Дани(ј)ел Симић

Будућност у повратку: Холивудска сага о Министарству (пр)освете

Данашње отварање Сајма књига у Бањој Луци, када се виде све погубне посљедице непостојања културне политике, поздрављамо отвореним писмом Дани(ј)ела Симића министру Антону Касиповићу, прије више од деценије.

уторак, септембар 11, 2018 / 08:20

Драги министре, извините што ја овако, али у дигиталној ери кад се тв-монтажерима још "запетљава трака", ово је најсигурнији пут да писмо заиста и стигне до вас

Исувише је мојих ријечи завршило на најнижим цензорско-бирократским гранама, па да се одмах разумијемо: Установа Министарства културе (и просвјете) не постоји да би неки млатимудан до миле воље испољавао своје артистичке сомнабулије, већ да би ујармила умјетност у службу државних интереса. А умјетници, уколико се с политиком не слажу, да се против тога буне.

Неки министри су се, покушавајући да раде свој посао, на функцији задржавали веома кратко. Стога вам, пошто сте већ раније примјетили да немам длаке на језику, могу искрено рећи да за нас млађе ви, као да сте изашли из романа Исака Асимова. Научна фантастика! Посебно у поређењу са оним диреком Савановићем.

Још од срамотне издаје 18.500 јунака палих за ову државу, тврдим да цјелокупан буџет, имовину, и утицај рахметли Министарства одбране РС; треба дати Министарству културе. Да нам је то сад једина линија одбране. Зато ћете разумјети моје задовољство, што се на челу предметне институције нашла особа ваше елоквенције. Више нас, ако ништа друго, није срамота када министар даје изјаву за електронске медије.

Заиста сте се борили за свој ресор. За вашег вакта су забиљежена процентуално највећа улагања у сферу културе. Високи представник није, као именованом претходнику, брисао из уџбеника садржаје попут Орања Марка Краљевића. Нажалост, стиче се дојам да одговорни у Министарству, умјетност и даље доживљавају као основношколску представу. Нема везе што то не личи нинашта, важно је да су улоге правилно подијељене и да се ми добро забавимо. Све су то наша дјеца…

То је не неозбиљно, већ суицидално. Култура је моћ. Умјетност утицај. Просвета оружје. На крају крајева – капитал – ако већ духовнији аргументи не помажу.

Нпр. око Џоан К. Роулинг је направљена мултимилионска индустрија, а улагања у њена средства за рад су била папир и оловка. Тако Хари Потер скида кајмак и са овог нашег биједног тржишта, узрокујући извозни дефицит у ресору за који сте ви лично одговорни. Недавно ми мој дистрибутер за РС рече: Ишле су, али ни близу као кад си ти давао на  киоске. Како да ти кажем, домаћи писци се никако не продају! Зашто? Ја вам могу навести барем десет младих књижевница из РС, које су у стању написати бољу књигу за дјецу. На вама је да створите услове, како би их могле пласирати на страно тржиште.

Умјесто тога, издавачке куће су невладине организације, а које финансира Влада. Треба признати да без пенеза из Министарства, у РС годишње не би изашао ни један озбиљан том белетристике. Када већ нема никаквог тржишта, а овај либералистички приступ у субвенцијама од стране државе, није направио никакав резултат видљив ван уског круга професионално заинтересованих; било би најлогичније да се оснује Државни фонд за књижевност. Он би имао своје политички именовано руководство и уредништво, своју штампарију и дистрибуцију. Права фирма. Ако је циљ животарење, да би се рекло како, ето, имамо и ми књижевну сцену, нека држава контролише средства за те социјално угрожене категорије становништва. И онако то већ чини.

Не у Пензијско-инвалидском фонду, већ посљедње двије године именује Комисију. Она оцјењује коме ће додијелити средства за издаваштво, али да при том уопште нема увид у дјело, него то чини на основу двије стручне рецензије. Као кад онај критичар из Штефица Цвек у раљама живота није прочитао књигу, али је облатио писца дјела Боли ме оток. За мање семиотички настројене, то је као да се жените, вјерујући старом свату на ријеч да млада није ћопава.

Док је ишло анонимно и на основу оцјене књижевне вриједности, имали су шансу да се провуку и они, који не плаћају рецензије избором издавача. Влада би престала помагати пољопривреднике, који, иако су већ четири године у окружењу родне, свеједно не дају принос? Допустили би узвоз пшенице. Не видим да је наша умјетничка сцена, ишта грђа од сељака.

Али не! Док нпр. Хрватска на сваки могући начин дотира културне реликте Херцег Босне, наша Влада финансира нејаку филмску индустрију Србије. Што је економски реалан потез, као да се умјесто улагања у инфраструктуру зарад привлачења инвестиција, РС одлучи окушати у производњи авиона с Ербасом и Боингом. Далеко од тога да РС не треба улагати у филм, али уведите да се наше паре морају трошити код нас и на наше људе, или дајте више пројеката на мање суме.

Ако ни економски приступ не помаже, може ли политички? Дали сте паре Срђану Драгојевићу и Горану Марковићу. Људима, који ни по чему нијесу задужили РС у својим дјелима и јавним наступима. Чак напротив! Марковић снима филмове за Бернар-Анри Левија (!), тј. умјетничко је крило политичке опције окупљене око Чедомира Јовановића. Она, да подсјетимо, РС назива геноцидном творевином, и сутра би признала Косово. Што је директно у супротности с политиком нашег јединог савезника (Србије), па ако хоћете и предсједника Тадића, с којим је премијер Додик у специјалној и паралелној коалицији.

Ту стајем, јер ми приватно предузеће не даје више простора за државне интересе. Остатак ћу вам послати мејлом, чим ми јавите адресу.

Објављено 15.01.2008. у Екстра магазину



4 КОМЕНТАРА

  1. Колико видим, аутор је написао текст прије 9 љета. Исправно размишља, са неким ставовима се разумљиво и не слажем.

    У културу се мора улагати, у супротном ће је замијенити намутнута и подметнута ријалити култура, која неминовно води духовном и моралном суноврату, а без културног, моралног и духовног оздрављења нема ни економског оздрављења.
    Без културе нема ни нације, нема ни државе, и то је тако.

    Е сад нисам сигуран шта је аутор мислио под буџет МО Српске (???) те 2009-е који би се требало преусмјерити у културу. Ми од 2004-е „де факто“ немамо МО, спроведена је реформа ОС (са јединим наумом да се Српској отме један од атрибута државности), ОС у БиХ постају ОС БиХ, ВРС која је до 2004-е испуњавала своју сврху се „де факто“ укида, и данас ове тзв ОС БиХ постоје форме ради (нити једну од две сврхе ради којих постоје војске не испуњава), и Српска за нешто што постји форме ради издваја годишње 100+ мил.КМ годишње.
    Сулудо, и сам мали дио од овога био би велика помоћ култури. Но исто тако отворити ово питање није реално, и на жалост постоје српски кадрови (који су се спанђали са бошњачком политичком елитом) у федералном Сарајеву који ће се успротивити отварању ове приче.

    Култура су и књиге, надарене писце треба подржати, финансијски, више их промовисати, и музеји, и филм. Аутор је скрвио на филм, и што се кеширају режисери из Србије.

    Тачно је да је сулудо дати паре неком Драгојевићу (чија је „аждаха“ коју је кеширала Српска једна антисрпска сплачина и смеће од филма) и Марковићу (који обавено нађе улогу за србомрсца Хаџихафизбеговића), тим подобним медиокритетима, јер ти ништа ваљано неће урадити, посебно неће то бити позитивна промоција нашег рода и наше историје.

    Међутим, филм и филмске серије су најбоља промоција неке земље, народа, културе и историје тог народа, ти су сви схватили. Сви осим Срба. Зато је на удару сваки режисер, почев од Кустурице па редом који нешто ваљано уради, и који кроз свој рад промовишу културу и духовност нашег рода, у коначници доћи ће нам главе та завист и пакост.

    И у филм и филмске серије, игране и документарне, треба улагати. Ако у Србији имамо боље и режисере и глумце (а то јесте случај) треба их ангажовати. Па било аутору текста и другима криво или не.
    Срби знају урадити и добре филмове и добре серије (рецимо одлична серија „Сенке над Балканом“ то доказује), треба само одабрати и ваљане режисере и ваљане глумце.
    Обрадити кроз филмску серију ближу или даљњу историју овог простора (рецимо о почетку страдања нашег народа у ендехазији, зашто не, мислим да је то и обавеза), тако промовисати ту нашу трагичну али и историју препуну величанствених примјера.
    То чак и не морају бити превелике паре, но временом ће се вратити.

    Култура краткорочно не доноси профит, но како написах, у културу се мора улагати, без културе нема нације.

  2. Čim pročitam, Emir Kusturica, sjetim se njegovog Potkovanog Rasima…Taj nas je više oharačio nego sve age i begovi za 500 godina.
    Naravno, sve po onoj : Milutinu – polutinu. A, Milutini, kod nas, na našu nesreću, rodili.

    Mi o kulturi u Ajneseri carevini, u Zadruga carevini, u carevini u kojoj caruje Filozof palanke! Nemoguća misija.
    Simićev tekst, iako pisan poodavno, uglavnom odgovara sadašnjosti

Оставите одговор