Дани(ј)ел Симић
Дани(ј)ел Симић: На Видовдан сви Срби прогледају
Чим је смишљен Дан српског јединства, слободе и националне заставе; рекох непотребан, новокомпоновани празник. Замјенски, преумљујући Видовдан. Удешен за 21.09. Као што, од ове године, 09.01. треба да славимо 15.02. Након откривања споменика мом оцу у Модричи, те намјере јасније видим. Мучније, личније доживљавам.
Данас је у Модричи био наглашено локалан догађај, ако се изузму родбина, саборци и поштоваоци покојног генерал-пуковника и начелника Генералштаба Војске Републике Српске; који не живе у Модричи.
Искључиво је то била ствар Општине Модрича. Није се појавио нико из републичке власти. Питао сам, јер можда нијесам добро видио, забављен својим обавезама у приредби. Рекли су: Када смо им раније писали, нијесу нам ни одговорили. И од медија, разазњивих по спужви на микрофону, ту су К3 и БН ТВ. Већ по уговору са општином. Републичка је само Срна.
У стварности, у оном што ће се памтити, ово је био ванредно значајан догађај за читаво српство. Општинари сињег града су направили Републику Српску истинском државом. Таман колико су то учинили борци Првог Крајишког корпуса 28.06.1992. године, скројивши је територијално цјеловитом у Модричи. Сада Српска има, макар у овом граду, своју заокружену причу. Има своју борбу. Своје побједе и поразе. Своје хероје.
И, наравно, своје издајнике. Оне који су из страха пристали на преумљење. И проводе га док ово читате. Прво се не смију помињати наше историјске личности, као да су кужни и гори од било чијих туђих. Који опет, по Ефбиху и ‘Рвацкој, имају све. И мртви. А камоли живи.
Зато у Бањој Луци до сада нијесу ни једну улицу именовали по значајној личности или установи из Отаџбинског рата; а да то није урађено још 1993. године. Познаћете их тако што новопробијену улицу кроз бившу касарну ВРС, Мали Логор, у којој нема ни једног броја, називају Олимпијских побједника. Умјесто Улица Војске Републике Српске.
Седам година се прави биста за мог најнепосреднијег претка у Модричи. Има најмање пет како су ме обавијестили о томе и разговарали са мном. Питали су ме данас: Како ми се чини? Како су направили догађај? Је ли могло нешто овако, онако? Одговорио сам: Немојте ме ништа питати. У сукобу сам интереса.
СВЕ ЈЕ ИЗВАНРЕДНО!
Новица Симић је човјек из народа. Као што је имао обичај да каже, никада не би био генерал, да није било рата. Причам то за говорницом пред Спомеником погинулим борцима ВРС у центру Модриче, схватајући да сам сасвим неприпремљен. Питали су ме да се обратим у име породице, али ја то свеједно стално радим. Причао сам из главе. Као да нијесам могао вјеровати, без обзира што сам се дружио са вајаром Милошем Комадом из Београда, да ће се то заиста десити.
Сувише је то опасно, за данас владајућу идеологију југопатолошке латиничне балканизације Србаља.
Почео сам тим да се вријеме промијенило и да оно што обично кажу: Новицу Симића није потребно посебно представљати – више не важи. Немају рођени послије 1992. године појма. Мора се рећи која. Ако ништа због унука, који су га слабо или никако запамтили. Памјатник смо му усправили данас, не због нас који смо савременици тих људи и догађаја, већ због оних који треба да схвате значај неговог чина. Његове патње. Његове скрајнутости. Његовог осјећаја потребе и дужности.
То су ствари које не смије свако, као што су послије битке сви генерали.
Данас, када се прича о "америчким санкцијама", захваљујући којим демократски изабран предсједник Српске, не може да прими плату у земљи над којом има мандат; можете наслутити колико опасан и лично кобан потез може бити, када се одлучите да водите оружану силу непризнате државе. То што се ви пробијате из окружења, да вас не задеси судбина околине Јадовна и Јасеновца из 1941. године; условљава да су против вас "све цивилизоване земље".
Још чешће новоразгоропађена власт, која се тешко разгаћила у ратним условима и на сваку причу о општем лоповлуку, почне да режи о "обрачуну са комуњарама", "Титовим официрима". У одређеним тренуцима против нас у Уједињеним народима гласа и Јељцинова Русија. Чекајући кредит од Запада и "гледајући од чега се живи".
Тога смо се, ево већ деценијама, нагледали.
И шта нам је та памет дала? Исто што и Русима. Када су Новица и друштво ушли у Модричу и истјерали из ње везане заставе Загреба и Сарајева, у том граду није било ни једне друге војске. Осим Српске.
Сада, наше небо и нашу земљи газе туђинске војничке чизме. Нешто што је од 1918. крајње незамисливо и од чега се сваком пунољетном мушкарцу аутоматски повраћало. Данас смо на то навикнути. Десило се оно што је извјесни генерал Симић волио да понавља, посебно при тзв. "реформи одбране":
Народ који данас не поштује своју војску, у будућности ће хранити туђу.
Уколико нијесте слуга окупатора и никада, и ниједном нијесте клекнули и пољубили им врх папуче, онда је пут који су пробили војници Тактичке групе 2, веома значајан за вас. За мене је то и данас једини пут. Након што су ми установе Неовисне Републике Хрватске забраниле улазак у земљу, због резултата мог извјештавања са ратишта у Донбасу, за мене је пут само један. Као 1992. године – искључиво коридором.
Коридор смо пробили два дана раније и први шлепери су прошли земљаним путем. О успјеху операције обавијештени смо тек два дана касније, када смо заузели асфалт који иде кроз Модричу за Београд. То је учињено због значаја који Видовдан има за Србе.
То је наш празник. То је наша слобода. То је наше јединство, а посебно застава!
Наш грб је с двоглавим орлом, а не понижавајући "ПЦ амблем". Наша химна је "Боже правде", а не изнуђени шлагер мог комшије Матовића. Дан Републике славимо 9. јануара и око тога неће бити преговора.
Славићемо и Видовдан као до сада.
Желе, жарко желе, да нам затру самосвијест. Од ратника и пјесника нас претворе све у банкаре, који се боје америчког амбасадора. То што неком смета крсна слава ВРС, јер нас веже за Косовски завјет, за Принципов чин или Новицин коридор; то ће бити само њихове пусте жеље.
За Видовдан сви Срби прогледају. Неки на очи, а неки на гузицу.