Дани шакала
Невоља се страшна спрема, пријете чиче и маторци.Муниције више нема, остали су само – ћорци. На "Политичком образовању и васпитању", обавезном предмету у ЈНА, објашњавали су да нам онај прави комунизам тек предстоји, и то као друштвено стање у којем ћемо, је ли, радити тек колико треба, а за’итати колико нам срце иште… " И […]
Невоља се страшна спрема, пријете чиче и маторци.Муниције више нема, остали су само – ћорци.
На "Политичком образовању и васпитању", обавезном предмету у ЈНА, објашњавали су да нам онај прави комунизам тек предстоји, и то као друштвено стање у којем ћемо, је ли, радити тек колико треба, а за’итати колико нам срце иште…
" И ја се надам, другови, да ће то неки од нас дочекати", заврши једном приликом предавач, а на шта наш "гене", Мостарац Драган Шакић од милоште звани Шакал, ко’из топа гласно извали :"Ја, Бога ми, нећу"…
Колико смо се потом водили званичном а колико филозофијом Шакала, најбоље свједочи чињеница да смо, из те исте чете, крај трагичних сукоба различито дочекали: ја као инспектор одбране РС, Младен Маркач као хрватски генерал, а наш водник у својству Младићевог ађутанта.
Сад било како било, ми комунизма не дочекасмо,баш као ни Панонског мора, али ми се све нешто као чини да је он у међувремену ипак стигао, али само за неке нове клинце који збиља раде колико њима треба, а узимају колико им душа хоће и срце у јунака дозвољава.
Но, зато смо ми и даље остали на чекању нечега и некога умјесто комунизма.
Додуше, Маркач је своје ипак дочекао уз помоћ неких других, међународних шакала, а нама је преостало да и даље зазиремо од ових домаћих и уз њих одомаћених.
А шакал је, према Википедији, "врста дивљег пса који води ноћни живот. Кружи саваном у пару или у чопору у потрази за храном: глодарима, зечевима, змијама и гуштерима.Често слиједи хијену, али се лешевима приближава тек када се хијене удаље."
Иначе нисам склон подацима из Википедије, али ме овај кратак опис шакала напросто одушевио и дефинитивно придобио.
Јер за трошкове ноћног живота већ одавно имам "змију у џепу", која ме сврстава у општенародну масу глодара и зечева, а посебице наивних гуштера који вјерују да ће им и једном одгрижена глава поново израсти.
И зато ме испрепада сваки, макар и безазлени кикот из политичких ТВ програма, јер ме неугодно асоцира на церекање хијена, послије којих нахрупе шакали.
А није да у међувремену нисам `проубав’о’ и са изградњом неких система општенародне одбране и друштвене самозаштите, који су се, захваљујући нашим менталитетима,одмах претварали у ловачке приче и обично хајкање у корист других, у нашем народу висококотираних ловаца.
Сјећам се и како сам бирвактиле са Миром Млађеновићем и Гостимиром Поповићем кренуо у окршаје са паролом "или пуковник или покојник", из чега је благопочивши Миро изашао као покојник, Гостимир као пензионисани пуковник, а ја нешто између, као поковник који нема коме да пише.
Истина, Гостимир и ја смо и послије тога, што у пару, што у чопору са Букејловићем Матијашевићем и Ценићком, понешто пискарали и по саванама полицијских реформи, али у књигама о томе нисмо добили ни статус носилаца јагода рањеним јунацима.
Но, да ја сада не бих изигравао и генерала послије изгубљене битке,те даље ламентирао над самим собом, васколиком српству препоручујем сљедеће: умјесто гуслањем, бавите се гузлањем пред хијенама и шакалима, и то даноноћно.
То се у досадашњој теорији и пракси показало далеко пробитачнијим за ваше гузице.
А мене и Гостимира је одавно описао покојни Душко Радовић, у стиховима који иду отприлике овако: Невоља се страшна спрема, пријете чиче и маторци.Муниције више нема, остали су само – ћорци.
Свједок сам „акције спашавања Полиције РС“ у којој су главни ликови писац текста и ликови које помиње. Али, теко је после свкаог рата, револуције или акције. ЈУНАЦИ ИДУ У ЗАБОРАВ!Е, зато Ветерани РС врше убрзане припреме да се то промијени. Надамо се подршци када ПОЗОВЕМО НА УСТАНАК!
Ђенерале само реци, летићемо као меци!