Челична лејди (The Iron Lady)

Пише Горан Драговић

Овдје прије свега мислим на оне који га гледају искључиво са филмске и умјетничке стране, не улазећи претјерано у његову политичку конотацију, као и на оне "комерцијалне" гледаоце који желе квалитетан заплет, занимљиву радњу и сценарио. А таквих је међу филмском публиком највише.

Поп-култура је, а филм као њен саставни дио, често у служби неке (политичке) пропаганде и индоктринације, па је британска овим остварењем имала за циљ да некадашњу сопствену премијерку и једну од најконторверзнијих политичких личности 20. вијека, Маргарет Тачер ("Челичну лејди"), представи у сасвим другачијем свјетлу од онога како је познаје највећи дио свјетске јавности. Тврду, одлучну, бескомпромисну и у политичко-економском смислу безосјећајну "Челичну лејди", требало је представити у потпуности из људског, хуманог угла. Требало је видјети веома личну, тужну и емотивну страну једне од најзначајних перјаница неолибералног капитализма. Једног од најважнијих експонената британске империјалистичке политике у 20. вијеку требало је приказати као храбру и одлучну жену која у свијету мушке доминације успјева да се избори за своје мјесто.

Маргарет Тачер била је британски премијер у периоду 1979-1990. Њеном доласку на власт претходила је владавина Лабуристичке партије, када је у економском уређењу земље доминирала тзв. "микс економија", што значи да је држава у својим рукама имала кључне привредне секторе, тј. постојала је интеракција између државног и приватног сектора. Синдикати су били јаки, држава је контролисала цијене и плате, а социјална давања су била огромна. То је резултирало порастом животног стандарда становништва, али је ослабило привреду на међународном плану (извоз је смањен), што је довело до велике стопе инфлације и дефицита у спољној трговини.

Све то је резултирало смјеном лабуристичке владе и доласком на власт "Челичне лејди" која је од самог почетка кренула у обрачун са синдикатима, које је законодавним мјерама доста ограничила. Штрајкови су угушени, а кренуло се у политику тоталне приватизације и економије слободног тржишта. Незапосленост се више није третирала као државни (друштвени) проблем, већ као искључиви проблем незапосленог појединца препуштеног тржишту (рада). Све ово у циљу појачавања конкурентности привреде. Таква политика никада није добила подршку ширих народних маса. Једни су је због тога мрзили, а други окивали у звијезде. Њени политички успјеси се прије свега приписују њеним лидерским способностима, финансијској политици, слабој опозицији и што је најважније побједи над Аргентином у "Фокландском рату" 1982.

Одлуку о нападу (читај агресији) на Малвинска острва (тзв. Фокландска острва) Тачерова у филму образлаже овако: "Аргентинска хунта, боље речено фашистичка банда упала је на нашу суверену територију и то нећемо толерисати! Нећу преговарати са криминалцима и злочинцима, Фокландска острва припадају Британији и желим их назад !" Класичан примјер енглеског лицемјерја, поготово ако се зна да су поменута острва од Британије удаљена 20 000 километара, тј. налазе се близу аргентинске обале и легитимна су аргентинска територија која је насилно узурпирана од стране арогантних Британаца, а Аргентинци су само имали намјеру повратити суверенитет над сопственом територијом (не улазећи у карактер и демократичност тадашњег аргентинског режима). Поготово што ни "Челична лејди" није била особа која је народима широм свијета доносила мир и благостање, већ је заједно са Роналдом Реганом производила кризе и спроводила експанзиционизам, неоколонијализам и интервенционизам.

Мудро, филм се тек секундарно наслања на политику, сценарио је примарно фокусиран на карактеру остарјеле и сенилне "Челичну лејди" која се налази у некој врсти кућног притвора гдје је обилазе "особље" и кћерка Керол. Маргарет често разговара са имагинацијом свог покојног супруга Дениса, истовремено јој се јављају сцене из живота, од времена када је била дјевојка, преко уласка у парламент и кандидатуре за лидера Конзервативаца, па све до премијерског мандата, а Денисов "дух" је увијек ту да би је подсјетио и коментарисао њене успјехе и неуспјехе.

Поред политичко-пропагандног аспекта, филм има још недостатака. Прича је с времена на вријеме незанимљива, "флешбек" сцене су мало конфузне, а радња помало зна бити напорна за праћење. Оно што "Тхе Ирон Ладy" извлачи из просјечности је глума феноменалне Мерyл Стрееп. Дефинитивно, то је један од оних филмова које извлачи добра глума. Гледајући га, у једном тренутку сам помислио (да је поред пропагандне мисије) снимљен да би за улогу Маргарет, Мерyл добила Оскара. И добила га је. И заслужила га је. У потпуности је ушла у улогу и трансформисала се у Тачерову. Изгледа као она, прича као она, гестикулира као она и право би чудо било да није освојила најпрестижнију филмску награду. И остали глумци су сасвим добро одрадили свој посао, поготово Јим Броадбент у улози Дениса Тачера.

Вриједи погледати. И дати сопствени суд.