Бот мог бота је и мој бот

Када сретнете случајне пролазнике који су случајно чланови неке странке и случајно знају све о ономе о чему их питате, то је професионализам у свијету ботова. Пише: Марко Шука Бот је иначе скраћеница од робот, неки као пежоративни израз за робота. Постоје интернет ботови, чет ботови, спам ботови и играчки (гејмерски) ботови. То је вид […]

четвртак, април 9, 2015 / 09:20

Када сретнете случајне пролазнике који су случајно чланови неке странке и случајно знају све о ономе о чему их питате, то је професионализам у свијету ботова.

Пише: Марко Шука

Бот је иначе скраћеница од робот, неки као пежоративни израз за робота. Постоје интернет ботови, чет ботови, спам ботови и играчки (гејмерски) ботови. То је вид вјештачке интелигенције који служи за ефективно сакупљање, манипулисање и управљање подацима. Посебна врста бота, нека врста супротности не само вјештачкој него и интелигенцији уопште је такозвани страначки бот.

Њих доживљавамо као потрчке, манипулаторе, страначке војнике, који са лијепљења плаката прелазе у неку канцеларију и за сендвич, сок и неки динар, шаљу поруке, стављају лајкове и коментаре на друштвеним мрежама. Усмјеравају јавно мњење, критикују или хвале у зависности од потребе. На њих се усмјерава гњев грађана када у коментарима, махом негативним због одређеног проблема или догађаја, упадају текстови подршке, без смисла и аргумента. Тако страначки бот постаје мамац на који се усмјерава дискусија, ублажавају се посљедице критике и започиње са похвалама. Они поправљају рејтинге, укључују се у емисије и лидерима постављају „мудра“ питања и додјељују похвале. Прича о трансферу ботова из садашње опозиције у позицију објављена је ових дана у једним дневним новинама у Србији. Мало ко је кривио налогодавца и стање гдје се тај посао претвара у каријеру, а углавном су те људе називали погрдним именима. Неки са истинским гнушањем због недостатка самопоштовања које тјера индивидуу да престане да размишља и да му други стављају ријечи у уста и на тастатуру, а други жалећи што они нису успјели да аванзују свој страначки активизам, да добију канцеларију и чин бота.

Оно што забрињава је недостатак политичке културе код нашег народа, који и даље тражи „чврсту руку“ и „вођу“, хрлећи из тоталитаризма у тоталитаризам. Ботови су само средство којим се ствара привид демократије и подршке народа. Како другачије објаснити да и даље пролазак и подршку има неко ко већину својих реченица започиње са „ја нисам никада“ или „ја сам увек“. Тако некадашњи радикалски бот бива потпуно репрограмиран и контролисан са другог мјеста, јер из хашке тамнице није могло да се управља довољно добро и исплативо. Није проблем прошлост, нити треба некоме исту стално „набијати на нос“, наравно да је треба знати али и из ње учити. Шта смо ми научили? Ми прекодрински Срби гледамо и уздамо се у подршку из матице. Људима тамо предсједник Републике Српске дјелује као чувар и заштиник Срба, док људима с ове стране Дрине премијер Србије дјелује као борац против тајкуна, лопова, лажних приватизација и тендера. Тако посматрано изгледа нам да би од ове двије личности можда могао да се направи један истински државник.

Док чекамо књигу неког од информер новинара или писаца који разумију „вођу“ Срба у матици и његове напоре, те колико је њему тешко, присјетимо се књиге о „вођи“ Срба пријечана „Додик чувар Српске“. Чувара Српске превели су на енглески језик да би и други размујели како смо одбрањени. Наша одбрањеност одгледа се у нашем стању апатије и смирености док сиромашимо. Није нам потребан ни протест ни митинг подршке.

Ових дана се навршава или се навршило сто дана влада у српским земљама. У матици су „показали снагу“ тако што су одложили сопствени митинг подршке себи самима. Сто дана су провели одбијајући нападе за цензуру медија, борећи се против злих људи у медијима, издајника Србије и снага Делте које су одлучиле да униште реформе. До садашњи утисак о Влади је да нема Утиска. О осталим резултатима, штрајку просјветних радника, адвокатима, пензионерима, незадовољним рачуновођама и малим предузетницима ни ријечи, јер се слави Београд на води.

У Републици Српској не постоји политичка ни било која друга култура. Народ не зна своја права, а ни обавезе. Медијски мрак уз сензацију и незнање уништава и онемогућава проток идеја и информација. Зато сада ово стање које личи на неку лабаву диктатуру сви подносе и трпе. Немоћ и апатија владају свим сегментима друштва. Студенти се буне само понекад и то за рок више, ништа друго није битно. Сидикате предводе људи који раде на личној користи и самопромоцији. Понекад се појави неко удружење, али онда бива увучено у структуре власти или опозиције. Тако смо имали „Српски народни покрет Избор је наш“, они су говорили о праву на референдум, о самосталност, да би на крају били умирени предсједничким ауторитетом и сигурном руком вође. Сада они једину активност имају када честитају рођендан и крсну славу првом предсједнику Републике Српске. Не знам сјећате ли се Славка Јовичића, бившег предсједника Савеза логораша Републике Српске, који је оштро говорио, био велики и снажан борац за истину, правду и право, док није аванзовао и постао члан СНСД-а и са улице прешао у Парламентарну скупштину БиХ. Сви предсједници студентских организација уновчили су свој протестчић и чланску карту владајућих партија. Најсвјежији примјер је такозвана „Слободна република“, чији је лидер бивши предсједник Студентске организације Републике Српске Никола Дроњак који је аванзовао свој активизам мјестом у главном одбору ПДП-а (Партије демократског прогреса).

Нуђење алтернативе у Републици Српској дјелује по принципу држи лопова док и ја нешто не украдем. Тако је лакше објаснити тражење узора у господару Вучићу од стране оних који претендују да постану позиција у Републици Српској. Док су узори премијера Србије и предсједника Републике Српске доле на југу у лику и дјелу Мила Ђукановића јединог који успјева да буде незамјењив и незаобилазан док год то буде „народ тражио“.
Власт у Републици Српској нема потребу за ботовима, РТРС ради као један велики јавни бот, дневне новине су одавно пуне ботова свих нивоа. Она такође нема потребу да обиљежава 100 дана рада владе, нема потребе ни за митинзима самоподршке, ни за концертима за народ од народа. Сви смо изгледа научили и спремно понављамо „Српска је стабилна и неће дозволити пренос ни једне надлежности. Нама ништа не треба предсједниче, само нам чувајте Републику Српску“.

У Србији прецизније у Београду, јединој средини код нас са грађанском свијешћу људи, присутан је бунт, како синдикални тако и грађански активизам, борба против једноумља и слободни медији, или донекле слободнији. Зато је било могуће тражити промјену и прије петнаест година, а и данас. Данас се протест против једноумља и тираније, лажних демократа, лажних доктора наука, лажних предсједника, лажних социјалиста и лажних напредњака, бори преко Вукајлије, Њузнета, Двадесет и четири минута и Државног посла… Они су доказ свијести и народне мудрости, мудрости појединаца да укажу и представе лаж, превару, простаклук, а при том да то учине на ироничан и шаљив начин и да тиме укажу на истинске узоре, гестове, људе и догађаје. Зато ће априлски протест против власти у Београду показати дух слободног човјека, а уједно и бити камен темељац пада власти која је постала себи сврха.

Оно што је поражавајуће је губљење времена док се не виде леђа ботовима свих врста. Подсјетимо се промјена од прије петнаестак година. Погледајмо да ли смо научили неку лекцију, завиримо и у прошлост садашњег вође ботова.

Забрињавајуће је да верзија бота 2.0 у лику неког новог бившег радикала, рецимо Шаровића може да буде куд и камо тежа и погубнија и по Србију, а и за народ с обје стране Дрине.



Оставите одговор