Централизација управљачког система у Срба и њене посљедице

На сједници Главног одбора Демократске странке, одржаној 5.децембра ове године, њен и предсједник Србије, Борис Тадић, поред стандардних општих прича, рекао је и нешто ново, веома централизовано. Србија, и Срби у цјелини, одавно нису били у прилици да свој систем назову децентрализованим. Текст сарадника Фронтал.РС, покушава дати одговоре на питање какве су посљедице централизма. Пише: […]

понедељак, децембар 6, 2010 / 18:12

На сједници Главног одбора Демократске странке, одржаној 5.децембра ове године, њен и предсједник Србије, Борис Тадић, поред стандардних општих прича, рекао је и нешто ново, веома централизовано. Србија, и Срби у цјелини, одавно нису били у прилици да свој систем назову децентрализованим. Текст сарадника Фронтал.РС, покушава дати одговоре на питање какве су посљедице централизма.

Пише: Милко Грмуша

Тадић је на Централном комитету ДС формулативно гудио о економској кризи, очувању територијалног интегритета Србије, њеној регионализацији и децентрализацији, посебном значају функционера и чланова ДС у наведеним процесима (савремене политичке партије скоро одреда су преузеле ону Стаљинову о „људима посебног кова" као једном од главних начина стимулисања партијског чланства, тј. базе да ревносно и без много питања извршава политику странке на терену). Ипак, први пут је јавно рекао и једну нову ствар: он је наиме позвао Главни одбор ДС да до наредне скупштине странке размишља о томе да се иста мора додатно централизовати, јер, како каже, „само централизован ДС може да спроведе децентрализацију". (Пази!)
Прије свега, ДС је и сада организована на поприлично централистички начин, са изузетним овлаштењима централних органа странке – предсједника и Главног одбора, као и Предсједништва странке. Занимљиво је да ДС својим Статутом предвиђа и постојање Ужег предсједништва странке, које практично креира кључне политичке ставове ове странке, а које даље углавном само формално потврђује Главни одбор и Скупштина ДС. Дакле, и до сада је водећа политичка странка у Србији уређена на централистички начин. Шта је онда најавио Тадић.

Постоји неколико објашњења, и сва имају своју унутрашњу логику. Најприје, Тадић је, колико год га поштовали или оспоравали, најпрепознатљивији члан ДС и човјек за чијег је предсједничког мандата у странци ова напредовала од, у најбољем случају треће политичке групације у Србији (2003.година), до данашњег несумњивог броја 1. Свакако да Тадић, колико год га неки потцјењивали, није потпун политички идиот, па да сада странку која је на врхунцу моћи, и то понајвише његовим заслугама, препусти неком другоме; поготово ако се има у виду да су најтежа питања у Србији полако стављена у други план (Косово, Црна Гора, а чак попушта и стега Секе (свјетска економска криза), мада је и даље привредно стање у земљи катастрофално). У том контексту може се посматрати и његова изјава да „само централизовани ДС може да спроведе децентрализацију".
Моје заслуге – моја странка
Ово је јасна порука, прије свега, Бојану Пајтићу, потпредсједнику ДС и предсједнику Извршног вијећа АП Војводине, који је по недавном усвајању Статута АП Војводина практично постао премијер, са сопственим буџетом и несумњивом политичком моћи, која данас једина у Србији може озбиљније да парира оној Тадићевој, а што се могло примјетити и у самом процесу дефинисања статутарних (читај:уставних) надлежности АП Војводина. Пајтић је тада практично извојевао политичку побједу над Тадићем, јер је већина његових захтјева инкорпорирана у Статут АП Војводина. Управо зато Тадићева најава о даљој централизацији ДС-а јасно значи да Тадић нема намјеру да Пајтићу ефективно преда партију у руке.
Поред унутарстраначких мотива, постоје и они екстерне природе. Наиме, све релевантне политичке странке у Србији уређене су на строго централистички начин, у којима је предсједник странке кључна политичка фигура и центар читаве организације и медијског фиксирања саме странке (Николић, Коштуница, Дачић, Динкић, Јовановић, Драшковић, а посебно се то односи на Шешеља). Тадић је свакако свјестан да свака центрифугална фракција (примјер Пајтића а илустративан је и случај Горана Кнежевића) може да значи пад изборног рејтинга странке, јер бирачи у Србији свако другачије мишљење од оног официјелног (тј. централног) у свакој странци доживљавају као евидентан знак слабости односне странке. Сем тога, у јавном дискурсу малтене нико више озбиљан у Србији и не говори о политичком надметању ДС, ДСС, СРС, СНС… већ о персоналним дуелима Тадића, Николића, Коштунице, Дачића… па је и разумљиво са те стране да Тадић не жели да у те дуеле улази са унутарстраначким тегом на нози.
Култ великог вође предсједника-грађанина
Даље, ако се има у виду необично хиперактивна спољна политика Србије, може се закључити и да Тадић не жели да разговара са ионако вишеструко озбиљнијим саговорницима (Медведев, Меркелова, Ђинтао, могуће ускоро и Обама) са баластом унутрашње опозиције свом ауторитету. Упркос јасним уставним нормама, према којима је Србија парламентарна демократска држава, са подјелом власти, евидентно је да Тадић полако сам преузима најзначајније полуге цјелокупне власти у земљи. Већ сад доминантно контролише законодавну и извршну власт, а не треба посебно спомињати да се судска власт на Балкану никад није довољно осамосталила од прве двије. Значи, ни Тадић није имун на вирус „великог вође", колико год се у јавности трудио да остави утисак добродушног и мирног „предсједника-грађанина".
За претпоставити је и да је некоме ван граница Србије одговара овакво Тадићево јачање. На примјер, тешко да званична Москва има озбиљнији проблем са овом чињеницом, док јој год Тадић омогућује економску експанзију у Србији (а тиме и на цијелом западном Балкану). Слично је и са САД, јер је Србија остала мирна и послије црногорског референдума и послије самопроглашене независности Косова, а не прави превише проблема ни у БиХ, гдје је Република Српска мање-више препуштена сама себи.
Е сад, какве посљедице ова најава централизације најјаче политичке странке у Србији може имати по њене грађане? Никакве посебне. Политичком сценом Србије, од како иста постоји, доминирају централистичке политичке групације, по својој природи аутистичне и неосјетљиве на неке шире импулсе. Дакле, ништа ново. Међутим, ово је прилика да се позабавимо нечим другим. Иако се ништа ново неће десити, проблем је управо у томе. Србија треба нешто ново.
Посљедице челичног закона олигархије
Досадашњи модели очигледно нису дали позитивне ефекте ни по државне, ни по националне, ни по личне интересе грађана Србије. Србија је једна мала, малобројна, неразвијена, демографски угрожена, културно нееманципована и дубоко подјељена земља по свим шавовима, без јасне стратегије како да се из тог чабра извуче. Проблем је у томе што централистички модели управо због поменуте аутистичности управљачких елита, изазивају контраефекат и за посљедицу имају, не сабирање, ширење и развој; већ расипање, растакање и деструкцију државе и нације. Парадоксално звучи, али је истина. Уско-централистички модели на којима је била заснована свака политичка идеја у Срба, заправо су довели до пропадања и трагичног распадања националних снага.
Аутистичан управљачки систем није у стању да шири идеју и вриједности, те да реализује исте, јер нема довољно обзира према било коме елементу, који остаје изван тог уског круга. Усљед тога, природно, долази до реакције и до одбацивања тог и таквог управљачког система. А та аутистичност управо је посљедица прекомјерне централизације, која, с једне стране, не омогућује шири уплив идеја и људи изван машинерије система, а с друге, сљедствено, управљачки центри моћи остају глухи на сваку критику и опомену, што на крају, прије или послије, доводи до крахирања самих тих центара моћи.
Остаје питање због чега се и данас, кад се сви куну у демократију, сви у ствари бјеже од ње. Политичке странке у Срба, чији програми и статути на све стране врцају од силне демократије, у ствари имају грозничави страх од исте. Одговор би се вјероватно добрим дијелом могао пронаћи у сто година старој књизи Роберта Михелса „Социологија партија у савременој демократији" и закључку о „челичном закону олигархије" у истима.
Уколико се овај закључак, рецимо, посматра у корелацији са дијелом људског (онда ваљда и српског) менталитета, који карактерише одсуство поштовања за мишљење и став другога, уз невјероватну вјеру у сопствену генијалност, којој канда и нема ограничења на овом свијету; онда се добија одговор не само на почетно питање о Тадићевим намјерама, већ и о знатно ширем спектру катастрофалних посљедица, трагично често импотентне српске политике уопште. У ствари, није толико важан Тадић и којекакви тадићи. Важно је да ли ће грађани у српским државним и националним заједницама наставити као до сад, или ће почети да инсистирају на радикалној демократизацији друштва, као елементарном услову квалитативних промјена.



Оставите одговор