Дан када сам бацио налив перо

Ми смо баздили на дрнч, уље за оружје, барутне гасове и онај најсмрдљиви људски зној који настаје од страха и нервозе. Они су мирисали на сапун од јоргована и скорашње женске загрљаје.

Пише: Зоран Јанковић

Мијешали су се полако дан и ноћ. Ноћ је односила побједу. Код нас је стање било неријешено. Побједник се још ни назирао није. Имали смо двојицу рањених момака. Нисмо успјели савладати отпор непријатеља. Један дио зграде држали смо ми, други дио они. Они су се повукли у подрум, ми смо били горе, у становима. Била је то пат позиција. Нити смо ми могли више да уђемо, нити су они могли да изађу.

Наређено је да их морамо савладати. По сваку цијену. Стигло нам је и појачање.

Пошто сам већ био једном стану на спрату, бочно од улаза у чијем подруму су забарикадирани непријатељски војници, наређено ми је да покривам ватром улазак наших момака у подрум. И да осматрам да не буду нападнути са леђа.

Чим сам добио наређење отворих прозор са намјером да се намјестим тако да могу и штити ватром и истовремено осматрати. Несмотрено то урадих. Отварајући прозор поломих неколико ваза које су стајале на њему. Одоздо зарежа кратки рафал из „калаша“. Тик испред мога лица прозуја пет-шест метака тако близу да сам их могао омирисати. И тог мириса и данас се сјећам. Зарише се зрна у плафон одмах изнад моје главе. Малтер и креч падоше по мени. Бојећи ме у бијело-сиво. Вјероватно и боја лица ми је била иста.

„Не пуцај, сунце ти ј….м, то су наши момци“ проломи се узвик одоздо. Они из подрума помислише да се пуца на њих па узвратише. Пред зградом провре. Као у лонцу. Па се онда рокање пресели у зграду. Приђох прозору, клекнух, и наставих да радим оно што ми је наређено. Очију пуних пјеска осматрао сам да неко из бочних улица не приђе нашим момцима са леђа.

Кад је савладан отпор нагло све утихну. Као што је и почело.

По екипу која је водила борбу у подруму дође транспортер. Одвезе их на сигурно. Нас пет остадосмо у згради. Мрак је сад већ потпуно пао, а струје није било. Никакво средство везе нисмо имали. Сакупсимо се, једва некако у оном марку, у једном стану. Направисмо импровизовани заклон од намјештаја, отворисмо врата не би ли ишта видјели, и намјестисмо се тако да их бранимо. Били смо на четвртом спрату и са прозора нам није пријетила опасност. Неко донесе виски из једног стана. Алкохолна течност окваси сува грла. А Бога ми их и развеза. Започесмо некакву причу. Па чак почесмо и вицеве причати. Упркос положају у коме смо се налазили.

Тек након неколико сати дође транспортер и по нас. У цијелој тој фрци нас су били потпуно заборавили. Команданти су једни другима спомињали чак и мртве родитеље. Пут од зграде до насеља под нашом контролом водио је кроз улицу коју су они контролисали и није било могуће овуда проћи осим у оклопном возилу. И тада је ризик био велики.

Неколико дана након тог догађаја у бази смо пекли јагње. Педери из Кризног штаба су нам се придружили. Кад год смо јели и пили они су нам се примицали, а кад се рокало одмицали су се од нас на цио пушкомет. „Кад се коси да сам код оваца, кад се руча да сам код косаца“! Ми смо били прљави, у полуцивилним варијантама „униформе“, док су на њима сијали нови маскирни комбинезони. Ми смо баздили на дрнч, уље за оружје, барутне гасове и онај најсмрдљиви људски зној који настаје од страха и нервозе. Они су мирисали на сапун од јоргована и скорашње женске загрљаје.

Кад се наједосмо масне јагњетине завлада некаква тишина. Она непријатна. Неко ме замоли да испричам како сам омирисао метке у лету. Мало сам се нећкао, али приповиједач у мени побиједи. Причао сам полако. Пушио неку крџу и приповиједао. Како сам омирисао (наше) метке и како нас је команда заборавила у дубини непријатељске територије. Кад заврших причу наста тајац.

Један од тих напирлитаних педера из кризног штаба приђе ми и пољуби ме. Просијед човјек, ни млад ни стар. Извади „пеликаново“ (то сам видио касније) налив перо из џепа, тутну ми га у руку и рече:

„Свака ти част, брате. Ем имаш м…а ем умијеш лијепо да причаш. Немам ти ништа друго дати осим овог налив пера. Чувај га, за успомену. Да њиме запишеш некад ту причу што си нам сад испричао. А ако ти икад ишта у животу затреба знај да на мене можеш рачунати. Ја сам Милан Марковић, директор у „Стандарду“, рече ми тај лик из полумрака.

Малочас сам нешто претраживао једну здјелу гдје ми стоје неке непотребне, старе ствари. Које нити ми чему користе нити могу да их бацим. Нађох и ово „пеликаново“ налив перо. Покварено. Таквог сам га и добио. Никад није могло писати. Умјесто да тинту испушта у финим, танким линијама, испуштало је капи мастила. Капи су падале по папиру и распрскавале се. Правећи мрље сличне оним какве настају од капи крви.

Много година касније Милан Марковић, као високи функционер СНСД-а, одлучивао је о томе да ли ћу остати без посла или не. Био је предсједник Комисије која је то радила. Све вријеме ословљавао ме је са „Зока“. Као да смо стари другари. А никад послије оне ратне вечери више нисмо ни имали контакта.

Мој интервју са њима трајао је цијелих сат времена. Мислим и више. Два пута окретали су касету на диктафону на којој је сниман тонски запис разговора. И који и данас постоји, као живи свједок овог дијела приче. Јер за разлику од људи који хоће и да слажу, тонски запис то неће.

Послије мене на разговор је ушла дјевојка, члан СНСД-а, мој противкандидат. Особа која говори „аперација“ умјесто „операција“; којој је говорна поштапалиц ј…о те б.г. Боже ми опрости што ово написах. Разговор са њом трајао је непуних десетак минута. Оних куртоазних, јер она о култури ни данас нема основа причати дуже од тих десет минута.

Милан Марковић њу је оцијенио петицом а мене трицом. Њој је дао мјесто директора Центра за културу Рогатица, а мене је послао да се бавим пољопривредом. И добио је чисту јединицу. Из људства и чојства. За сва времена.

И не постоји тај учитељ који му је поправити може. За живота његовога и мога. Јер то и јесте оцјена коју му је живот дао, а не ја.

П.С. Отишао сам да бацим то покварено налив перо које сам у поквареним временима на поклон добио од поквареног човјека.