Да ли бити добар Србин, значи бити и добар човјек?

У протеклих двадесет година било је теже бити добар човјек, него добар Србин. У то вријеме, добар човјек се водиио универзалним хуманистичким моралним начелима, док су се вриједности доброг Србина мијењале у зависности од актуелне политичке ситуације у Босни и Херцеговини и региону. Сјетимо се само политичког пута Додика, Плавшићке, Караџића и других који су […]

среда, децембар 9, 2009 / 06:51

У протеклих двадесет година било је теже бити добар човјек, него добар Србин. У то вријеме, добар човјек се водиио универзалним хуманистичким моралним начелима, док су се вриједности доброг Србина мијењале у зависности од актуелне политичке ситуације у Босни и Херцеговини и региону.

Сјетимо се само политичког пута Додика, Плавшићке, Караџића и других који су у последњих десет година прошли пут од хероја до издајице и обратно.

Добар човјек, је тада а и сада, с презиром гледао на крађу, убиство или превару , и није покушавао да их оправда на било који начин. Добром Србину се много тога опраштало и сада му се опрашта због патриотизма и тренутног инетреса српског народа.

Бити добар човјек значи бити и добар Србин, а добар Србин не подразумјева да сте и добар човјек, барем не у друштвима у којем је национализам доминантна идеологија.

Неки дан сам слушао истраживање једног мог колеге у којем се показало да млади људи, у Републици Српској, који су више религиозни су истовремено и мање толерантни према припадницима других етничких група и неким маргиналним групама. Запитах се, како је то могуће и поред тога што су похађали вјеронауку у основној школи? Како је то могуће да нису спознали да је хришћанство религија љубави?

Па могуће јер их нису добро научили. Та љубав је ограниченог домета, тј. испољава се само према одређеним људима (Србима, хетеросексуалцима, православцима). А остали, којих има много, никада неће осјетити благодети те љубави (атеисти, муслимани, католици, мормони, ЛГБТ).

Због тога је и ограничен домет и „Десет Божијих заповјести".

Тако се заповјест „Не убиј" селективно примјењује у зависности од тренутне ситуације на терену.

Заповјест „Не кради" важи само за самопослуге и ситно џепарење, док се милионске крађе анулирају ктиторством. Често се за то добије и неки орден.

„Не чини прељубу" важи само за властиту жену и мужа, док за себе имамо више разумијевања.

И можемо тако и за осталих седам, али то није важно.

Можда је важније да нам се дјеца упознају с универзалним правима Уједињених нација, него да иду на вјеронауку. Можда они постану бољи људи?



Оставите одговор