Дани(ј)ел Симић

Сива врана на Парламентарној скупштини

Увијек ме страх да ће отпасти прије него објавим причу о овом призору у Блискоисточном Сарајеву. Али она стоји. Виси. Не откида се.

среда, јануар 31, 2018 / 20:58

Прича коју ћу вам испричати, почела је још крајем августа прошле године, када је алегорична птица била још увијек жива. А она је преслика тог града. Те непостојеће, лажне, дониране, измаштане, слинаве, агресивне, туђинске, блесаве, поклане, раздрљене и запертлане, усране и упишане, у богатству огрезле државе; којом тобож влада.

У млаку љетњу вечер, испред Парламентарне скупштине и Савјета министара, зачуо сам неуобичајено гласно грактање. Није престајало. А ја чекао. Докон био.

Наша, домаћа врана

Дигох поглед и на посљедњем спрату плеонастичког собрања угледах врану, заглављену ногом за декоративну лајсну што се реси понад сваке етаже.

Нијесам једном гледао како вране узимају орах и бацају га да пукне. Неке и на пјешачки прелаз. Да га здробе кола, а оне мирно поједу језгру у вакат зеленог чике.

Вране су паметне и друштвене птице. Развезују кљуном пластичне кесе у смећу. Пазе једне друге. Заједнички отјерају и сокола, и орла.

Неколико њих су летиле око или стајале на врху скупштине. Бодриле је. Она се отимала, паничила, све више губећи снагу. Све самртнијим чинећи грактаје њених посестрима.

Жуто-плаве човице

Из кућице у којој глувари обезбјеђење, изађе један жуто-плави. Покушао сам фотографисати телефоном, али мрак је увелико пао за такав објектив и удаљеност. Мислио сам да га је техника привукла, јер такви кад не знају шта би од себе, сјете се да вам бране да фотографишете државне установе. Али није. Протеже се. Обратих му се.

– Заглавила вам се горе врана, позовите неког из службе одржавања да је скину?

Погледа ме заустивши, али каза тек кад је спустио поглед на ручни сат.

– Ћуј служба за одржавање… Она ти је, јаране, висила кад сам био прошли пут у смјени. Дакле, најмање 48 сати ти је она ту. И ево још је жива.

Учини ми се, док је притварао врата кућице, да себи мрси у браду "служба одржавања". Зањиха он мало главом и к’о насмија се. Оде. Исто да сам рекао "Свемирска агенција са жуто-плавом крпом умјесто заставе".

Сутрадан, напуштајући ово Сарајево блиско Источном, намјерно кренух преко Марин-двора. Још на семафору је увећавајуће сочиво пресудило. Није било разлога да скрећем и паркирам. Врана виси крила испружених више главе. Послије три дана, сунце није оставило покрета за видео снимак.

Умјесто да ту буде крај, то је тек почетак приче.

Зашто?

Зато што та врана виси и данас.

Живот је тако хтио, да сам у родном, Блискоисточном Сарајеву, боравио неколико пута и по више дана. Седмица. Сваки пут када бих дошао, врана би ме чекала на моје изненађење. Пренеражење. Био сам сигуран да је баш тај пут када изађем иза угла и видим то мјесто, она коначно нестала.

Она је ипак ту и данас. Као стварност.

Дивио сам се животињским жилама, костима, кожи. Питао се ко су ти људи који сваки дан гледају кроз прозор на којем виси мртва врана? И ништа. Фотографисао је у разним годишњим и дневним добима.

Ишао сам некада без својих кола до Врхбосне, возио се са разним људима. Онима што пишу тој скупћини и онима који у њој раде. Предсједавају. Сарађују.

Нико ништа. Зачуде се. Насмију се.

Од силних тона неекономских медија у доњем току Миљацке, који причају глупљу од нестварније приче, нико није примјетио врану. Сваки дан камере шаљу тамо. Избодоше очи протестима против товљења животиња због крзна, а одозго их гледа једна спокојна врана. Од толиких олимпијских стандарда и фејкњузерских наратива, нико да набави мотку за орезивање грана и попне се на кров.

И то је то. Прегршти шупљих прича и очигледних лажи, насиља над умом и тијелом, раскринка на крају једна обична вранетина. Птица из скупине оних које су се прилагодиле човјековом станишту. И напредују.

Наш народ све три вјере вјеша мртве вране на воћке и крај усјева, када жели да отјера њихов род од свог рода. На крају крајева, од толиких сујевјерних пореских обвезника, ником да засмета врана на законодавној кући непостојеће државе.

Врана на кући је лош знак.

Још на Предсједништву и Кантоналној влади нијесу прекречили пламенове од паљевине оног дијела народа којим Блискоисточно Сарајево заиста, а не номинално влада. Било је то још у овом мандату. 2014. године. Да је нијесам својим очима видио живу, склон бих био вјеровати да је та врана ту још од наметања мира једној страни бомбама. У некаквом сјеверноамеричком ентитету и ваздухопловној бази.

Зато, ако поново буду смишљали какав грб, ова врана не може промаћи. Не мора бити двоглава.

Довољно је што је мртва.



8 КОМЕНТАРА

  1. Ово је вјероватно прва и задња погодна, мада потужна, прилика да на Фронталу подијелим своје одушевљење вранама… Те су птице, наиме, једине животиње забиљежене како самостално, без увјежбавања, праве оруђе! Ево снимка: https://www.youtube.com/watch?v=TtmLVP0HvDg

    Ако није довољно, иако је мање импресивно, овдје је још један примјер њихове интелигенције: https://www.youtube.com/watch?v=ZerUbHmuY04

    1. Превише се узбуђаваш због моје неписмености.

      Неко ко користи екавицу никад није чуо за Шојића.
      Хм…

      А опет, кад видим да није вјешт кад треба ч, а кад ћ, онда ми и није чудно.

  2. БиХ (попут ове вране) умире под незапамћеним терором полуписмених политичара, искомплексираних „бораца“ за права животиња и осталих сератора који за све имају „налаз и мишљење. ( Попут Zeiss, који пишући о Симићу пише о сопственој мржњи и комплексима.)

    Симићу, паметном доста.

Оставите одговор