Брчанска фабрика обуће "Избор”: Преживјети рат, а у миру умирати

Извозити своје производе на тржиште Италије, Њемачке, Енглеске, Аустрије и Русије, мисаона је именица и граничи се са научном фантастиком већине данашњих компанија у БиХ, но ово је било редовно тржиште широког асортимана властитих производа некадашње брчанске фабрике обуће "Избор”.

Предузеће које је започело са радом педесетих година прошлог вијека, а своју највећу експанзију доживјело седамдесетих и осамдесетих година, до 1992. године запошљавало је 1.480 радника у неколико погона.

Иако дјелимично запаљених објеката, из рата је “Избор” изашао са релативно очуваном инфраструктуром, већином сачуваних машина, још увијек препознатљивим тржишним брендом и огромним бројем својих радника који су жељели поново покренути производњу и радити у свом предузећу.

Међутим, “Избор” је преживио рат, али у миру је почео умирати.

Од завршетка рата до 2002. године било је неколико покушаја да се поново покрене рад у овом предузећу, али све то је резултирало новим задужењима, дизањем сумњивих кредита, чудним нестанком машина и девастирањем фабричке имовине. Када је 2002. године Брчко дистрикт почео спроводити властити модел приватизације, предузеће “Избор” се нашло на списку међу 27 других брчанских државних предузећа која је требало приватизовати.

Међутим, исте те године, одлуком надлежних у Дистрикту, “Избор” је скинут са приватизационе листе уз образложење да су неопходна огромна улагања како се покренула производња, те се покреће ликвидациони поступак. Исте те године 446 радника тог предузећа покреће судски спор пред Основним судом Брчко Дистрикта тражећи од Владе Дистрикта исплату заосталих потраживања, повезивање радног стажа и покретање производње.

Након четири године судског спора и лажних обећања надлежних да ће се најмање 600 бивших радника поново запослити у погонима “Избора”, 2006. године наставља се суноврат ове фирме, казала је Цвијета Томашковић, некадашња радница овог предузећа:„Године 2006. се покреће стечајни поступак који још ни до дан-данас није завршен. Одузели су нам право на посао, није било добре воље да се обнови фабрика. Сад, кад је окончан судски поступак, сад су комплет оградили имовину, хоће да нам одузму комплетну парцелу, гдје има 28 дулума земљишта, јер је некад ОХР донио одлуку да све што је било државних предузећа и радника, да једноставно припада Влади Брчко Дистрикта.“

И Илија Калајџић, секретар Синдиката Брчко Дистрикта, чуди се оваквом објашњењу за одузимање некадашње имовине коју су радници “Избора” стицали властитим средствима и њено претварање у државну, али по њему то је већ препознатљив рецепт који се користио у читавој Босни и Херцеговини.

„Пљачка стољећа догодила се у Босни и Херцеговини, па и у Брчком, па и у фабрици ‘Избор’, када се сва друштвена имовина претворила у државну и држава се појављује као титулар, у овом случају Влада Брчко Дистрикта. Да ли ће ова власт, заједно са Тужилаштвом и органима гоњења испитати гдје су испариле, гдје су нестале машине? Дакле, више стечајне масе нема и стечајни поступак се не може ни провести. Овдје се поставља питање како обештетити те раднике. Од тог грунта, од те имовине, некретнина које су остале и преостале, ми у Синдикату дилеме немамо: радници се морају обештетити.“

Међутим Влада Брчко Дистрикта не сматра да има обавезу да обештети раднике из продаје фабричког земљишта, правдајући то одлукама суда и другим правним актима који иду њој у корист, већ увелико размишља и прави планове како веома атрактивну брчанску локацију на којем се налазио “Избор” пренамијенити у друге сврхе.

И када су производни погони фабрике обуће “Избор” у Брчком потпуно уништени и девастирани, машине нестале, земљиште претворено у имовину Дистрикта, десила се невјероватна ситуација да су радници овог предузећа којег су својевремено изградили властитим новцем и на земљишту којег су сами купили, једноставно остали без ичег и нико нема никаквих обавеза према њима.
А живјети живот у таквим околностима готово је немогуће, каже Зорица Рикић. Сада има 53 године, у “Избору” је радила 15 година, а сада нема ништа:
„Посла нема никаквог, нити хоће ко да запосли. Школујем двоје дјеце, у јако тешкој ситуацији сам. Некада знамо ми, ја и муж, да не једемо, да бисмо оставили њима, да би дјеца имала јести. Ми једноставно више немамо ништа, нити коме да се обратимо, нити ко да нам помогне.“

У истој ситуацији је и њена накадашња колегица Хазира Хаџајлић, која у 61. години живота једва саставља крај са крајем, болесна, без прихода и приморана да одлазећи у надницу ради било шта.

„Молим Бога да ме ко зовне да зарадим који динар, десет-петнаест марака за дан цијели да радим, не могу платити један лијек, а камоли ручак купити. Више сам гладна. Ако купим неки лијек, немам за шта купити ручак.“

Халида Салиховић, некада КВ мајстор обућар са 15 година радног искуства, сада моли за било какав посао:
„Немам од чега да живим, не идем ни доктору зато што немам пара за лијекове, нити имам пензију нити икаквих прихода. Да ми је гдје да радим. И молим Бога да ме ко запосли, да ми да ону метлу, нема везе што сам квалификовани обућар.“

У протекле двије године умрло је 36 Изборових радника. Преостали, који су живи, истичу да настављају битку за своје предузеће и за властити живот.