Братунац: 23 године од злочина Орићевих кољача

Неправда је оно што највише боли чланове породица страдалих подрињских Срба. И Ранка Милошевића који је, на Петровдан прије 23 године, остао без оца и брата. Њих ништа не може да врати али би му, признаје, било лакше кад би, убице његових најмилијих одговарале за почињени злочин.

“Мени су побили 40 мојих најближих, и оца и брата. Тешко ми је да причам. Правде нема за Србе и неће је ни бити. На жлост и наша власт исто се односи према према Србима. Мени није жао на Муслимане, ни криво они су радили то што су радили јер нас мрзе, али ми је криво на српску власт која исто игнорански се понаша, ништа не предузима”, прича
Ранко Милошевић.

О томе, много има да каже и Јања Симић. Али је уморна од приче коју годинама понавља. И данас тугује за најмилијима – супругом и сином.

“Сваке године све је исто, нама је све исто, нико нам не вјерује. И ви да л’ шта причате о нама углавном ниђе нас нема. Изгинули и тако је како је, како онда, тако и данас после 20. година”, рекла је Јања Симић.

Породице страдалих су једногласне – не смије бити заборава. На војничком гробљу у Братунцу то је рекао и предсједник Републике Српске.

“Ми смо данас овде да на то подсјетимо. На чињеницу да је потпуно минимизирано и на неки начин понижена страдања Срба који су масовно овдје погубљени од стране бошњачких јединица. И највећи број цивила овог краја дао је свој живот. Данас знамо да је то преко 3.500 хиљаде људи”, рекао је Милорад Додик, предсједник РС.

На помен је, из Београда, стигао и српски министар Александар Вулин. Сви који су починили злочине над српским народом у Подрињу морају да одговарају пред лицем правде.

“Ми за разлику од других разумемо да је свачија мајка која је остала без детета подједнако вредна и да је њена мука подједнако велика. Али не можемо да дозволимо да се српске жртве релативизују, да се заборавља шта се овде десило”, рекао је Александар Вулин, министар за рад, борачка и социјална питања Србије.

Током посљедњег рата, на подручју Сребренице, Зворника, Милића, Братунца, Власенице и Осмака, убијено је најмање 1.300 лица српске националности, док је на ширем подручју средњег Подриња и Бирча страдало више од 3.000 Срба међу којима је било највише цивила.

На Петровдан прије 23. године само у Залазју убијено је 69 српских цивила и војника. За тај злочин, а ни за остале у Подрињу још увјек нико није одговарао.