Бранислав Рајковић: Вјера, а не вјероватноћа, заокупља моје мисли

Управо заборавити да бисмо уопште опростили, притом не потискивати памћење, него не придавати значај злу, да би као безначајно нестало, јер оно што памтимо одржавамо у животу

среда, март 29, 2017 / 13:01

Након одрастања у избјеглиштву, без родитеља, Бранислав Рајковић се као свештеник вратио у родни град за који га веже трагично искуство. И засновао породицу, на попришту страшне личне и колективне трагедије српског народа. Питали смо га стога, да ли је живот у Мостару нужда или опредјељење?

Упркос исконским, па и нарочитим савременим људским изазовима у том смислу, трудим се и, чини ми се, прилично успјевам да не живим по нужди, него по слободном опредјељењу, па је и живот у Мостару свакако опредјељење, и то не само лично моје него и опредјељење моје породице, како оне у којој сам ја као дијете првобитно одрастао, тако и ове у којој одраста моје дијете.

То је, вјерујем, и опредјељење Онога, који нам је и дао управо ту слободу опредјељења, који нам је дао и ту породицу и живот уопште… За Мостар ме, иначе, вежу многа искуства, трагична, али и она која нису таква, или су потпуно супротна од таквих.

Мислите ли некад да постоји велика вјероватноћа да сутра сретнете убице Ваших родитеља или њихове потомке… Како бисте реаговали?

Та вјероватноћа би се вјероватно прилично прецизно могла статистички изразити, а иако сам током једног раздобља свог образовања изучавао и статистику као науку, ни тада, као што се не бавим ни сада, нисам се много бавио таквим мислима.

Једна друга наука, богословска наука и вјера, а не вјероватноћа, заокупила је моје мисли и усмјерила моје реакције. Настојао бих, као што на почетку већ рекох, да моје реакције буду одраз мог опредјељења, дакле, хришћанског опредјељења, а не нужде или афекта. Иако већ двије хиљаде година говоримо и слушамо, и данас можемо рећи: "Чули сте да је казано: Љуби ближњега својега, а мрзи непријатеља својега. А ја вам кажем: Љубите непријатеље своје, благосиљајте оне који вас куну, чините добро онима који вас мрзе и молите се за оне који вас вријеђају и гоне … Јер ако љубите оне који вас љубе, какву плату имате? Не чине ли тако и цариници?" (најкорумпиранији људи у оно вријеме).

Вјерујем и да ово звучи као лудост, данас као и прије двије хиљаде година, али и та "лудост" је ствар опредјељења, а алтернатива јој је "мудрост", која нас држи заробљене у оној нужности, и то не само нас него и генерације наших предака и потомака… Поменути сусрет статистички је врло вјероватан, а богословски посматрано сигуран, у историји и/или у вјечности, међутим то онда неће бити толико питање односа мене и неког другог човјека, већ прије свега питање односа сваког од нас са Богом.

У овој нашој долини плача нема много људи који су спремни не заборавити, али опростити, и кренути даље… Ви сте усамљен примјер. Шта бисте поручили осталим жртвама рата, без обзира на вјерску припадност?

Управо заборавити да бисмо уопште опростили, притом не потискивати памћење, него не придавати значај злу, да би као безначајно нестало, јер оно што памтимо одржавамо у животу. Не знам да ли је ово политички, политиколошки, социолошки, јуридички.., прихватљив став али богословски, мислим да јесте. Умјесто "Опростити али не заборавити" ја бих рекао: памтити жртве, заборавити зло!

У духовном, али и материјалном смислу, српска православна заједница у Мостару некада је била најмоћнија. Данас је најслабија. Шта и ко може учинити да се та слика промијени?

Духовна и материјална снага, према мом утиску, не морају бити тако директно пропорционалне, чешће су, мада не и нужно, обрнуто пропорионалне. Можда је сад боље рећи статистички да је та заједница некада била најбројнија, а да је данас супротно. Ипак, моћно је данас бити православни хришћанин у Мостару, а за то је потребна већа снага него када је та заједница била јака. Јаки појединци творе снажну заједницу, моћна заједница ствара себи одговарајући духовни, па и материјални амбијент, у којем се та моћ пројављује. Уколико се овако и створи поменути амбијент или уколико он стицајем околности настане, а нестане јаких појединаца и још јаче заједнице између њих или их никако и не буде, тај амбијент ће се кратко одржати или ће одмах пропасти. Можда смо ми данас у Мостару, у том смислу, у својеврсној инфлацији, а надам се да нисмо. У сваком случаји, та слика зависи, прије свега, од нас самих.

У посљедње вријеме у јавности се све чешће спомиње ријеч "рат”. Шта бисте поручили генерацијама рођеним након 1995. године?

Чини ми се да је најбоље или вјеровати да рат не постоји или да он не престаје. Тако човјек или увјек буде (с)миран или се непрестано бори, у сваком случају не очајава као онај који се у немиру не бори. Са мишљу о рату треба се помирити или ратовати с њом. Поменуте генерације, макар на нашим просторима, управо су у том смислу у великом искушењу. Врло често чујемо људе који свакодневно стријепе од рата или га призивају, као што смо некада, заиста пред рат, најчешће слушали људе који су били у стању да га не наслућују и негирају. Не знам да ли је та разлика према доживљају гласина о рату за утјеху данас, али знам да однос према животу, па и према рату у њему, може умртвити живе, а мртве оживјети.



Оставите одговор