Цртице из просветне праксе
Сад баш размишљам, након неколико чланака које сам прочитала а у вези су са суицидом бањалучког професора, да би се у тамо некој развијеној држави, нпр. Швајцарској, мало озбиљније позабавили овим проблемом? Пише: Бранка Тепић Никада нисам чула како се зове предсједник тамошње конфедерације, али сам чула да људи добро живе. Отуда ваљда и немају […]
Сад баш размишљам, након неколико чланака које сам прочитала а у вези су са суицидом бањалучког професора, да би се у тамо некој развијеној држави, нпр. Швајцарској, мало озбиљније позабавили овим проблемом?
Пише: Бранка Тепић
Никада нисам чула како се зове предсједник тамошње конфедерације, али сам чула да људи добро живе. Отуда ваљда и немају потребу да размишљају о небитним стварима, попут те шта им поглавар државе посједује, да у сваком тренутку знају његов извод из катастра, кад му се шћер развела па преудала, кога је син оженио и колики је кредит добио (уз колики грејс период).
Ко може бити незадовољан?
Јер, побогу, како неко ко не ради пола године, а при томе прима плату, може имати било какав проблем у животу?
Како неко ко је у сталној борби, и то из године у годину, за часовима, може бити несрећан?
Како неко коме, полуписмени из Министарства, који су учионицу видјели евентуално у средњој школи (а овај 7. степен углавном ријешили у кафани) свако мало мијењају правила (те јесте модуларна настава, те није), може бити незадовољан?
Како неко, у случају да нема једну припрему за час и због те исте припреме може остати без посла (јер побогу вакултет је управо завршило чељаде неког много битног и зајебаног у држави, а и том инспектору се то једноставно може, а тако и мора бити) мозе да живи у страху?
Заиста, то је тако немогуће. Тотално је нелогично бринути се да ли ћеш остати без посла и тим новцем враћати неку тамо кредитину за неки станчић, који би требало да отплаћујеш тамо неких двадесетак година.
Да ли ће ти искључити струју, да ли ћеш успјети поплаћати режије? О луксузима попут дјечјег пливања, солфеђа, курса страног језика… заиста не бих.
Вјерујем да многи живе у увјерењу да им дијете нема смисла за спорт, музику и језике.
Просветна је мука преслатка
Те слатке муке са којима се свакодневно сусрећу просвјетни радници, у ствари, нису муке. То је само продукт њихове доконости. Та дјеца, која у основну школу све чешће долазе без кућног одгоја и са никаквим предзнањем, не могу стресно дјеловати на човјека који је одабрао позив који је ономад Платон убрајао међу најсветије.
Дошло је ваљда то неко доба гдје дјеца у основну школу иду да би добили љубав и пажњу од учитељице, а која мањка код куће. А средња… Па ето, да се дјеца склоне са улице. Да се не туку и за главу вуку. Без обзира што смо свакодневно свједоци да се глупости дешавају и у школским двориштима.
Мора нека глупост да се деси да би поштеног полицајца склонили са улице, и тим чином му ускратили додатних 10 марака по дану и ставили га у школско двориште, не би ли се дјеца осјећала сигурније. Не вјерујем да је пријатан осјећај доћи на посао и чути да је на твом радном мјесту један твој ђак избо другог твог ђака.
Али нека дјеце! Нека су жива и здрава!
И требало би да се поштују права која су им дата, али нека им неко каже да уз права долазе и обавезе?
Промјена као константа
Јер са друге стране, просвјетни радници константно трпе неке промјене. Неке су углавном егзистенцијалне. Тичу се, што се казе, коре хљеба. Ал’ добро: ко каже да морамо хљеб сваки дан јести? Даће нам колача!
Кад ти свакодневно кроз главу пролазе информације попут: мањи број одјељења, повећана норма, смањење плате, умањен минули рад… није баш да се упишкиш од среће! Шта више… Грозно је! Живјети у ипчекивању да ли ће ти сутра рећи да можеш слободно да се вратиш кући, јер им не требаш. Јер нови Закон о раду тако каже. Јер је то прошло! Ееееејј… на Скупштини. На оном светом мјесту гдје људи дижу руке, а не знају именовати неки драмски комад који се приказује у позоришту). Они што примају паре само зато што су живи и што удишу ваздух. Ал добро!
И није битно шта је Платон рекао. Није битно што комшиница 20. јуна каже : "Благо ти се. Сад више од два мјесеца. Мозеш три пута на море отићи". Ал којим парама, сестро мила?
Све је то мање битно, тј. небитно. Човјека нема. А био је отац, супруг, колега… И можда се сва ова дешавања могу схватити као вапај за помоћ, упозорење? Не знам, нешто…
А њему..
Нека је лака црна земља!
Ne razumijemo se mi pa to ti je. Dva smo svijeta različita.
Sve dok budžetlije ne shvate muku realnog sektora – dzaba nam, naprijed nećemo. Ovakvo pisanje prosječan radnik (ali RADNIK) redovno i sa mnogo opravdanja posmatra kao bezobrazluk.