Четворољетка Народне странке Огњена Тадића

Свашта пише у документима, оснивачким и другим, странака у Српској. Но, лијепо је кад неке то јавно објаве, макар као беочуг колико ће или неће одступити од прокламованих програмских планова 2018.-2020. као што је овдје случај.

субота, март 10, 2018 / 19:09

I КО, КАДА, ГДЈЕ, КАКО И ЗАШТО ЈЕ СТВОРИО НАРОДНУ СТРАНКУ И ЊЕНЕ ПЛАНОВЕ?

1. О стварању Народне странке

Народна странка је основана у Бањој Луци 24. октобра 2017. године. Народна странка, првобитно, била је политички израз протеста дијела домаће јавности због стања у Републици Српској и БиХ. Временом створила је сопствени поглед на политику и идеје за уређивање стања у друштву, а што сада представља основни разлог за њено постојање. Логика која стоји у темељним разлозима за оснивање Народне странке крајње је једноставна и произилази из двије генералне оцјене.
Прво, ми сматрамо да је Република Српска, а исто важи и за Босну и Хервеговину (БиХ), у дубокој кризи. Та криза се манифестује у свим сегментима друштва. Највидљивија је у подручју економије. Ми смо и даље једно од најсиромашнијих друштава Европе, с тенденцијом да тако и остане још дуги низ година. Република Српска и БиХ су и дубоко политички подијељена друштва по националним (БиХ) и страначким (Република Српска) шавовима. Оно што забрињава је да је политички дискурс одавно изашао изван оквира нормалног политичког понашања. На примјер, упорна реторика о »издајницима« с једне и »криминалцима« с друге стране очито није тема за стандардне политичке борбе већ за кривично право и рад правосудних институција. Све то говори да смо ми ушли у подручје онога за шта се каже да је »абнормално политичко понашање«. Исто тако, ми имамо једну драматичну кризу институција, гдје посљедњих година нема чак ни елементарног повјерења у најважније институције. Кључне институције, од Народне Скупштине, Владе, Предсједника, правосудног система итд., у великој мјери узурпиране су и стављене у функцију неформалних група и скривених центара моћи и скоро у потуности изгубиле су повјерење народа. Криза институција попримила је такве размјере да се, с правом, поставља питање да ли у Републици Српској уопште функционише принцип подјеле власти, који је основни услов за живот модерних демократских друштава? Ко данас може бити сигуран у функционисање нашег правосудног система? Или у значај парламента? Наши парламенти су сведени на пука акламациона тијела која ће изгласати све што им нареде врхови странака. Јасно је да се одавно може говорити и о моралној кризи. У нашем друштву завладао је највулгарнији вид макијавелизма у коме је све, не само дозвољено, већ и пожељно; само ако не могу да вас ухвате. Логична посљедица свега овога је демографска криза – ми имамо на дјелу један прави егзодус нашег народа који оставља своју земљу и одлази, тј. катастрофална демографска слика и неповољна структура становништва по свим критеријумима, било да се ради о степену образовања, старосној структури, географском распореду и сл.
Друга оцјена је то да је сасвим јасно да за ове проблеме рјешење није могуће унутар постојећих политичких опција. Владајући блок предвођен Савезом независних социјалдемократа (СНСД) на власти је скоро двије деценије, и не само да је очито како нема капацитет да покрене ово друштво на боље, већ је заправо и главни узрочник претходно описаних криза. С друге стране, странке оваквог Савеза за промјене (СзП) очито немају капацитет да преузму власт. Оне дјелују потпуно обезглављено и дезоријентисано. Нарочито се то јасно види у случају Српске демократске странке (СДС), која се практично већ предала и очито нема капцитет да буде алтернатива. Још гори утисак оставља то што су се све странке СзП-а, тамо гдје су имале прилику да дјелују, показале потпуно неспремне и недорасле у односу на постојеће изазов. Најочитији примјер је политика »борбе против криминала и корупције« која је била једна од сидришних политика у кампањи 2014., и на којој су оне великим дијелом и добиле подршку гласача довољну да уђу у Савјет министара БиХ. Међутим, показало се да су потпуно некапацитиране, прије свега у кадровском смислу, да проведу једну тако опсежну стратегију и нити једна од стравичних афера које потресају Републику Српску није ријешена.
Када у земљи у којој живите и из које намате намјеру да одете имате такву сталну и дубоку кризу, и када имате таква два блока који конзервирају лоше стање, сасвим природан и логичан закључак је да вам треба нова политичка опција. То је била основна логика која је нас у Народној странци водила када смо одлучили да ћемо покушати организовати један политички субјект који би изашао из мреже ових односа. Учинили смо то свјесни припадности народу чије историјско и политичко искуство, потребе садашњости и изазови будућности траже од сваког појединца да учествује у политичком животу и да стварањем, радом и сарадњом допринесе очувању и остваривању истинских вриједности и интереса народа. Намјера нам је да будемо досљедно посвећени политичком раду као друштвено оправданом и стваралачком раду од кога корист имају сви припадници руштва и народ у цјелини. Спремни смо и одлучни да градимо Републику Српску тако да она буде вјеродостојна политичка заједница уређена по начелима слободног и демократског друштва, владавине права, напредне привреде и друштвено одговорне политичке заједнице. Увјерени смо да смо способни да сачувамо мир и политичку стабилност у Републици Српској и да можемо дати потребан допринос успостављању и одржању односа у Босни и Херцеговини и регији који предност дају равноправној сарадњи, а смањују снагу и посљедице сукоба. Од самог почетка, а тако и надаље, показали смо да смо отворени за разговоре, повезивање и сарадњу која почива на начелима узајамног поштовања, сврсисходне и равноправне сарадње између свих људи и политичких снага у Републици Српској.

2. О програмским плановима Народне странке

Преглед програмских планова који имате пред собом резултат је настојања да се јавности прикаже наш начин размишљања и основне идеје које се разматрају унутар Народне странке, уз учешће не само њених чланова него и других стручних људи који нису чланови Народне странке. Документи на основу којих је сачињен овај Преглед планова настали су у периоду од новембра 2017. до фебруара 2018. године, и њима је обухваћен највећи број тема и питања које се тичу надлежности власти у Републици Српској и БиХ, а у вези са којима би требало интервенисати у политичком и јавном животу како би се опште стање кризе преокренуло у правцу стварања стања перспективности, правде и напретка. Због обима документа, а ради се о неколико стотина страница текста, много времена и пажње било би потребно како би се грађани могли детаљно упознати са њиховим садржајем. Због тога је за објављивање приређен овај Преглед планова. Сви грађани који покажу веће интересовање за неку од наведених тема моћи ће се додатно информисати путем непосредне комуникације са представницима Народне странке, или путем средстава информисања. НАПОМИЊЕМО да су у овом прегледу наведене основне идеје које се тичу обуздавања кризе и сукоба, те да се СВЕ ОСТАЛЕ идеје које се тичу вршења редовних послова свих облика власти налазе у програмским плановима на основу којих је овај преглед и направљен.

II О ПЛАНОВИМА ЗА ПОЛИТИКУ И ПОЛИТИЧКИ СИСТЕМ

1. О плановима за враћање повјерења у институције и враћање власти народу

Ми сматрамо да је кризе и сукобе могуће савладати само уз услов да народ који овдје живи и представници које бира имају чврсту вјеру у идеју Републике Српске. Та идеја значајно је изгубила снагу и емотивну привлачност, како због неповољних геополитичких односа који су произвели читав низ неповољних рјешења у претходном периоду, тако и због изостанка одговарајућих санкција за недјела пљачки и/или издаја Република Српске. Обновити и ојачати идеју о Републици Српској као земљи слободе, демократије, правде, благостања и поштеног живота могуће је само уколико се оживотвори уставна власт, уз претходну промјену Устава. Више је разлога због којих је то неопходно.
Прво, постојећи Устав Републике Српске у основи није настао као израз демократске традиције, а нити дугорочног и брижљивог промишљања. То је Устав који је настао у рату као одговор на изазове времена. Основа Устава настала је као политички документ којим се истовремено са промоцијом Републике Српске врши и подјела моћи између два кључна актера тих дана и лидера тог времена – предсједника Републике Радована Караџића и предсједника Народне скупштине Момчила Крајишника. С временом настале су непланиране посљедице које су такве да данас уопште није могуће утврдити гдје се стварна политичка моћ налази, јер она шета за неким од политичара који у одређеном периоду има највећу политичку моћ, а што угрожава самоодрживост демократског уставног поретка. Већина грађана Републике Српске уопште не може да се идентификује са постојећим политичким системом и сматра да он више служи политичарима него народу.
Друго, кључне измјене Устава долазиле су по сили налога Канцеларије високог представника или Уставног суда БиХ, тако да се поставља питање његовог легитимитета – наиме, да ли је народ Републике Српске стварни уставотворац или је Устав у великом дијелу октроисан?
Треће, наш Устав садржи многобројне логичке, правне и техничке недостатке: од уређивања статусних питања попут одређења главног града или питања људских права попут постојања смртне казне, па до питања битних за демократски поредак какво је непостојање процедура за смјену изабраних представника (нпр. Предсјeдника Републике). Због тога је Републици Српској потребан нови Устав. Колико су битна рјешења толико је битно да нови Устав буде донесен уз учешће грађана Републике Српске, као стварних носилаца суверенитета. Ми желимо једну широку уставотворну дискусију која би укључила највећи могући број заинтересованих појединца.
У овом Прегледу кандидујемо само неке идеје које би грађани приликом израде новог Устава требали узети у обзир. Потребно је, између осталог: стриктно одредити границе моћи и утицаја између законодавне, извршне и судске власти; утврдити могућност да Народна скупштина разријеши носиоце правосудних функција; утврдити могућност да Народна скупштина разријеши оне делегате из Дома народа Парламентарне скупштине БиХ које је и бирала; утврдити начин опозива предсједника Републике; укинути могућност да предсједник Републике распушта Народну скупштину; утврдити да су надлежности предсједника Републике искључиво оријентисане у односу на сталну контролу извршне власти, те да за такве своје надлежности извјештај подноси и одговара Народној скупштини под пријетњом могућности да буде опозван за пропуштање дужности; утврдити да Влада губи мандат уколико не добије повјерење за Буџет или када добије негативан ревизорски извјештај; утврдити да је Главна служба за ревизију уставна категорија попуту Уставног суда; укинути Вијеће народа и умјесто њега дефинисати да се најмање три посланика могу обратити Уставном суду Републике Српске са поднеском за заштиту националне равноправности; утврдити Бања Луку као главни град Републике Српске; укинути смртну казну; прилагодити дефиниције људских права и грађанских слобода Европској конвенције о заштити људских права и основних слобода; укиути Сенат; укинути потпредсједнике Републике; увести ограничење мандата предсједника Народне скупштине на једну годину, без могућности узастопне обнове мандата; укинути квоте заступљености народа у саставу Владе; издвојити из текста Устава сва питања која Народна скупштина може боље уредити законима, као што су описи конкретних надлежности Народне скупштине, предсједника Републике, Владе или општина и сл. и касније донијети Закон о Предсједнику Републике Српске, Закон о Влади Републике Српске и сл. чиме се уређују ова питања; увести стандард да су одлуке на референдумима обавезујуће, а не савјетодавне као што је то сада случај; утврдити процедуре које су дужни поштовати сви представници Републике Српске у заједничким органима БиХ, под пријетњом кривичне одговорности и сл.
Дакле, повјерење у идеју о Републици Српској вратиће ред у уставном поретку, јасна подјела политичке моћи, власти, овлашћења, јасно одређење права појединца и чврст став о заштити уставног поретка, а то представља основну слику оживотворења уставне власти.

2. План враћања рада политичких организације у оквир законских граница

Политичке организације (странке), иако редовно добијају већинску потврду воље народа да се очува демократски и вишестраначки систем, представљају најопаснији извор друштвене неправде, назадовања, криминала, криза и сукоба. То се дешава због тога што њихово дјеловање није на одговарајући начин органичено. Умјесто да се баве свакодневним животним питањима вршећи тако изузетно важну друштвену улогу, оне се налазе у позицији да преузимају друштвену улогу других субјеката и институција.
Због тога у овом Прегледу кандидујемо само неке идеје за ново изборно законодавство и неке идеје које би грађани требали узети у обзир приликом израде Закона о политичким организацијама који би требао бити усвојен на референдуму.
Потребно је, између осталог: утврдити измјене изборног законодавства које уводе већински изборни систем по једног посланика у 63 по броју бирача приближно једнаке изборне јединице и компензацијски за преосталих двадесет посланика који би се дијелили на основу укупног резултата странака; утврдити, када већ мандати не припадају странкама, да кандидати за посланика могу на изборе изаћи примарно са својим личним именом и презименом, док се име једне или више странака које их подржавају може наћи у загради иза имена и презимена, те исте принципе примјенити на избор посланика у Представничком дому Парламентарне скупштине БиХ и у локалним самоуправама; увести електронско гласање на изборима које би отклонило потребу за тзв. гломазним страначким инфраструктурама; укинути плаћено политичко оглашавање у средствима информисања и сл.; утврдити да се странке могу бавити искучиво питањима организационе, програмске и кандидационе припреме за одржавање демократских избора, те да су сва друга питања изван њихових послова, а што значи забрану учешћа у процесима запошљавања, нарушавања јавног конкурса и сл.; утврдити услове под којима се због противуставног дјеловања и криминалних злоупотреба може забранити рад странака и сл.

3. Нормализација и рационализација политичких односа

Садашњи политички односи су попримили форму абнормалности, а самим тиме и нерационалности. То је у оштрој супротности са нашом потребом да сачувамо виталност и постојаност Републике Српске и њеног народа у атмосфери великих свјетских и регионалних процеса. Пресјек стања у друштву уз објективно утврђене узроке таквог стања скоро да не постоји. Не постоје ни правци и начин превазилажења таквог стања који би били засновани на реалним претпоставкама и потенцијалима којим се располаже. То се мора поправити.
Република Српска већ четврт вијека упорно и свакодневно доказује да је отпорна на настојања да се оспори њено постојање или њена уставна позиција. Пред нама је сљедећа фаза – борба за напредак Републике Српске која није могућа без акција на пољу економског развоја, дјелотворности инструмената правне државе и изградње образовног система који отклања слабости досадашњих реформи у образовању, а од чега зависе сви остали очекивани или прижељкивани успјеси у будућности на свим другим пољима развоја и напретка Републике Српске. Требамо своје енергије усмјерити прије свега на покушај да се Република Српска консолидује изнутра, у правном, политичком и економском смислу, те на рјешавање стварних, свакодневних проблема. Сматрамо да су ово циљеви који не смију бити подређени било каквим појединачним страначким или другим интересима.
Протеклих скоро двадесет и осам година демократског живота у Босни и Херцеговини говори о различитим облицима политичке борбе вођене у интересу српског народа и Републике Српске. Све проживљено и преживљено упућује на јединствен и недвосмислен закључак да су позиције српског народа и Републике Српске у Босни и Херцеговини биле највиталније и најчвршће у оним периодима наше активне политике када је српски народ наступао јединствено, односно када је Република Српске у заједничким органима Босне и Херцеговине била представљана политиком „Једног гласа из Републике Српске“. Наша заједничка обавеза је да такав начин рада афирмишемо и заговарамо у будућности, те да дамо свој непосредни допринос поновном успостављању таквог начина представљања српског народа и Републике Српске у заједничким органима Босне и Херцеговине. Упоредо са тим потребно је организовати и цијели низ активности које обезбјеђује пуну конститутивност српског народа и на територији Федерације Босне и Херцеговине, а што није учињено нити двадесет и двије године након потписивања Дејтонског мировног споразума, односно нити више од деценију и по од уставних промјена везаних за ова питања, и што је створило нежељену слику о немоћи и несрећи нашег народа у цјелини.
Увјерени смо да је потребно напустити политике сталног произвођења сукоба, те градити консензус на овоме што БиХ тренутно јесте према „Дејтону“. Сукоби око тзв. „предполитичких“ питања – питања из домена Устава БиХ и статуса ентитета/народа, само одвлаче енергије а не дају резултате. Потребно је прихватити политику „корак по корак али стално напријед ка нормализацији односа“ и фокусирати на оно што се може урадити у оквиру постојећег поретка. Због тога је потребно: да односе у БиХ утврђујемо искључиво на основу дејтонских стандарда; да све наведено подредимо интересима мира и квалитета живота сваког појединца; да друштвене конфликте почнемо посматрати на функционалан начин и да их претварамо у изворе иницијатива корисних друштвеном напретку; да коначно дефинишемо однос према Европској унији (ЕУ) са становишта одговора на питање да ли можемо прихватити да је она и за нас промотор и гарант вриједности мира, људских права и економског просперитета, односно са НАТО-ом са становишта одговора на питање да ли можемо прихватити да је он и за нас промотор и гарант вриједности капиталистичког друштва и западног модела демократије, те зависно од тога донијети одлуке о томе да ли је за наше друштво прихватљиво да се интегрише у те заједнице или да гради неутралан статус попут тзв. швајцарске неутралности, а за шта би такође било довољно аргумената имајући у виду бројне сличности.
Наглашавамо, без обзира на лоше дијелове искустава, ми смо оријентисани ка интеграцијама у Европску унију и то није само декларативна већ суштинска одлука. Сматрамо да наш народ културолошки, географски, и на сваки други начин, природно припада заједници европских народа. Србија и друга два конститутивна народа такође су препознали ту чињеницу и улазак у ЕУ недвосмислено поставили као национални циљ. Због тога би свака друга стратешка оријентација Републике Српске била противна националном интересу. При томе, вјерујемо да процес прилагођавања нашег правног, политичког и економског система најбољим европским искуствима може послужити као средство опоравка нашег система од постојећих аномалија. Нека позитивна искуства тог типа у нашем окружењу потврђују таква надања.

4. План реорганизације републичке управе Републике Српске и органа који обављају послове управе из надлежности БиХ

Стање у организацији јавне управе је резултат лошег наслијеђа и кривог срастања прошлог система са садашњим и више реформи унутар садашњег система. Увјерени смо да није могуће аргументовано објаснити потребу да имамо овакву организацију јавне управе. Због тога је потребно да се изврши њена функционална реорганизација. У овом прегледу нудимо приказ реорганизације која се тиче састава Владе Републике Српске и Савјета министара БиХ, а из чега се једноставно могу извести закључци о принципима који би били примјењени и на остале дијелове ова два система.
Влада Републике Српске треба бити у сљедећем саставу (смањује се број министарстава са шеснаест на осам): 1. Министарство привреде (индустрија, енергетика, рударство, трговина, туризам, занатство, економски односи, регионална сарадња и др.); 2. Министарство пољопривреде и природних ресурса(пољопривреда, ветерина, екологија, шумарство, водопривреда, рурални развој и др.); 3. Министарство комуникација и инфраструктуре (саобраћај, везе, просторно уређење, урбанизам, дигитализација, грађевинарство, и др.). 4. Министарство финансија (финансије, банкарство, осигурања и др); 5. Министарство просвјете (образовање, култура, наука, технологија, омладина, спорт и др.); 6. Министарство здравства и социјалне заштите (здравље, рад, социјална заштита, пензионо осигурање, борачка питања, инвалидска заштита, породицa, жртве рата, избјеглице и расељена лица и др.); 7. Министарство правосуђа и управе (правда, управа, локална самоуправа и самуоправне организације са јавним овлашћењима и др.); 8. Министарство безбједности и заштите (унутрашњи послови, послови полиције, цивилна заштита и др.);
Савјет министара БиХ треба бити у сљедећем саставу (смањује се број министарстава са девет на шест): 1. Министарство цивилних послова (досадашњи ресори за правду, за безбједност, за људска права и избјеглице и за цивилне послове), 2. Министарство спољних послова (досадашњи ресор за спољне послове); 3. Министарсто одбрамбених послова (досадашњи ресор за одбрану); 4. Министарство спољне трговине (досадашњи ресор за спољну трговину); 5. Министарство развоја и економских односа (досадашњи ресори за комуникације, за саобраћај и за економске односе); 6. Министарство финансија(досадашњи ресори за финансије и за трезор);
Политику деконцентрације и децентрализације ми посматрамо у четири нивоа. Прво, то је питање ефикасности: изразита концентрација власти и централизација одлучивања, која је провођена у претходној деценији, показала се неефикасном, како у управном, тако и у економском и демографском смислу. Друго, зато што је то питање демократског легитимитета – захтјев да људи, који су непосредно заинтересовани за политичке одлуке, имају што већи утицај на њихово доношење. Треће, то сматрамо и питањем друштвене правде: поједине локалне заједнице имају минималне користи од ресурса којима располажу, јер се највећи дио средстава троши на нивоу централне власти. Четврто, зато што се показало да велики високоцентрализовани бирократски апарат није у стању да одговори потребама управе – напротив, успорава и загушује систем. Због тога, упоредо са реорганизацијом републичке управе Републике Српске, треба извршити и примјену плана деконцентрације власти у Републици Српској тако да централна власт Републике Српске у областима за које је то оправдано и економично не доноси одлуке у првом степену, него да то чине представници власти Републике Српске распоређени у све њене градове, а који би имали сопствене надлежности и овлашћења да одлучују у првом степену по што већем броју питања из надлежности централних органа. Они би и даље били хијерархијски подчињени централним органима, чиме се спријечава нежељен ефекат политичке регионализације. Деконцентрација ће премјестити средиште првостепеног одлучивања ближе грађанима и привреди, а што је у њиховом интересу, посебно имајући у виду географски изглед Републике Српске. О свим питањима која би се у управном поступку у другом степену рјешавала по жалбама грађана и даље би одлучивали централни органи.
Неопходно је пренијети на јединице локалне самоуправе све послове који се тичу локалних потреба грађана, а не само регулаторне и услужне, како је то сада. Република Српска нема Закон о финансирању јединица локалне самоуправе, који имају све државе у региону, због чега је, у циљу подстицања децентрализације, неопходно инсистирати на доношењу овог закона. Финансирање јединица локалне самоуправе дефинисано је одредбама Закона о локалној самоуправи, али само начелно, иако је финансирање јединица локалне самоуправе материја, која захтијева засебну законску реуглативу.
Принципе децентрализације власти у БиХ у потпуности треба задржати и сачувати расподјелу надлежности утврђену принципима из Устава БиХ који одређују да све што није у искључивој надлежности БиХ припада надележностима ентитета.

5. Увођење коморског система

Наши планови говоре о томе да је потребно у што већој мјери развластити политичке организације и смањити утицај извршне власти на економију Републике Српске, тј. да је потребно деполитизовати економски живот. Иако добра, таква намјера оставља празан простор у политичком и економском систему земље који је потребно покрити одговарајућим демократским и стручним механизмима управљања. У том смислу оправдана је идеја да се приступи увођењу коморског система, као самоуправног облика аполитичне и интересне регулације са јавним овлашћењима.
Потребно је донијети Закон о коморама Републике Српске којим би се: утврдио статус интересних комора у Републици Српској као самоуправних организација које у првом степену примјењују један број јавних овлашћења из садашњих надлежности министарстава и одређених управних организација, а која се односе на располагање буџетским и другим средствима, помоћи привредним дјелатностима, издавање дозвола и одобрења, утврђивање критерија за услове за рад и сл.; утврдио начин њиховог рада и управљања њима тако да он задовољи демократске критерије, учешће у управљању сваког интересно повезаног и заинтересованог правног или физичког лица и начин спријечавања нелојалне конкуренције и тржишног монопола и сл.; утврдио начин надзора над њиховим радом које би вршило надлежно министарство и др. питања.
Примјера ради, тако би имали Пољопривредну комору Републике Српске којом би управљали искључиво пољопривредни произвођачи, а која би између осталог располагала буџетским средствима и расподјељивала их у складу са сопственим одлукама, без страначког или другог политичког утицаја, али под надзором министарства. У овој релацији између коморе и министарства створио би се простор у коме би јавност могла контролисати рад и једних и других и на тај начин била би обезбјеђена већа транспарентност читавог процеса, односно биле би спријечене политичке злоупотребе. Исто или слично било би и у другим примјерима попут Шумарске или Грађевинарске коморе и сл. Овакве коморе доносиле би и обавезујућа струковна правила рада, те би имале предност у интересном и статусном представљању послодаваца из њихових сектора.

III О ПЛАНОВИМА ЗА ЕКОНОМИЈУ

1. Економски патриотизам

Имајући у виду економски положај Републике Српске и БиХ, као и њихов међународни, а посебно регионални положај – чињенице које говоре у каквом се економском стању оне тренутно налазе, те то да постојеће власти више од деценије нису имале било какву кохерентну макроекономску политику, јасно је да су у наредном кварталу наше могућности економског опоравка ограничене. Ми предлажемо један општи макроекономски модел који се базира на комбинацији политика либерализације и ограниченог државног протекционизма. Моделом би се одредило неколико стратешких привредних сектора који би били проглашени за примарни национални интерес (то би вјероватно били индустријски, односно прерађивачки сектори, везани за електропривреду, грађевинарство, пољопривреду, шумарство и/или још неки други зависно од става економске струке), док би остали дио економског простора наставио да функционише у условима искључивих тржишних правила. Након што би власти заједно с економским стручњацима и приватним сектором усагласиле стратешке привредне гране, прибјегло би се различитим мјерама подршке, у зависности за шта у којој области постоји правни оквир и капацитет да се обезбједи политичка подршка за пожељне промјене постојећих правних оквира. Када се привредни субјекти у овим економским секторима оспособе да могу издржати конкуренцију на регионалном и међународном тржишту, тада се држава треба повући са тржишта. На тај начин би феномен бијега здравог капитала у фаворизоване секторе био временски ограничен и не би имао драматично негативне посљедице.

2. О неким интервенцијама потребним за привредни развој

Неке од лоших карактеристика стања у нашој привреди су: низак ниво укупног привредног развоја; лоша привредна структура; технолошка заосталост; неповољан однос реалног сектора и надградње; неповољна структура запослених; велика диспропорција у висини плата; велика бирократизација; узак обухват пореских прихода и недиференцирана пореска политика; расподјела БДП није у функцији развоја; проблематичан укупан дуг и његова структура; јавна предузећа и ванбуџетски фондови са огромним дуговима.
Приоритети рада власти требају бити интервенције везане за развој и модернизацију пословне инфраструктуре, подстицање великих инвестиционих пројеката, гарантовање владавине права, безбједност улагања и рурални развој. Навешћемо САМО ЈЕДАН БРОЈ идеја, у виду примјера, а из којих је могуће препознати наш генерални однос према овим питањима. Идеје које овдје нису наведене, а тичу се рударства, водопривреде, трговине, банкарства, осигурања, туризма и свих осталих привредних сектора, јавности ће бити доступне у посебним плановима. Нити један документ оваквог формата не може бити довољан и свеобухватан да би се описали сви потребни планови.
О индустријској политици: Од националног значаја је утврђивање одговарајуће индустријске политике која треба бити оријентисана ка подизању индустријског раста и ефикасности, а тиме и ка стварање услова за остваривање циљева индустријализације: општем економском расту, финансијској стабилности, бољем платном билансу, пуној или значајно повећаној запослености и побољшању квалитета живота. Мора се водити рачуна о томе да инструменти и процедуре индустријске политике нису превише сложени, како би их предузећа могла што једноставније користити и како им њихова примјена не би стварала веће нове трошкове и друга оптерећења.
Генерално Република Српска мора одмах приступити индустријском опоравку тако што ће: урадити стратегију развоја Републике Српске базирану на ресурсима, знању и тачним информацијама о стању у индустрији; дефинисати развојне правце у којима ће јасно бити дефинисана позиција индустрије; направити анализу (структуру и количине) увезених роба у посљедњих пет година; направити анализу свих индустријских производних предузећа са аспекта капацитета, технолошког нивоа, конкурентности, броја запослених итд.; идентификовати све слабости које су кочница конкурентности и развоју тих предузећа; довршити процес реструктуирања и приватизације остатка предузећа; редефинисати улогу инвестиционих приватизационих фондова; утврдити начин одговорнијег управљања државним акцијама и акцијама фонда реституције; пореску, царинску, економску, подстицајну и сваку другу политику дефинисати као подршку развоја индустрије (производње); програме рада привредних комора усагласити са потребама индустрије (обуке, контакти и унапређење пословне сарадње, повећање конкурентности чланица, презентације, израда одређених аката, припрема за еверопске интеграције итд.); локалне заједнице треба да у складу са својим надлежностима и обавезама подрже и спроводе потребне мјере за индустријски развој (припреме повољне индустријске зоне, инкубатор центре, сву потребну инфраструктуру, фискална растерећања из своје надлежности итд.); донијети и примјењивати нови Закон о заштити домаће производње и сузбијања сиве економије; урадити стратегију подстицаја индустрије по којој ће резултати бити мјерљиви и праћени; зауставити распродају природних ресурса; подстицати иновативност и развој нових производа; образовање ускладити са потребама стратегије индустријског развоја.
О дигитализацији: Република Српска може постати изврсно, скоро савршено, мјесто за дигитални посао. Почетни напредак би се постигао уколико би се у Републици Српској успоставила тзв. дигитална влада, а што би онда повукло за собом све привредне капацитет да се укључе у ову врсту напретка. Приоритети дигитализације везани су за смањење дигиталне неуједначености, повећање броја нових предузећа, веће коришћење информационе и комуникационе технологије у свим фазама производње и у општој примјени у привреди и влади, као и то да се развије систем тзв. паметних локалних заједница (насеља, општина, градова) које олакшавају живот и комуникацију својим становницима и привреди.
О саобраћају: Уз изградњу друмске инфраструктуре, пред Републиком Српском и БиХ је могући и остварив велики пројекат изградње унутрашњег жељезничког саобраћаја који би повезао све градове у Републици Српској, Брчко и сједишта свих кантона у Федерацији БиХ, али и излазе из БиХ као што су лука Брчко, лука Плоче, аеродроми и главни гранични прелази према Србији, Црној Гори и Хрватској. Овакав велики пројекат би био дугорочно исплатив из много разлога као што су коришћење домаће електричне енергије, сигуран и модеран теретни и путнички саобраћај, али и у самом процесу изградње због ангажовања домаћих природних ресурса – камена, руда и дрвене грађе, и наравно домаће привредне производње везане за изградњу инфраструктуре. Ово би био и највећи послијератни економско-политички пројекат.
О енергетици: Република Српска мора одмах да прекине све шпекулације везане за коришћење електроенергетских потенцијала и да обустави губљење времена у овој области. Од националног стратешког интереса је да се заврше електроенергетски пројекти изградње ТЕ Угљевик 3, ХЕ Мрсово, ХЕ Дабар, ХЕ Улог и ХЕ Бочац 2, те вјетропаркови Хргуд и Трусина. Једноставно речено, сви потенцијали који омогућавају производњу енергије требају бити стављени у функцију, у складу са одрживим управљањем и заштитом животне средине. Упоредо са тим потребно је развијати систем енергетске ефикасности и тиме у јавним објектима смањити потрошњу енергије, а тиме и оптерећења у јавној потрошњи.
О пољопривреди: Република Српска има потребу да оснује Пољопривредну берзу са великим складишним капацитетима. Улога берзе била би у томе да диктира и заштити цијену домаћих производа на домаћем и иностраном тржишту. Потребно је основати Пољопривредну развојну банку која би на себе преузела примјену стимулативних мјера за пољопривредне произвођаче везану за: изградњу нових и модернизацију постојећих објеката за држање животиња на фармама; складиштење, хлађење, чишћење, сушење, замрзавање, класирање и паковање производа; заштићене просторе за производњу садног материјала, воћа, поврћа, љековитог биља и цвијећа; подизање нових вишегодишњих засада; набавку нове пољопривредне механизације и опреме; побољшање постојећих, као и изградњу и опремање нових система за наводњавање и др.
Пољопривреда Републике Српске, са расположивим природним ресурсима, је једна од најважнијих привредних дјелатности Републике Српске. Готово једна трећина становништва Републике Српске се на различите начине бави пољопривредном производњом. Доминира екстензивна пољопривредна производња коју карактеришу: ниска продуктивност, слаба конкурентност, низак ниво подстицаја, уситњеност пољопривредних посједа, мали удио тржишно орјентисаних произвођача. Дугорочни циљеви требају бити: сигурност снабдијевања храном; здравствена исправност хране; одржива производња хране (економија); одрживо управљање природним ресурсима (екологија); уравнотежен територијални развој уз одрживи развој руралних подручја (демографија); увођење савремених биотехнологија; принципи одрживе пољопривреде који ће осигурати задовољавање људских потреба у храни уз очување природних ресурса, незагађену животну средину и очување биолошке раноликости; развој органске пољопривреде на начелима еколошке пољопривреде који укључује конзервацијску обраду, интегралну заштиту биљака и интегрални систем исхране биљака. Услови за то су: повећање продуктивности; тржишно оријентисана пољопривреда, у којој је јасан циљ –профит; тржишно конкурентни производи; уређење тржишта стоке и производа; заштита домађе производње; стабилизација пољопривредног тржишта; смањење увоза хране кроз мјере аграрне политике; укрупњавање пољопривредних газдинстава са повећањем обрадивих површина; трансфер знања и иновација; пољопривреда као носилац развоја кроз повећање подстицаја; субвенционисање каматних стопа (у висини 6%) на кредите за пољопривреду; обезбјеђење довољних количина хране по повољним цијенама за потрошаче; повећање учешћа обрадивог земљишта у оквиру пољопривредног земљишта; повећање броја условних грла по пољопривредном газдинству; заустављање миграција из руралних подручја; очување дијела пољопривредне производње по принципу екстензивног узгоја; наводњавањем обухватити 10% обрадивих површина; повећање удјела органске производње; повећање удјела обновљиве енергије из пољопривреде и шумарства; јачање економске и еколошке конкурентности пољопривредног сектора; смањење утицаја на климатске промјене; повећавање запошљавања у руралним подручјима; обнављање деградираних агроекосистема; интензивна пољопривреда (јефтина сировина за прехрамбену и прерађивачку индустрију); едукација произвођача и цјеложивотно учење; добра пољоприведна пракса; агроеколошко зонирање и избор оптималног типа искориштавања земљишта; рециклирање (поновно кориштење) секундрних сировина; смањење испуштања агресивних и штетних емисија у животну средину; смањење потрошње необновљивих природних ресурса; заштита животне средине као интегрални дио процеса развоја; слободан приступ јавности информацијама о стању и заштити животне средине; успостављање и провођење законских норми и прописа заштите животне средине; системски приступ рјешавању проблематике одрживости; одрживи развој који укључује друштвени развој у којему су препознате потребе за сваког.
О шумарству: Посебно хаотично и алармантно је стање у шумарству: шумарски програм, који доноси Скупштина Републике Српске за период од двадесет година, није урађен; савјет за шумарство се није огласио, а питање је када и да ли се састаје; нису прописани критерији за формирање шумско привредних подручја; нису прописани критерији за формирање шумско привредних подручја у Републици Српској; шумско привредна подручја сведена су на границе општина или границе више општина која по својим карактеристикама не испуњавају критерије да могу егзистирати као привредна („Мајевичко“, „Добојско-Дервентско“, „Трновско“ итд); шумско привредне основе за шуме у власништву Републике израђује Истраживачко развојни и пројектни центар као организациони дио Јавног предузећа, а кроз Анексе повећавају или смањују планове газдовања шумама; сагласност на измијењене планове даје Министарство пољопривреде шумарства и водопривреде уз, вјероватно, политички притисак; у поступку израде шумско привредне основе не даје се критички осврт на реализацију претходних планова газдовања шумама или се само констатује извршење тих планова; прикупљање података на терену за израду шумско привредне основе врши нестручна радна снага; надзор, контролу тачности података врши приватно предузеће; министарство као управљач шума или орган у саставу министарства требло би да прави и доноси дугорочне програме одрживог газдовања шумама (шумско привредне основе), а у стварности се дешава то да корисник шума и шумског земљишта прави дугорочне програме газдовања шумама и шумским земљиштем и те програме реализује кроз годишње планове, а што значи да Јавно предузеће управља, газдује и користи шуме, а Министарство даје сагласност на планове и реализацију тих планова; у поступку израде извођачких пројеката у већини случајева не пројектује се стање које одговара стању на терену, пројектанти често прибјегавају увећавању трошкова извођења радова; јавно предузеће, односно шумска газдинства не знају шта могу да користе, односно не знају шта да чувају и врше заштиту из разлога што нису успостављене границе шума и шумског земљишта у власништву Републике; све више је бесправно присвојеног шумског земљишта под шумом, а податак да се у катастру шума и шумског земљишта у 2000. години водило 11.307 хектара узурпација, а у 2016. години 19.718 хектара, говори колика је ажурност државних органа и Јавног предузећа, односно шумских газдинстава; шумска газдинства на дијеловима која су бесправно присвојена не могу вршити мјере заштите, што често може бити узрок појаве биљних болести ширих размјера, као што је сушење четинарских шума на подручју Романије; јавно предузеће од конституисања није усвојило Правилник о организацији и систематизацији послова и радних задатака; недореченост и често мијењање подзаконских аката по питању заштите шума од бесправног присвајања, као и неодговорност овлаштених радника у Јавном предузећу шумарства иде у прилог шумокрадицама у поступку спровођења прекршајних и кривичних поступака; у посљедњих десет година ријешено око 3% поднесених пријава за бесправну сјечу и бесправно присвајање шумских дрвних сортимената; према информацијама стручних радника из шумских газдинстава, произведени садни материјал није адекватан по питању узраста и начина производње; упитно је поријекло сјемена и начин прикупљања сјемена из признатих и регистрованих сјеменских објеката; прикупљање и расподјела средстава посебних намјена није у складу са прописаним правилником; у поступку планирања највише пажње усмјерава се на реализацију плана сјеча; планирани обим сјеча по шумско привредним подручјима често се прекорачује чиме се нарушава континуитет производње; евидентан је утицај прерађивачког лобија на кадровску политику, те недомаћинско пословање и урушавање стручности у циљу да шумарство буде сервис дрвне индустрије. Све набројано и још много тога треба поправити како би се успоставио ред у овој области.
Република Српска треба обезбиједити услове, дефинисати механизме за заштиту привредних субјеката и финансирати истраживања и развој изградње и подстицаја конкурентне и профитабилне прехрамбене индустрије и дрвопрерађивачке индустрије. Ово су стратешке гране привређивања када је у питању очување малих општина у Републици Српској и рурални развој. Улагање у њих нема само економски већ има и политички и демографски значај. Јавне инвестиције у изградњу ових сектора представљају у случају Републике Српске најчистији примјер економског патриотизма.
О улози локалних самоуправа: У градовима и општинама треба спровести регулаторну реформу и укинути непотребне прописе који успоравају пружање услуга привреди и грађанима. Тамо гдје то већ није урађено, неопходно је инвеститорима формирати лако доступне мултифункционалне услужне центре, који су важно средство за убрзавање поступка издавања потребних докумената. Да би јединице локалне самоуправе преузеле функцију покретача локалног економског развоја, потребна је даља изградња одговарајућег институционалног оквира локалне власти за бављење економским развојем. Један од предуслова за адекватно обављање послова из дјелокруга локалног економског развоја јесте реорганизација организационих јединица за локални економски развој. Оне треба да буду главни извор информација за улагаче и привредне субјекте – о слободним локацијама, броју и структури радне снаге и доступним средствима. Потребно је извршити реструктуирање Развојне агенције сваког града у Републици Српској у сервис за инвеститоре и предузетнике, која би се бавила: одржавањем редовних контаката са локалним предузетницима, из чега се може стећи бољи увид у њихове потребе и проблеме, што би требало имати у виду приликом формулисања локалне развојне стратегије; усмјеравањем инвестиција у физичку инфраструктуру, као начин повећања вриједности и атрактивности локације, која је у власништву јединице локалне самоуправе, те разматрањем могућности алтернативних извора финансирања (ЕУ фондови, јавно-приватна партнерства и сл.). Стварање индустријске зоне са уређеном инфраструктуром, привукло би пажњу и домаћих и страних предузетника. Подстицај би створило и: увођење е-управе, односно увођење електронских система у свим сегментима управе, гдје год је то могуће; поједностављење процедура; минимализовање времена и трошкова, потребних предузетницима за прибављање различитих дозвола и одобрења; пружање савјета и подршке око финансирања предузећа; пружање информација предузетницима о финансијским средствима која су им доступна; олакшавање предузетницима приступа капиталу локалне заједнице, у виду малих кредитних или бесповратних програма подршке. Тиме би се смањила и корупција. Критерији за додјелу овакве подршке морали би бити постављени у складу са локалним циљевима развоја; израдом и примјеном мјера за привлачење домаћих и страних инвеститора – као што су локалне финансијске олакшице које би предузетницима, под одређеним условима понудила локална заједница. Oсим тога, медијско промовисање успјешних локалних примјера предузетништва, добар је начин развоја свијести грађана о предузетништву; иницирањем локалних медијских кампања, као облика подршке локалним предузећима, путем активности које промовишу куповину локалних производа.
О пореској политици: Република Српска и БиХ одмах морају рационализовати оптерећења привреде и грађана. Потребно је смањити висину стопе затезне камате са 18,25% годишње на 12%. Потребно је смањити висину стопе пореза на добит са 10% на 7,5%. Потребно је смањити висину стопе пореза на доходак са 10% на 5%, али уз задржавање висине бруто плате. Потребно је укинути Закон о порезу на непокретности и Закон о порезу на употребу, држање и ношење добара (овај Закон се односи на порезе на моторна возила, чамце, пловећа постројења, јахте, ваздухоплове, летилице и оружје). Висину стопе пореза на добитке од игара на срећу треба повећати са 15% на 30%, а све остале обавезе пореских обавезника утврђене Законом о играма на срећу треба линеарно повећати за 25%. Потребно је укинути додатне акзице на гориво. Потребно је повећати за 100% акцизе на алкохол и цигарете. Потребно је увести акцизе на квалитет производа, а које се односе на све производе из увоза и домаће производе који би по оцјени надлежних органа били испод спектра стандарда квалитета утврђених посебним прописима о заштити здравља потрошача. Судске таксе треба линеарно смањити за 25%.
О политици запошљавања: Завод за запошљавање Републике Српске до сада се углавном бавио пасивном политиком запошљавања која се однос на: статистичку евиденцију незапослених; остваривање права на новчану надокнаду; остваривање права на здравствено осигурање; пријевремено пензионисање незапослених лица са евиденције и сл. Активна политика Завода за запошљавање требало би да се односи на: савјетовање у проналажењу посла; савјетовање и помоћ незапосленим лицима да се преквалификују, доквалификују и стручно усаврше; пружање помоћи незапосленима да покрену приватни бизнис, односно да се самозапосле.
Завод за запошљавање је потребно радикално реформисати од врха Републике Српске до нивоа локалних заједница и неопходно га је повезати са институцијама задуженим за образовни систем, развој малих и средњих предузећа и финансијским институцијама задуженим за подршку покретању самосталног бизниса и ревитализацију постојећих предузећа у циљу отварања нових радних мјеста. Унутрашње реформисање система Завода за запошљавање треба спровести на начин да се функција пасивне евиденције незапослених реорганизује и сведе на неопходни рационални ниво, а с друге стране да се активна функција кадровски и финансијски толико ојача да може пружити адекватну помоћ незапосленим лицима да се запосле или самозапосле (покрену властити бизнис). То би омогућило креирање нових вјештина код незапослених које тржиште тражи, а истовремено би омогућило да се незапослени, посебно млади, континуирано самозапошљавају уз системску подршку. Треба нагласити да системска подршка укључује дугорочни интегрални скуп подстицајних финансијских, стручних и других нефинансијских мјера које пружају надлежне институције, а које координише Завод за запошљавање. У оквиру Завода за запошљавање потребно је основати Центар за самозапошљавање, а на нивоу шест филијала одјељења за самозапошљавање. На нивоу бироа за запошљавање ове послове требало би да обавља посебно едуковано лице. При томе, Центар за самозапошљавање требало би да буде повезан са мрежом напријед наведених институција. Завод за запошљавање поред оперативних активности мора континуирано покретати и подстицајне активности за отварање нових малих предузећа и ревитализацију постојећих већих предузећа. То је успјешна пракса једног броја земаља (Словенија, Аустрија, Швајцарска) које континуирано покрећу специјалне облике предузетништва за отврање нових радних мјеста и стварање нових вриједности. Специјални облици предузетништва у овим земљама углавном се односе на: женско, омладинско и рурално предузетништво; подршку брзорастућим малим „газела“ предузећима; ревитализацију девастираних капацитета, ресурса и подручја. Aктивности треба да буду усмјерене и ка подстицању уписа у производна занимања. Циљ најважнијих активности треба да буде: дизање на далеко виши ниво савјетодавне услуге незапосленим лицима да пронађу посао; далеко брже усклађивање образовања са стварним потребама тржишта рада; отварање нових радних мјеста кроз подстицање предузетништва и започињање властитог посла; анимирање циљних група – младих, жена, студената, лица са инвалидитетом, те проналажење за њих посебних облика организовања властитог бизниса; формирање иновационих и сличних фондова за стимулисање иновативности и креативности младих; формирање иновативних бизнис центара у којима би се организовала пробна производња, тестирање прототипова нових производа и слични облици иновативног бизниса у оснивању; подстицање ревитализације и даљег раста постојећих малих и средњих предузећа.

3. Корелација „власт – радник – послодавац“

Јака економија ради за свакога, а слаба штети свима прије или касније. Око ове идеје морају се окупити сви чиниоци друштва у Републици Српској и схватити да само у поштеним односима, без обзира на имовинске и друге разлике, можемо остварити своје право на шансу да живимо боље. То је врхунски патриотски став који нашој политичкој заједници доноси највише добробити.
Истовремено, наша политичка заједница коначно мора прихватити чињеницу да живи у складу са правилима демократског и капиталистичког друштвеног поретка за који се опредијелила, а што примарно значи да политика мора дати свој допринос уређењу складних, обострано корисних, продуктивних и хармоничних односа између послодаваца и радника. То је услов без кога се не може очекивати да се највећи број становника Републике Српске осјећа задовољно живјећи у њој и да искористи шансе које пружа постојећи поредак на пољу остваривања циљева везаних за лични и породични успјех. Илузије да постоји другачија друштвена правда од оне која зависи од максималног доприноса послодаваца и радника и максимално одговорног вршења јавних и политичких послова, морају бити превазиђене.

IV ЗДРАВСТВО И СОЦИЈАЛНА ЗАШТИТА

1. Оријентација у области здравства

Свака стручна и политичка одлука у овој области мора задовољити сљедеће циљеве: једнаку приступачност здравственој заштити, погодан начин финансирања здравствене службе, слободан избор грађана у коришћењу здравствене заштите и право грађана на одлучивање о питањима њиховог интереса.
Потребно је: усвојити нови Закон о здравственом осигурању Републике Српске којим се утврђује обавезни минимални пакет услуга здравствене заштите који треба да се финансира из буџета, а не из доприноса, а што укључује и смањење садашње стопе доприноса за здравство, при чему треба очувати заштиту права и статуса осигураника најмање у складу са досадашњим обимом и врстом права у систему здравствене заштите (осигурана лица; дјецу; труднице; лица преко 65 година старости; хендикепирана и инвалидна лица; незапослена лица; материјално необезбијеђена лица; кориснике сталних новчаних помоћи; обољеле од заразних болести, малигних болести, шећерне болести, хемофилије, душевних болести и поремећаја, прогресивних нервно-мишићних болести и других болести обухваћених досадашњим прописима); развити превентивне активности у здравству (потребни су програми од са јасним законским и подзаконским одредбама које апелују или обавезују на превентивне прегледе).
Хитно треба донијети Уредбу о организацији и плану мреже здравствених установа (јавна здравствена служба), за чије доношење је рок већ истекао и то средином 2016. године; одредити јасне нормативе, стандарде и номенклатуре услуга према броју становника, користећи резултате пописа, за све видове здравствене заштите (локалне и регионалне болничке установе, без обзира на власничку структуру, морају имати јасне и исте нормативе опреме, кадра, кревета интензивне његе и спектра услуга, јер без ових капиталних докумената није могуће урадити основне документе попут планирања капацитета, систематизација и унутрашњих организација, односно дефинисања броја и спектра запослених).
Република Српска треба основати централну јавну здравствену институцију – Агенцију (или Дирекцију) за јавно здравство Републике Српске, чије би органе управљања бирала Народна скупштина, која ће: одговорати за функционисање, финансирање и организацију здравствене заштите; водити статистику обољења; преузети послове Фонда задравственог осигурања и Завода за јавно здравље; стручно медицински контролисати квалитет услуга у свим нивоима здравствених установа; бринути да плаћа најквалитетнију и под најповољнијим цјенама здравствену услугу за свог осигураника (јединствени систем плаћања услуга према свима на основу ДРГ модела омогућава да новац прати болесника, односно да новац добије установа која је стварно пружила услугу).
Ослонац цијелог система мора бити Универзитетски клинички центар Републике Српске, који пружа најсложеније здравствене услуге (оне које се не налазе на спектру услуга локалних и регионалних болница) за цијелу територију Републике Српске. У нашим економским условима свако дуплирање капацитета потпуно је неподношљиво, али и непотребно.
У складу са праксом европских држава потребно је уредити комору у области здравства (афирмација надлежности Коморе доктора медицине).
Ради одговарајућег регулисања статуса и права радника у здравству потребно је: усвајање новог здравственог законодавства (нови закони о здравственој заштити, о правима пацијената, о сестринству, о љекарској дјелатносити, о физиотерапеутској дјелатности и другим дјелатностима у здравству, о систему квалитета здравствене заштите).
Треба испунити захтјев здравствених радника и вратити се колективним уговорима када су у питању плате у здравству (струковни колективни уговори) и на основу њих осигурати редовне исплате плата са доприносима, повећање плата уз издвајање топлог оброка и регреса из основне плате здравствених радника, повећање најнижих коефицијената у закону о платама, те обезбједити потребна финансијска средства за повећање накнада за добровољни прековремени рад и приправност здравствених радника.
Хитно треба уплатити све неуплаћене обавезне доприносе и порезе у свим јавним здравственим установама и доприносе за раднике који иду у пензију.

2. Однос према питањима социјалне заштите и осигурања

Основни принципи социјалне заштите су хуманизам, солидарност и узајамност. Социјална заштита обухвата све законе и мјере којима се појединци штите од главних животних ризика као што су болест или повреда и с тим повезани финансијски ризици – инвалидност, губитак посла, природне непогоде, рат, побуна и сл., односно којима се ублажавају штетне посљедице тих догађаја. Социјална заштита у том смислу има пет компоненти: политике тржишта рада и програми који су намијењени лакшем запошљавању и који промовишу ефикасно функционисање тржишта рада; програми социјалног осигурања ради ублажавања ризика везаних за незапосленост, здравље, инвалидност, несрећу на послу и старост; социјална помоћ и програми социјалних услуга за најрањивије групе које немају других извора адекватне подршке; микро и локални програми ради рјешавања проблема рањивих појединаца и група на нивоу заједнице; заштита дјеце ради обезбјеђивања здраве и продуктивне радне снаге у будућности. Дакле, социјална заштити није извор финансирања за оне које не желе да раде и привређују, него је помоћ онима који то из објективних разлога само не могу постићи. Један од циљева социјалне државе је развијање социјалне кохезије, при чему је утврђен стандард да се једно друштво сматра социјално кохезивним ако његови чланови, без обзира на различиту етничку, религијску или географску припадност, дијеле низ заједничких норми и вриједности, поштујући идентитет других и његове манифестације, и када нема непремостивих разлика у богатству и економским могућностима. Социјална права треба да омогуће појединцима одржање пристојног нивоа или стила живота или, другим ријечима, ова права треба да обезбиједе људима приступ неопходним ресурсима потребним за достојан живот. Зрела социјална држава остварује социјалне инвестиције. То представља нови приступ улози и значењу социјалних трансфера и улагања у људски капитал у оквиру кога се активном социјалном политиком, посебно у образовању и програмима запошљавања, доприноси одрживом економском развоју. Овакви социјални програми доприносе економском развоју подстицањем малих предузетника и цјелокупне економске активности земље, укључивањем неактивних лица у производне и комерцијалне активности. Садашњи социјални проблеми су: сиромаштво, криминал, дрога, алкохол, злостављање и занемаривање дјеце, узајамно насиље супружника, незапосленост, улично насиље, недостатак економске и социјалне интеграције грађана и сл. Друштвена неједнакост и постојеће стање социјалних потреба, јасно говоре да заједница нема добар одговор на питање да ли смо свјесни да је свако од нас појединац који је предмет социјалне политике и чија радна способност, старосна доб, породично стање или нешто друго, непосредно требају произвести осјећај одговорности за попуњеност и стабилност друштвених фондова из којих се намирују социјална давања. Ради јасне слике и правилног избора модела социјалне заштите и социјалних опригурања морамо добити тачне одговоре на сљедећа питања: састав становништва и демографска кретања; здравствено стање грађана и предвиђања развоја здравствене ситуације; тренд кретања породичних односа; услови становања грађана; услови рада грађана; подаци о индексима незапослености и разлозима незапослености; специфичности остваривих социјалних пакета; цијена социјалних пакета; подаци о нивоу стручне и популарне едукације о социјалном раду, социјалним правима и социјалној политици. Стање у коме се налазимо обавезује нас да пронађемо реалан однос стања социјалних потреба грађана и реално планираних средстава која се могу издвојити за те потребе, те да редефинишемо социјална права у складу са тим закључцима. Све остало води даљем осиромашењу појединца и заједнице, постојању тзв. „папирнатих социјалних права“ и општем незадовољству због кога је социјални дијалог отежен, а на моменте и немогућ.
Изражавамо пуну посвећеност редовном и вриједносно увећаном остваривању права грађана из области пензијског и инвалидског осигурања, програма здравственог осигурања, осигурање незапослених, програма заштите породице и дјеце, и осигурању социјалне заштите лицима којима је неопходна брига и помоћ других лица.

V СТРАТЕШКИ НАЦИОНАЛНИ ПЛАН: „ИЗГРАДЊА ПРОИЗВОДНЕ КУЛТУРЕ“

1. План изградње производне културе

Увјерени смо да је изостанак жељене економске ефикасности у нашој земљи, између осталог, посљедица немарног и неодговорног односа према коришћењу средстава која заједница улаже за задовољење основних потреба становништва. Очито је да у просјеку наши ђаци и студенти не уче онолико колико би могли с обзиром на услове који им стоје на располагању. Очито је да у просјеку стање здравља и хигијене није такво какво би могло бити да се становништво досљедно придржава здравствених и хигијенских правила и рационално користи средства која су му на располагању. Очито је да се у просјеку радно вријеме проведено на радним мјестима не испуњава ни до оптималних, а камоли до крајњих граница. Очито је да смо у просјеку нетолерантно друштво на темама попут религије и нације. Очито је да смо у просјеку непоштено друштво које има немаран или лоповски однос према туђој, а посебно јавној имовини. Све су ово разлози због којих је друштво уточиште вриједности и интереса пронашло примарно у идентитетској култури, која је сама по себи изузетно статична и, у правилу, потрошачка. Потребно је појединачну и колективну одговорност за стање у друштву подићи на највиши могући ниво.
Запажамо да се помак на овом плану може направити без било каквих нових новчаних улагања. Потребно је искористити за учење све већ расположиве услове. Потребно је искористити за очување здравља и хигијену све већ расположиве услове. Потребно је искористити за рад све већ расположиве услове. Потребно је рационализовати и обуздати ирационалне религијске и националне конфликте. Потребно је престати красти. Свака од ових одлука зависи искључиво од нас и не кошта ништа. Напротив, када је донесемо и примјенимо престаће да се ствара и гомила штета која настаје због неискоришћавања услова за учење, очување здравља, хигијену и рад, због религијских и националних конфликата и због крађа. То је претпоставка за изградњу производне културе.
Република Српска средства којима располаже треба усмјерити за промоцију оваквог начина понашања, а промоције досадашњег начина понашања (дангубљење, неморал, развратност, отимање, култ криминалаца, запуштеност и сл.), треба дестимулисати. Пажњу већинске јавности треба преусмјерити на исправне вриједности и интересе. То је предуслов да већи дио народа преузме управљање над својим животима и усвоји стандарде производне културе.

2. Република Српска друштво меритократије

Идеја о Републици Српској има шансу да опстане искључиво уколико Република Српска буде друштво меритократије. Вођства Републике Српске нису утемељена на насљедним односима, нити на старом и неспорном богатству, а спорна је и воља већине имајући у виду досадашњу политичку и изборну праксу. Због тога се легитимитет вођства не може градити на тим основама него се мора градити на талентима, вјештинама, интелигенцији, знању, резултатима и заслугама. Друштво се треба, смије и хоће кретати само за таквим вођством.
Због тога нам треба: више добрих школа; курикулум пун знања; финансијска и стручна подршка наставницима; повољно финансирање образовања и васпитања; свјетски ниво техничког образовања; учење уз каријеру и др. Примјера ради, када је у питању високо школство, једна од идеја којом се програмским плановима Народне странке прекида овакав хаос у високом образовању, јесте формирање Универзитета Републике Српске обједињавањем јавних универзитета из Бања Луке и Источног Сарајева. Под једним кровом нашле би се све високошколске установе, у више центара, које би након тога биле стандардизоване, материјално и кадровски опремљене на највећем могућем нивоу уз пуну и рационалну искористивост досадашњих ресурса. Из процеса управљања Универзитетом била би искључена извршна власт, а учешће студената у одлучивању односило би се на питања из надлежности студентског парламента и студентка питања. Сав буџетски новац који би био одвојен за финансирање јавног високог школства био би без посредовања извршне власт стављен на располагање Универзитету у виду вршења јавних финансијских овлашћења, а надлежно министарство имало би само право надзора. Тиме би се осигурала и потпуна независност Универзитета која је до сада била ограничена, у правилу, због финансијске зависности. Треба вратити права факултетима да управљају својим финансијским средствима. Пред тим изазовом другачије се не би могле понашати ни приватне високошколске установе, те би се и оне морале оријентисати ка обједињавању уколико би хтјеле опстати на тржишту, а под условима виших стандарда за чије провођење би било задужено министарставо и које би пласирао Универзитет Републике Српске.
Упоредо са идејама које се тичу организације високог школства у нашим плановима третиране су и идеје које су битне за друге нивое образовања. Циљ свих наших планова у области образовања јесте то да се уведе производна култура у тај систем и да до сада доминантна статусна култура, која примарно не тежи знању него дипломама ради диплома и могућег статуса на основу њих, буде сведена на разумну мјеру, а што у значајној мјери можемо постићи: прилагођавањем школског система потребама економског опоравка земље; координацијом између образовног и економског сектора; осавремењавањем школског система као вида подршке развоју демократије; децентрализацијом управљања у образовању; осавремењавањем школског система као подршке европским интеграцијама; стручним, а не политичким, надзором рада; правилном евалуацијом рада наставника; унапријеђењем образовања наставника; континуираним професионалним развојем наставника; оснаживањем улоге наставника (статусна питања везана за редовне плате, плаћене доприносе, повећање плата, награђивање и сл.); учешћем у интернационалним тестирањима; правилном евалуацијом образовних постигнућа ученика; осавремењавањем наставних планова; осавремењавањем уџбеника и наставних средстава; осавремењивањем и опремање школа.

3. Родна равноправност и СТОП насиљу у породици, као претпоставке за изградњу производне културе

Претпоставка за изградњу производне културе јесте слободно и кохерентно друштво. Оно је такво када између његових чинилаца не постоји друштвена неправда која на отворен или мање отворен начин искључује дијелове друштва из процеса одлучивања и/или управљања, као и онда када у друштву не постоји култ насиља којим се однос сарадње и стваралашта претвара у однос подаништва и рушилаштва.
Ми сматрамо да је родна неравноправност прапочетак свих осталих неравноправности и дискриминација. Због тога је неопходно појачати видљивост и учешће жена у руководећим структурама институција, установа, предузећа и политичких странака. Потребно је и то да се подстиче економско оснаживање жена кроз тзв. женско предузетништво и самозапошљавање, те улагати у квалитетно образовање жена и њихово учешће у научно-истраживачком раду. Треба увести законско право да жене не само на трудничком боловању да не могу добити отказ, него да их се ни након повратка на посао не може отпустити у року од минимално шест мјесеци.
Закључујемо и то да је прапочетак сваког другог насиља везан за насиље у породици. Због тога непрестано треба промовисати акцију СТОП насиљу над женама и насиљу у породици, а што значи и то да се треба активно бавити питањима породице, с посебном пажњом на наталитет и здравље жена.

4. Спорт у функцији изградње производне културе

Поред тога што спорт има своју економску (новац, спонзорства, рекламе и сл.) и политичку димензију (укрштања политике и спорта, средство државне политике, фактор политичких интеграција и дезинтеграција), он има и своју културну димензију. Спорт је израз друштвено-културног система и културних вриједности, али и средство којим се тај систем и његове вриједности могу унаприједити.
Због тога је потребно: 1) унаприједити спортску инфраструктуре, а што је заједничка обавеза свих чинилаца власти, како на републичком, тако и на локалном нивоу (урадити Правилник о стадардизацији и класификацији спортских објеката; помоћи клубовима у обнови већ постојеће инфраструктуре; у јавно-приватном парнерству изградити нове спортске објекте или већ постојеће објекте адаптирати и дати на кориштење и управљање уз надзор локалних и републичких органа и без права отуђења; изградити мултифункционалне спортске објекте и националне тренинг центре); 2) унаприједити врхунски спорт (под хитно направити нови Закон о спорту којим се уређују услови професионализације спорта и правила о врхунском спорту; струку укључити у практичан рад у клубовима; спортским клубовима уступити задовољавајући број термина у спортским објектима који су у власништву локалних заједница; обновити аматерске спортске клубове који су некада били база из које је врхунски – професионални спорт црпио таленте; подржати развој спортиста до врхунског резултата кроз стипендирање и/или друге начине финансијске помоћи; стимулисати рад младих талентованих спортиста у Републици Српској; подстаћи сарадњу спортских клубова са школским спортом, посебно у области раног препознавања талената; на руководећа мјеста у савезима, секретаријату и управи клуба искључити политику и омогућити рад стручним људима); 3) унаприједити школски спорт (повећати број и квалитет секција кроз програме школског спорта и побољшање инфраструктуре; укључити већи број дјеце у бесплатне програме школског спорта; унаприједити школски спорт у руралним срединама; увести професоре физичког васпитања у ниже разреде и предшколске установе; увести спорт за дјецу са сметњама у развоју; побољшати праћења и контроле приватних спортских школа које раде селекцију млађих категорија; подстицати школска такмичења, сарадњу клубова са професорима физичког васпитања у виду скаутинга и препоруке за спортске клубове); 4) унаприједити реакреативни спорт (обезбједити услове у спортским о бјектима; направити трим стазе у парковима, у свим градовима, гдје грађани могу да шетају и трче; очувати рекреативне зоне у природи од саобраћаја и кроз шуме саградити трим стазе); 5) унаприједити спорт у малим срединама; 6) унаприједити систем образовања спортских радника и наставника; 7) унаприједити систем финансирања спорта (спровести ревизију пословања клубова који се финансирају из буџета градова и општина; спровести квалитетну приватизацију спортских клубова, изнајмити или у јавно-приватном парнерству додјелити спортске објекте на кориштење и управљање уз надзор градских органа и без права отуђења; омогућити привредним субјектима одбијање од пореза износ средстава који уложе у спортске клубове; спријечити малверзације приликом додјела буџетских средстава за спорт).

5. Омладинска политика

У начелу прихватамо документ „Омладинска политка Републике Српске за период 2016/20“, али смо потпуно незадовољни степеном реализације тог документа.
Не видимо у стварности да је постигнут помак на: заполењу младих; активном учешћу младих; развијању здравих стилова живота код младих; подршци развоја изврсности младих; могућностима за квалитетно слободно вријеме младих.
Минимални помаци су направљени у подручјима: осигурања веће повезаности система образовања са тржиштем рада; развијању свијести о важности активног учешћа младих у друштву и у процесу доношења одлука; подстицања здравих обрасци понашања код младих; развијању културе рада и етике рада; развијању капацитета у сектору омладинског рада и активне укључености младих у процес доношења одлука; обезбијеђивању стимулативног професионалног и пословног окружења за младе; повећању волонтерског ангажмана младих; развијању здравог и безбједног животног окружење за младе; унапријеђењу образовне, професионалне и просторне покретљивости младих; пружању помоћи младима приликом куповине или изградње стамбене јединице уз могућност рада. О другим питањима да се и не говори.
Због тога рјешење видимо у десљедном односу према Омладинској политици и некорумпираном понашању актера који је спроводе.

VI ПЛАНОВИ ЗА ПРАВОСУЂЕ И МЈЕРЕ ПРОТИВ УГРОЖАВАЊА УСТАВНОГ ПОРЕТКА И КОРУПЦИЈЕ

1. Опредјељење друштва за владавину права

Наше генерације, у релативно кратком периоду, доживјеле су драматичне друштвене промјене које су упоредо за престројавањем друштва са социјалистичког на капиталистички поредак, а што је било масовно опредјељење народа показано већ на првим демократским изборима 1990. године и што је касније упорно потврђивано на свим изборима и приликом свих крупних одлука којима су мијењани друшвени односи, произвеле и нежељене посљедице и лоше утицаје на друштвене односе и то прије свега на повјерење у дјелотворност инструмената правне државе. Реформе у овој области измјестиле су права управљања овим пословима из демократски изабраних институција, попут Народне скупштине Републике Српске и других, у посебна регулаторна тијела као што је то данас Високи судски и тужилачки савјет Босне и Херцеговине. Јавност није до краја разумјела те процесе, вођене од стране међународних представника, и упркос чињеници да странке нити могу поставити нити могу смијенити судије или тужиоце, створио се снажан утисак да управо странке одговарају за општи утисак у јавности да нема правде и да се криминал, а посебно корупција, не прогоне и не кажњавају на одговарајући начин. Такво стање делегитимише и читав демократски поредак јер се стиче утисак да институције нису у функцији грађана него да су у функцији појединаца и група које вјешто манипулишу изабраним и именованим представницима народа. Због тога упућујемо позив свим правосудним институцијама да схвате и прихвате свој дио друштвене одговорности, да јавно објаве сваки покушај политичара да утичу на њихов рад и да одлучно санкционишу сваки облик корупције у својим редовима.
Наш допринос поправљању стања у овој бласти биће и акција усмјерена ка усвајању законских рјешења којима се рад правосуђа чини транспарентнијим и одговорнијим, те уводе ригорозније казне за вршиоце правосудних функција који се баве корупцијом и за вршиоце политичких функција који то подстичу или штите на било који начин, али, истовремено, и поправљањем статуса полицијских и правосудсних службеника и повећањем њихових плата.

2. План реорганизација правосуђа

Садашње стање у овом пољу веома је лоше. Ради унапријеђења стања, потребно је водити активну политику која подразумијева мјере у свим областима везаним за правосудни систем.
У Републици Српској: основни судови требају имати општу стварну надлежност за поступање у свим првостепеним поступцима; виши судови требају бити судови посебне стварне надлежности – виши грађански суд, виши кривични суд, виши управни суд и виши привредни суд, а судили би у свим другостепеним поступцима, и били би основани за подручје читаве Републике или више основних судова; Врховни суд, у процесном смислу, поступао би искључиво по ванредним правним лијековима; Врховни суд треба бити институција која управља судском влашћу и за њен рад одговара Народној скупштини; однос између Народне скупштине и Врховног суда треба бити уређен слично као и однос Народне скупштине и Владе, а што укључује и право Врховног суда да иницира акте које доноси Народна скупштина; правосудном управом у основним и вишим судовима требају руководити управници и ови судови не требају имати предсједнике; посао координације рада судија и процесну улогу досадашњих предсједника судова обављале би код основних судова старјешине стручних судских јединица – грађанске, кривичне, управне и привредне, а код виших судова један од судија; старјешине ових организационих јединица именовале би и разрјешавале саме судије и они би своју дужност обављали у складу са принципом „први међу једнакима“; Народна скупштина би приликом усвајања буџета, усвајала и буџет правосудних институција, који би био његов интегрални дио и на који би се односила општа правила о буџету, али би њиме располагао и за његово коришћење одговарао предсједник Врховног суда, уз помоћ посебе финансијске управе Врховног суда која би за те потребе била направљена.
У БиХ: Суд БиХ треба трансформисати у управни суд првог степена и управни суд другог степена; све поступке везане за стварне надлежности у којима је једна од страна БиХ, осим управне надлежности, водили би судови из Републике Српске или Федерације БиХ, по мјесној надлежности.
Потребно је донијети Закон о Уставном суду БиХ којим би се у складу са дејтонским принципима онемогућила политичка употреба те институције на било чију штету.

3. Главна служба за контролу службених лица

У посљедњих више од двадесет година највеће пријетње по Републику Српску произашле су из три групе кривичних дјела – кривичних дјела против уставног уређена и безбједности Републике Српске, кривичних дјела против службене дужности и кривичних дјела против правосуђа. При томе, са изузетком групе кривичних дјела против службене дужности, скоро да нема озбиљног рада надлежних органа када су у питању кривична дјела из друге двије групе кривичних дјела. Њихова тежина посебно се огледа у чињеници да их углавном врше службена лица (службено лице је: изабрани или именовани функционер у органима законодавне, извршне и судске власти, јединице локалне самоуправе и у другим органима и јавним установама или службама које врше одређене управне, стручне и друге послове у оквиру права и дужности власти која их је основала; судија уставног суда, судија, тужилац, правобранилац; лице које стално или повремено врши службену дужност у наведеним јавним органима или установама, нотар, извршитељ и арбитар, овлаштено лице у привредном друштву или у другом правном лицу којем је законом или другим прописом донесеним на основу закона или закљученог уговора о арбитражи повјерено вршење јавних овлаштења, а које у оквиру тих овлаштења врши одређену дужност, те друго лице које врши одређену службену дужност на основу овлаштења из закона или другог прописа донесеног на основу закона и лице којем је фактички повјерено вршење појединих службених дужности), наравно у саучесништву са другим лицима. Одређен облик законитости и транспарентности њиховог рада унапријеђен је формирањем Главне службе за ревизију јавног сектора Републике Српске, али резултати нису ни приближно задовољавајући. Сматрамо да је то због тога што сама Главна служба за ревизију нема овлашћења да отклања уочене неправилности, а нема ни уставну позицију која би јој омогућила неспоран ауторитет због кога би други органи овлашћени за гоњење кривичних дјела беспоговорно поступали по њеним налазима и мишљењима. Због тога би требало фомирати Главну службу за контролу службених лица, чији би припадници имали и полицијска овлашћења, а која би имала надлежност да по службеној дужности или пријави другог лица врши контролу рада службених лица. Главна служба за контролу службених лица била би независна и не би подлијегала управљању или контроли од стране било којег лица или институције, осим Народне скупштине којој би одговарала за свој рад. Морала би бити професионална и нестраначка у сваком погледу.

4. Трајна забрана вршења јавних функција

Потребно је увести мјеру безбједности трајне забране вршења правосудних дужности или дужности у управи сваком лицу које као носилац ових дужности правоснажно буде осуђено за кривична дјела против слобода и права грађана, за кривична дјела против уставног уређена и безбједности Републике Српске, кривична дјела тероризма, кривична дјела против органа Републике Српске, кривична дјела против службене дужности, кривична дјела против правосуђа, те за кривична дјела против правног саобраћаја.
Република Српска са овако пољуљаним повјерењем у њене институције не може себи дозволити да је представља неко ко је вршио проневјере, примао или давао мито, фалсификовао или уништавао службену исправу и сл.
Досадашње рестрикције такође требају важити, а на исти начин треба третирати ова питања и када су у питању исти случајеви везани за осуђене носиоце правосудних дужности и дужности у управи у систему БиХ.

5. Закон о испитивању поријекла имовине

Неопходан корак у реформском правцу је безрезервна борби против корупције, криминала и опште криминализације друштва. Само на тај начин могуће је повратити кредибилитет институцијама Републике Српске, поново вратити осјећај опште друштвене правде, и тиме отворити простор за здрав економски живот. Закон о испитивању поријеклу имовине посматрамо као неопходан корак у том правцу. То за нас није само закон, већ начин да се исправе неправде претходног периода.
Много времена потрошено је да би се промовисала и усвојила идеја о Закону о испитивању поријекла имовине. Напори да он буде усвојен у парламентима нису уродили плодом. Од ове идеје не треба одустати јер је чињеница да не постоји правденији и ефикаснији начин да се у интересу јавности утврди истина о предратној, ратној и послијератној транзицији, као и то да се Република Српска макар дјелимично обештети. Увјерени смо да већина људи која је учествовала у транзицији, у својству стицалаца веће имовине или других вриједности, такође жели да се стави тачка на овај период. Сходно томе треба отворити процес за постизање рјешења које би задовољило принципе правде и правичности, а што се може односити на широк дијапазон рјешења од одузимања имовине до утврђивања сразмјерно високих пореских стопа на имовину која је предмет испитивања, и чиме би се коначно ставила тачка на предуги процес транзиције у Републици Српској.

VII НАЧЕЛА НАРОДНЕ ПОЛИТИКЕ

Начела представљају темељни програмски документ Народне странке. Чине их девет поглавља: 1. Народ Републике Српске; 2. Република народа; 3. Воља народа; 4. Вршење народних послова; 5. Благостање народа; 6. Напредак народа; 7. Привреда народа; 8. Зашитита народа; 9. Народна странка. Начелима се утврђују основне вриједности и интереси политике Народне странке и посебно је важно да буду представљена у овом Прегледу програмских планова Народне странке како би сваки грађаним могао одредити да ли су представљене идеје скројене по мјери народа, или по мјери неке интересне групе или појединца.

1. Народ Републике Српске

Народ Републике Српске чине сви имаоци држављанства Републике Српске, као и други становници Републике Српске који у складу са правилима уставног поретка остварују своја људска и грађанска права као грађани Републике Српске. Обавеза је представништава народа да уставним поретком јамчи и заштити јединство и јединственост народа, као и то да усклади његове унутрашње посебности, при томе, у највећој могућој мјери, поштујући начело истине. Разлике унутар народа које се тичу припадности појединца или група неком облику друштвеног повезивања не могу бити разлог за губитак њихових зајамчених људских и грађанских права, нити њихова права због тога могу бити ограничена, осим у случајевима предвиђеним кривичним и другим сродним законима.

2. Република народа

Средишње питање народне политике је остварење, развој и очување републике народа. Република припада народу једино онда када су њен живот, организација и друштвени односи унутар ње одређени вјеродостојним вриједностима и интересима народа, израженим његовом истинском вољом, а остварени сврсисходним вршењем народних послова од стране политичких и стручних установа сачињених од изворних представника народа, који, у складу са начелом подјеле власти, раде и одлучују по правилима на која народ пристаје слободно израженом вољом, и која у највећој могућој мјери уживају подршку народа, при томе обезбјеђујући пажњу, подршку, помоћ и заштиту сваком појединцу.

3. Воља народа

Право народа да слободно изрази своју политичку вољу по сваком питању од јавног значаја, представља основну и безусловну вриједност народне политике. Захтјев народне политике је да се сачува изворност воље народа, и заштити право сваког појединог човјека да његова воља буде видљива у свим околностима. Народна политика препознаје демократски изборни поредак као неспорни пут за избор представника народа и остваривање изворне воље народа. Представништва народа дужна су да утврде једноставан начин за провјеру њиховог рада и промјену сопственог састава, било да се ради о представништвима која врше законодавну, извршну или судску власт.

4. Вршење народних послова

У вршењу народних послова представници народа у средишту своје пажње имају правило да средствима која имају на располагању направе најбољи могући исход свог рада, који одговара вјеродостојним вриједностима и интересима народа. Вршење народних послова је обавеза, дужност и првенство најспремнијих представника народа. Представништва народа имају задатак да народне послове заштите од утицаја злоупотреба, жеље за повластицама и учешћа неспремних појединаца у њиховом вршењу, као и то да обезбиједе поредак образовања и васпитања који повољно утиче на опредјељење и одабир појединаца у вези са њиховом спремношћу за вршење народних послова.

5. Благостање народа

Благостање народа јесте најпожељније стање народа са становишта оцјене о оправданости народне политике. Оно се мјери осјећајем о квалитету живота сваког појединца. Република служи стварању и одржању услова за пожељан квалитет живота, а право је и дужност сваког појединца, да у највећој могућој мјери, користи те услове како би и лично уживао у тим благодатима републике. Представништва народа имају задатак да, у мјери у којој је то могуће, сваког појединца подуче како да користи та права, да му вршењем народних послова помогну да их оствари на личну корист и корист народа, а путем прописа, планова и одлука примјерених оправданим разлозима, прихватљивим потребама и жељеном стању у сваком подручју које може утицати на благостање народа, а штo се нарочито односи на животну средину, животну доб, услове живота и рада, здравље и на различите друштвене и психолошке утицаје, те да омогуће посебне услове за остваривање тих права појединцима који из неког оправданог разлога нису у могућности да их остваре у редовном току ствари.

6. Напредак народа

Народна политика уважава чињеницу да друштво не може мировати без обзира на то колико политичка заједница јесте или ће бити задовољна сопственим стањем. Задатак представништава народа је да стално имају план кретања и напретка народа, надахнут изворним вриједностима и интересима, план који разумије у уважава будућност, а којим усмјеравају народ ка најповољнијем од свих могућих праваца његовог кретања. Представништва народа имају задатак да обезбиједе услове захваљујући којима сваки појединац може разумјети друштвена кретања и учествовати у њима, а што се првенствено односи на питања опште и народне културе, образовања и науке у свим областима знања, као и мјере њихове употребе у утврђивању и остваривању воље народа.

7. Привреда народа

Привреда народа је привреда у којој постоји свјест о заједничким вриједностима и интересима народа и о одговорности за његово богатство и друга добра, а која дјелује по правилима која јамче људска права и слободе, посебно признају и штите право на приватну својину и право на рад укључујући и предузетништво као један од облика рада, ограничавају улогу представништва народа на задатке да образују и одржавају свијест о заједничким вриједностима и интересима народа, штите појединачна права од угрожавања од стране других појединаца, односно од других политичких и привредих заједница, као и од слабости и неспремности политичких и стручних установа републике. Било која идеологија, као смјер кретања привреде народа, није пожељна.

8. Заштита народа

Захтјев народне политике је заштита народа од утицаја који угрожавају вриједности и интересе народа, опстанак или безбједност народа, или од оних утицаја који би то могли или хтјели учинити вољно или невољно. Дужност представништава народа је да утврде посебне планове који представљају оправдане одговоре и предупређења у односу на постојећа и могућа стања угрожености народа и да правовременим стварањем средстава и оспособљавањем народу оданих људи, успостави политичке и стручне установе које такве планове могу остварити и поступати по њима. Представништва народа увијек требају бити свјесна тога да су лоше стање републике, онемогућавање остваривања воље народа, правде и људских права, одсуство података о стању у коме се народ и република налазе, као и неспремна организација републике и њених политичких и стручних установа за вршење послова заштите народа, највеће опасности по сваког појединца, народ и републику.

9. Народна странка

Народна странка је стална политичка установа демократског живота која омогућава и обезбјеђује услове за стварање, рад и сарадњу припадника народа, који показују разумијевање, вољу и спремност да у представништвима народа представљају вриједности, интересе и вољу народа и врше народне послове тако да остварују вјеродостојност републике народа. Задатак Народне странке јесте да ствара, ради и сарађује по правилима о раду и устројству политичке организације која омогућавају највећу могућу дјелотворност и успјешност њене дјелатности. При вршењу народних послова, утврђивању посебних програма рада и планова Народне странке, као и приликом доношња свих појединачних одлука, чланови и представници Народне странке имају право и обавезу да штите и досљедно остварују Начела народне политике.



1 КОМЕНТАР

  1. Наравно да нисам имао времена ни снаге да читам све, има интересантних ствари, али све ово , или слично, имају све партије чији су политичари искасапили српски народ и Републику Српску.

    Јебеш папир и теорију,све што треба урадити, може стати на три странице, сви ови наводи су већ увелико разрађени од струке у министарствима и осталим институцијама, али се не примјењују, зато Лазаревић призна само конкретне резултате оних који пишу овакве папире.

    Јебеш папир, он све трпи, зар не?.

    Конкретно је било када је државотворна Еколошка партија-зелени због резулата избора, због виталног националног интереса и одговора бремену времена у ком живимо, предлагала после избора 2014 године САБОРНОСТ, програмску коалицију СНСД-СДС и осталих који хоће, све да се постигне консензус, бар 2/3 већина српских странака у НСРС и 100% српско јединство у Сарајеву.

    Тада су Босић, Стевандић, Тадић, Бојић, Дуњић, Бањац и остали рекли, не можемо са Додиком, или они, или ми?

    Каква је данас ситуација, иста,опет ће бити,или они, или ми, само ће побројани говорити заједно са Милом говорити против СДС,или они, или ми?

    Писао сам и овдје после тадашње Тадићеве приче да су ове власти лопови, да на основу резултата избора преузму дио одговорности.

    Да прихвате позив СНСД на коалициону владу, да он лично преузме министарство правде, да СДС преузме полицију, да преузме економију и привреду, четири министарства која су кључна, да покажу колико знају око покретања привреде.

    Посебно да покажу каква имају муда, све да проводећи Закон докажу криминалне радње сваког појединца, или удружене криминалне групе за коју су тврдили да имају сазнања, да те све приведу правди, макар то био и Додик, или неки СДС највећи руководилац.

    Тада сте моралисали, као не можете са лоповима, ШТО У НАТПОЛОВИЧНОЈ ВЕЋИНИ И ЈЕСУ, само што их данас неки од вас тадашњих МОРАЛИСТА већ јавно бране, а други чекају моменат кад ће то урадити?

    Зато господо стари политичари, окачите мачку о реп шупљу причу о патриотизму, о поштењу, о……………………….., мада вам ја вјерујем да сте у најбољој намјери.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *