца Јордана. Она се тренутно одржава само на потезу који од споја са снагама САА, а до границе са Израелом, контролише ИД.

Дараа је била чувено упориште исламиста, као сами извор и почетак „антивладиних демонстрација“ које су врло брзо прерасле у оружани сукоб. Затим и у грађански рат са наглашеним страним учешћем. Владине снаге су непрестано покушавале заузети дио града Дараа окупиран од исламиста, који води ка граничном прелазу са Јорданом, али су просто успјеле само да се уклине у редове исламиста, као што се може и видјети на приложеним картама.

Стратешки циљ остварен – излазак на границу са Голанском висоравни је носталгија

Из тих уских и дугачких клинова, снаге САА су успјеле да исјеку и окруже исламисте, те постепено, дијелом уз тешке борбе, посебно око града Тафаса, а дијелом уз масовну предају тешког наоружања и договорене уступке у територији, врло брзо ушле у окупирани дио града Дараа, осигурале границу, те кренули ка Израелској војсци.

Већ знамо да на картама које користимо црвена боја означава САА, зелена различите исламистичке фракције (на Западу познати као умјерени исламисти), црна ИД, а жута Курде. С тим знањем, лако је уочити најстабилнију енклаву ИД од почетка рата, уз плаву боју која означава дио Сирије окупиран од Израла још седамдесетих, по имену Голанска висораван.

И овај пут, као и у случају осигуравања жељезничке пруге Алепо – Дамаск у покрајини Идилиб, дошло је до окретања ћурка наопако од стране „умјерених исламиста“, који су своје територије и тешко наоружање предали под команду ИД. Тако да границу међу њима, треба посматрати као искључиво административну. То су од два брата дјеца. Рецимо, далеко на сјеверу у зеленој зони „умјерених исламиста“, ИД се редовно хвали да је извела самоубилачки напад или слично.

Но, то не би представљано никакав проблем, у моментуму који је ухватила САА, легална војна сила међународно признате Сирије, да Израел не врши непрестане агресије. Нема говора да ће Асад покушати да, уз залет, нападне израелске војне инсталације на Голану, још мање да је заузме. Али Израел ништа не препушта случају, и максимално им отежава приближавање границама које је САА контролисала прије почетка рата.

Иран, Иран, Иран

Израел, за разлику од САД и њених НАТО сателита, као свој изговор за агресију не употребљава ИД коју очигледно потпомаже од настанка, већ оно што је њен стварни проблем – Иран. Са њихове тачке гледишта, објава рата уопште није потребна, јер Иран отворено, са највишег врха, негира постојање јеврејске државе на Блиском истоку.

Они јединице које долазе у Сирију из Ирана, или су по њиховим обавјештајним подацима савезници истог, нападају било гдје их идентификују. Наравно, они при том нападају и снаге САА, уз редовне изговоре које потурају својој и свјетској јавности.

У случају Палестинаца над којима су непропорционално јачи, они бомбардују због покушаја да се балонима пребаци експлозив преко зида у Израел. У случају Сирије, увијек је ту претходно био „покушај дрона да наруши Израелски ваздушни простор“, без обзира што је јасно да би Иран врло радо шпијунирао, али има озбиљнијих војних проблема у учвршћивању Асада као побједника грађанског рата у Сирији.

Курдски млаки напори да се протјера ИД

На већ поменутој граници са Ираком, која је већином безводна пустиња, тешка и за контролу и за живот, Курди су направили одређене, у односу на Асада, симболичне помаке на фронту. Чисто да се каже како и САД (преко својих савезника) ратују против Исламске државе.

На дијелу уз сјеверну обалу ријеке Еуфрат, гдје је већа густина становништва и повећана могућност основне самоодрживости, џеп ИД је више него стабилан, без обзира што је номинално у окружењу. Друга страна Еуфрата је потпуно очишћена и посједнута јединицама САА, те је јасно да и Курдима и САД одговара да ИД као медијско страшило гласача на Западу и даље постоји као оправдање за класичну агресију САД по међународним законима.

САД, а поготово Курди који су заузели велике територије које им етнички не припадају, више пажње посвећују оснаживању цивилних власти под курдском командом палицом, те смањење броја редовних терористичких напада, од којих су неки били успјешно усмјерени и ка америчим специјалним снагама на терену. Ту се посебно мисли на укључивања Арапа у политичка тијела која се оснивају независно од воље званичног Дамаска.

САД тренутно имају око 2.000 људи у Сирији, и њихов главни непријатељ је заправо САА, која дефинитивно још није одустала од заузимања богатих нафтних поља са сјеверне стране Еуфрата, те се пажња посвећује линији раздвајања између Асадових и курдских снага.

Турски ентитет: Идилиб и Африн

Нека врста несаопштеног споразума између Русије и Турске постоји, те је након пада Африна и осигуравања турске границе, елиминисањем било каквих озбиљних курдских борбених јединица; престало је и озбиљније турско војно ангажовање.

Ситуација се прилично смирила у Африну, изузимајући спорадичне герилске нападе (Турци кажу терористичке) од стране преживјелих ћелија Радничке партије Курдистана. Поготово откако је Турска склопила споразум са САД, које су је убиједиле да град Манбиж остаје под курдском контролом, а да га они неће нападати, јер су САД тамо стационирале своје снаге. Турци тако издају двојезичне личне карте, на турском и арапском, третирајући овај дио у потпуности као свој протекторат.

Што се Идилиба тиче, ту се одавно већ не зна ко пије, а ко плаћа. Непрестани су међусобни обрачуни између исламиста, гдје Хајат тахрир ал-шам и ИД, врше самоубилачке нападе, а долази и до вишедневних војних обрачуна међу сукобљенима.

Турци, као главни спонзори ове исламистичке територије, усмјерили су се на постављање база, односно „осматрачких позиција“ на спојевима са снагама САА. Упадљиво је како је тих база најмање на југу покрајине, што може бити правац којим би Асад, уколико Турска склопи неки нови споразум са Русијом, кренуо у деблокаду своје више година окружене енклаве око мјеста Фуа и Кефраја.

Уколико се преговори за евакуацију ове шиитске енклаве остваре, то ће значити учвршћивање турског ентитета, којег Асад и Руси превентивно бомбардују и гранатирају, као што се може видјети на снимку узводно.

Израел нема сузу за мигранте

Брдовито-планински терен и активно учешће Израела у сукобу, Асаду доста отежава напредовање посљедњих седмицу дана. Но, сила којом сада располаже, посебно захваљујући руској логистичкој и ваздушној подршци, надмоћнија је над терористима у патикама.

Ослободио је велике количине снага, највише захваљујући сламању ИД и заузимању Источне Гуте, те других енклава које је држао у окружењу. Тако да је прогноза да ће највише кроз мјесец и по Асад вратити контролу над својом границом према Израелу, изузимајући Голан.

Уз врло извјесну могућност да се то деси доста раније, ситуацију компликује израелско одбијање да прихвате избјеглице које бјеже пред ратним сукобима носећи бијеле заставе. Они немају сажаљења за „мигранте“.

Након Дараае – Ал Танф?

Након покрајине Дараа под контролом САА, настаће занимљији и непредвидивији период у овом међународном грађанском рату. На ред ће дефинитивно морати доћи америчка исламистичка енклава око Ал Танфа, коју смо помињали на почетку, јер су тада најближе снаге исламиста бити у Идилибу, а савезници на тлу Сирије преко Еуфрата (Курди).

Једина логистика коју САД имају долази из Ирака, гдје се заборавља да је и поред номиналне сарадње са САД, на власти шиитска већина. Која је још прије десет година куповала руске, а не више пута скупље и пилотима непознате америчке хеликоптере.

Ту енклаву без неког општег рата који повеле јединице за то нерасположеног Доналда Трампа, не би било могуће бранити од Асада. Који је опет не би ни покушавао напасти без мига Владимира Путина, који је већ неколико пута отрпио понижење од стране САД, које су гађале и САА, али и руске специјалце на терену. Путин остварује лагано и естрадно непримјетно свој циљ, а он се уклапа у Трампово „повлачење из Сирије“ у којем га ни пет одсто не зарезује Пентагон на терену. Његова изјава да „наше војске одлично сарађују“ коју је дао јуче у Хелсинкију, на граници је између масмедијске припреме за свој програм и крајње неупућености и немоћи према тзв. „дубокој држави“ која му не препушта власт ни након више од двије године откако је предсједник.

Отуд и онај естрадни напад крстарећим ракетама, када су покушали да Русију означе као слабића и кукавицу, односно као некога ко не може да штити своје савезнике.

Шта је сигурно, осим смрти?

Осим тога, сасвим сигурно ће бити ријешене још двије преостале енклаве ИД, које се сада држе у окружењу, усљед своје стратешке небитности и веома тешког пустињског терена, у којем љети није ни мало угодно сједити у тенку.

Након тога, идемо несумњиво ка већ одавно исцртаном сценарију рјешења за Сирију по принципу три ентитета: Највећи, шиитски, са спрегом Асад-Путин, сунитски под контролом Турске, и Курдски под америчком управом.

До тад ће, нажалост, пасти још многа мртва глава у чему помажу најмоћније земље свијета.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *