Данојлић, Ломпар и Терзић добитници Печата времена
Награда Печат времена за књижевност припала је писцу Миловану Данојлићу за књигу "Писма без адресе” ("Службени гласник”). Ово признање у категорији науке и друштвене теорије, равноправно је додијељено двојици добитника: Милу Ломпару, професору и публицисти, за књигу “Дух самопорицања – У сенци туђинске власти” (“Орфеус”) и Славенку Терзићу, историчару и дипломати, за књигу “Стара Србија […]
Награда Печат времена за књижевност припала је писцу Миловану Данојлићу за књигу "Писма без адресе” ("Службени гласник”).
Ово признање у категорији науке и друштвене теорије, равноправно је додијељено двојици добитника: Милу Ломпару, професору и публицисти, за књигу “Дух самопорицања – У сенци туђинске власти” (“Орфеус”) и Славенку Терзићу, историчару и дипломати, за књигу “Стара Србија – драма једне цивилизације” (“Православна реч” и Историјски институт Београд).
Данојлићева књига мешавина је поетске прозе и есејистике, записа и интервјуа, и дело је песничког отпора, који је, како он каже, “природни рефлекс нападнутог организма”.
До изражаја, по оцени жирија, долази његова пролећна свежина језика, луцидност мисли и закључака, спремност да се са својим народом буде у добру и у злу, свест о пролазности земног и неуништивости небеског начела у нама.
У снажној Ломпаровој студији из социологије културе, ријеч је о феномену својственом дјелу српске политичке и интелектуалне елите – самопорицању свог националног обиљежја, преузимању на себе кривице за неучињено дјело, однарођавању од својих етничких коријена и ограђивању од својих националних источника.
Дух самопорицања је у Срба њихов злодух, суицидни порив, а ова књига је, по тумачењу жирија, дјело национално свјесног српског интелектуалца.
Терзићево капитално дјело српске историографије израз је српског усуда, и показује како је временом Стара Србија постала “Бивша Србија” или “Некадашња Србија”.
Аутор је, истакао је жири, изложио замјетке, описао развојну линију и представио читаоцу епилог пропадања Старе Србије.