Чувар Српске: У пјесми чува Миле и волове
Вјетар пири, гране вија, ор’ове, борове, чува Миле волове! Рефрен ове пјесме коју су дјевојке из лакташке етно групе Траг отпјевале поводом Дана ВРС и Трећег пјешадијског пука у касарни Козара, насмијао је све присутне, па и предсједника РС Милорада Додика. У оквиру културно-забавног програма, који је био саставни дио званичног протокола обиљежавања21 године од […]
Вјетар пири, гране вија, ор’ове, борове, чува Миле волове! Рефрен ове пјесме коју су дјевојке из лакташке етно групе Траг отпјевале поводом Дана ВРС и Трећег пјешадијског пука у касарни Козара, насмијао је све присутне, па и предсједника РС Милорада Додика.
У оквиру културно-забавног програма, који је био саставни дио званичног протокола обиљежавања21 године од формирања Војске Републике Српске и осме године од оснивања Трећег пјешадијског Република Српска пука Оружаних снага БиХ, наступила је етно група Траг из Лакташа.
Дјевојке су за разлику од претходних година, када су наступале на платоу испред бине у кругу касарне Козара, овога пута наступиле директно на бини у скученом простору, тик испред званица које су сједиле на бини, а међу којима су били предсједавајући Предсједништва БиХ Небојша Радмановић, замјеник министра одбране Мирко Околић, предсједник РС Милорад Додик и други.
Када су дјевојке запјевале изворну народну пјесму „Чува Миле волове“, прво суздржано, а затим и отворено на лицима многих присутних појавио се осмијех.
Једино је предсједавајући Предсједништва Радмановић остао „смртно“ озбиљан.
Pa dokle cete zajebavat Cuvara i Predsjednika?
Ovo je vec previse.
А и воловима драго. Чујем да ће Љепојевић уз треће издаље „Чувара Српске“ поклонити и ЦД са пригодном народном пјесмом 🙂
http://www.youtube.com/watch?v=BVMoojAPhcg
волови него шта су…радман рудоња, шаровић шароња, шпирић сивоња, радојчић брезоња, жељка јаблан, шкрбић галоња,…
POŠTO JE PREDSEDNIK VERIFIKOVASNI ČUVAR SRPSKE, SVI SMO MI VOLOVI I MILE NAS USPEŠNO OBUZDAVA I ČUVA.TAKO KAŽE PESMA. VALJA SE SELITI AKO NEĆU DA BUDEM VO.B-)B-)B-)B-)B-)B-)B-)
Cuvanje volova i ciscenje volovskog izmeta je trebalo da bude vrhunac karijere „cuvara“, al ne lezi vraze mesar ponavljac upisa vakultet, i ostalo je bajka 😀
Vojo, nije bajka, jeste rudonji bajkovito, ali neće se završiti kao bajka, U bajkama dobro pobjedjuje zlo, ali pošto je ovo život, živi bili pa vidjeli, da će se rudonji vratiti nemilo za nedrago, i to sa kamatama debelim. Jer, cijeli jedan narod unesrećiti nikako ne može da prodje od Onoga nekažnjeno. Uvijek bilo, i uvijek će biti.
Nisu oni volovi.Volovi smo mi koji smo dopustili da nam sve ovo rade.Kada vidim ko su oni koji su čuvari Srpske i šta su radili dok se Srpska stvarala,nimalo se ne čudim što smo tu gde jesmo.Na samom dnu.I ljudskom i moralnom i duhovnom…
Nedavno je bio sljedeci komentar na ovim stranicama: “ Ja sam zemlju prodao a ti vidi sta ces sa stokom…“
Razmisljanje jednog obicnog srpskog vola
Radoje Domanovic
Kod nas ima ljudi na vrlo velikim polozajima koji nista
ne misle, a u naknadu za to, ili mozda iz drugog razloga,
poceo je razmisljati jedan obican seljacki vo, koji se nista
ne razlikuje od ostalih srpskih volova. Bog ce ga znati sta
je bilo da se taj genijalni brav odvazi na tako drsko preduzece-
misljenje, jer se dosad dokazalo da se od tog nesrecnog zanata
u Srbiji samo moglo imati stete…
Cime se ponosi moj gazda i ostali njegovi sugradjani,
Srbi? Zasto toliko dizu glave i s naduvenom gordoscu i prezrenjem
gledaju na moj rod?… Ponose se otadzbinom, ponose se time
sto im je milostiva sudbina dodelila da se rode ovde u Srbiji.
Pa i mene je majka otelila ovde u Srbiji, i ne samo da je ovo
otadzbina moja i oca moga, vec su i moji stari, kao i njihovi,
svi zajedno presli u ove krajeve jos iz stare slovenske po-
stojbine. Pa niko od nas volova ne osecase ponos zbog toga,
vec smo se mi uvek ponosili time koji vise tereta uz brdo moze
povuci, a nijedan vo do danas ne rece nekom svapskom volu:
„Sta ti hoces, ja sam srpsko vo, moja je otadzbina ponosna
zemlja Srbija, tu su se otelili svi moji stari, tu su, u ovoj
zemlji, i grobovi predaka mojih|“ Boze, sacuvaj, time se mi
nikad nismo ponosili, to nam ni na um nije padalo, a eto se
oni i time ponose. Cudni ljudi|
… Ponose se svetlom prosloscu. Imaju Kosovo Polje,
kosovsku bitku. Cudna cuda, pa zar i moji stari nisu jos i
tada vukli vojsci hranu i ratne potrebe; da nas nije bilo,
taj bi posao morali raditi sami ljudi. Imaju ustanak na
Turke. To je velika, plemenita stvar, ali ko je tu bio?
Zar su dizali ustanak ovi naduveni supljoglavci sto se ovako,
ne radeci nista, sepure pored mene s ponosom, kao da je to
njihova zasluga. Eto da uzmemo za primer mog gazdu. I on se
ponosi i hvalise ustankom, a narocito time sto je njegov
praded, kao redak junak, poginuo u ratu za oslobodjenje. Pa
zar je to njegova zasluga? Njegov praded je imao prava da se
ponosi , ali on ne; njegov je praded poginuo da bi moj gazda,
kao njegov potomak, mogao biti slobodan. I on je slobodan,
ali sta radi u toj slobodi? Ukrade vrljike, sedne i on na
kola, pa ja vucem i njega i vrljike, a on na kolima spava.
Sad je prodao vrljike, pije rakiju, ne radi nista, i ponosi
se svetlom prosloscu. A koliko je u ustanku mojih starih
poklano da se borci hrane, pa zar nisu i moji stari, u to
vreme, vukli ratne potrebe, topove, hranu, dzebonu, pa nama
ipak ne pada na um da se kitimo njihovim zaslugama, jer mi
se nismo izmenili, mi i danas vrsimo svoju duznost kaogod i
nasi stari sto su je savesno i trpeljivo vrsili.
Ponose se patnjama svojih predaka, petstogodisnjim
robovanjem. Moj rod pati otkad postoji; patimo i mi i dandanji
i robujemo, pa mi to nikad ne udarismo na velika zvona. Kazu,
Turci ih mucili, klali, udarali na kolje, pa i moje su stare
klali i Srbi i Turci, pekli, i na kakve nas jos muke nisu
udarali.
Ponose se verom, a ne veruju ni u sta. Sta sam ja kriv,
i moj rod, sto nas ne primaju u hriscanstvo?… Ja nisam nikoga
ubio, nikog ogovorio, nikom nista nisam ukrao, nisam nikog
otpustio iz drzavne sluzbe ni kriva ni duzna, nisam napravio
deficit u drzavnoj kasi, nisam lazno bankrotirao, nisam nikoga
okivao i hapsio nevine ljude, nisam oklevetao svoje drugove,
nisam izneverio svoje volovsko nacelo, nisam lazno svedocio,
nisam nikad bio ministar, i cinio zla zemlji, a sem toga sto
nisam zla cinio, cinim dobra i onima koji meni zlo cine… Pa
ipak, niko ne priznaje te nase zasluge za otadzbinu…
To je, dakle: ponose se slobodom i gradjanskim pravima.
O tome moram ozbiljno razmisliti. Misli, misli, ali ne ide
nikako. U cemu su ta njihova prava? Ako im policija naredi
da glasaju, oni glasaju, a to toliko mogli bismo i mi
muknuti:“Zaaa|“ a ako im ne naredi, ne smeju da glasaju
ni da se mesaju u politiku, isto kao mi. Trpe i oni hapsu
i udarce, cesto ni krivi ni duzni. Mi bar riknemo i mahnemo
repom, a oni ni toliko gradjanske kurazi nemaju…
Aprila, 1902.