Борисав Станковић: Газда Младен

Недовршени роман, са неким кардиналним рупама у току радње, али ипак способан да изађе пред читаоца као цјелина.

недеља, мај 6, 2018 / 08:54

Тај недовршени печат не мора нужно да се посматра као недостатак, јер је захваљујући њему ово дјело добило на динамици, коју иначе не посједују романи овог периода.

Иначе, и поред композиционе недовршености, очита је и неубрушеност језика и израза. Честе су најочитије, рекло би се, грешке из Биоса стилских оперативних система. У кратком размаку Борисав Станковић ће написати потпуно исту, или сличну реченицу. Не користи синониме за исти појам. Не води рачуна о конструкцији реченице.

Посебно поглавље представља његов језик. То је стандард испод којег исувише очито избија дијалекатско наслијеђе, с муком и непотпуно описмењено прикриван.

Што се тиче самог, изворног стила Станковићевог, он се у овом случају разликује од приповједака утолико, што је далеко натрпанији. Чини ми се да је особито на набацаности инсистирао на самом почетку, односно Младеновом одрастању. За Борисава је крактеристична реченица у којој се на крају или средини гдје се окончава проста реченична цјелина, нагомилавају ријечи истога смисла или чак синоними: "да једе, окуси", "видела би се како иде, надгледа, ради, спрема". Некада то чини како би појачао емотивни набој, а некада, и то се на одређеним мјестима јасно види, из немара.

У кратком размаку користи два пута идентичну ријеч, враћа се на неки давно обрађени детаљ и понавља га, досадно истиче, растачући га до танчина. Напримјер: "Наши, остали почеше да траже турске куће богатих Турака"; или на почетку романа, стално враћање на њихово послушање према баби.

Два лика

У овом роману имамо само два лика, гдје би се дало говорити о фројдовски психолошком роману. То су Младен (центар) и баба (прва замјена) Стана. Радња у основи говори о мушкарцу који је од најранијег дјетињства постао задојен друштвеним нормама, те као врхунац постојања себи поставио углед у заједници.

Станковић и овдје уводи свој познати мотив (Увела ружа, нпр.) о пропасти која неминовно захвата породицу са стасавањем сина богатог оца. Младен је овдје преседан. Његов отац је описан детаљно, његове навике и предисторија породице, која је до бабоцентричне теогоније довела исту.

Отац му, Младенов деда, све је пропио, дао на коцку и женске. Из те пропасте извукла је енергична Стана, продавши њена имања на Косову и узевши ствар у своје руке. Од тада је отац одгојен да је слуша. Увијек њој доноси паре од пазара и расправља о трговини. Слуша је. По њој, све из куће зову баба-Станини.

Младен се развио у околностима, гдје га је мајка, као првенца, поштовала једнако као и оца и повлачила се по кући попут сијенке. Није се са њим мазила, а ни он није осјећао потребу. Трудио се да, како то најбоље описује реченица са самога почетка: "Целога живота, увек, само је радио оно што један човек треба да ради".

Овај вид изражавања је нешто што Станковића, без обзира на архаичност теме и ликова, стилски узноси у један веома модеран круг.

Доминантни отац је одстрањен једнако неуобичајено динамично. Умро је у једној реченици.

Сам свој отац

Младен онда, још дијете, заузима његово мјесто. Ради у радњи са највећим страхом да нешто не буде "како не треба". Радио је и развио се у великог трговца, тако да ти дијелови романа теку кроз очи конзумента изазивајући полетне осјећаје.

Први лом је Јованка, дјевојка за коју је све говорило да ће се, као прва комшиница, за њега удати. Али, да капитал до сада стечен не би сав дао на свадбу и поново несигурно трговао на велико, он је одбија прихватајући од ње наметнуту улогу, да јој одобри нареченог младожењу.

Ту је други Станковићев чест мотив, мотив љубави, исползован као главни избацивач из епске равнотеже дотадашњег Младеновог живота. Он од тада још више стиче, купи, али и бива све несрећнији. Једва, на Јованкин наговор, пусти брата да јој узме заову за жену. До конца, он је озбиљан, сух, такав да нико пред њим, чак од најближе родбине, не може да се весели и слободно разговара. Толико, да је морао отићи са братове свадбе, како не би кварио весеље. Паралела би се дала извући са одстрањивањем Мите из Станковићеве приповјетке "Они".

У једном трену, њему дође мучно од страха и бојазни коју је посијао међу најрођенијима. Али он не може да одступи од свог сухог лика који вазда у исто вријеме устаје, иде у радњу и једним утврђеним редослиједом проводи дан, на повратку свршавајући послове који се тичу опште ствари. Школе и цркве, које је уредио да морају бити тачно као у његовој магази.

Емоцијама даје на одушак тек некада, када чита Свето писмо. Али увијек Стари завјет. Ту пусти сузу над неким Давидовим псалмом из периода прогањања, али као религиозни, а не свој животни занос.

Још једном, када у чаршију уђу Срби, он пушта сузу слушајући неки висококалибарски топ, за који мисли да је српски: Ох мој слатки топ! И војницима износи вина, такође сузан. Потом умире. Испратило га је сво Врање, чаршија се затворила због тога, а просјаке хранили четрдесет дана код куће.

У његовом уредно исписаном тефтеру, кад су га отворили да виде дужнике, налазе између осталог и ријеч: "Умрећу рањав и жељан". Потписао се, што Станковић посебно истиче, без газда или хаџи титуле.

Само Младен.

Баба-Стана

Необичан лик за књижевност тог доба. Јака, тирански настројена жена, истих амбиција као и Младен. Може се рећи, главни кривац за његов животни пут.

Све се питала, и дуго док Младен није одрастао сједила у магази и надгледала. Касније само навраћала. Она је била једна од кључних особа која је Младена одвратила од женидбе Јованком, али је Станковић уметнуо ту један класични Фројдовски елемент.

Стани, са друге стране, није сметало да он Јованку након бијега од мужа задржи као распуштеницу. Тиме би га ухватила у мрежу, као његовог оца, којег је контролисала помућу његове мане да воли попити. Младен је то одбио, љутито је вративши мужу. Нема дијела гдје се описује како, што је највећа рупа у овом роману.

Баба се једном ипак толико била забринула за својих руку дјело, да је морала ићи код гледарице, да је пита "што (Младен) не фирца?". Ова јој одговори: – Због велике памети. Која воћка рано сазрије, рано се и осуши.

Након куповине Алибегове воденице, она се једини пут заборавља од радости, и Младену љуби руку. То је био њен врхунски сан. Остваривши снове, она се буквално пензионише. Најављујући то Младену, оставља кључеве од подрума на видно мјесто, што до тада није био обичај. Затим се склања и мало једе, као да ником не смета. Сахрањују је "онако како треба".

Послије "баба-Сотонине" смрти, сви се осјећају лакше, могу да готове јела каква хоће, ни не питајући. Младен то осјећа и, по мом мишљењу, у томе види свој крај.

Младенова мајка

И поред тога што је један од кључних ликова у роману, веома је рудиментарно описана. Она је везни играч, али недостају пластични, натуралистички детаљи. Њеног описа уопште нема и лик није разрађен онолико колико његова улога изискује.

Станковић је дао само у назнаци, као шару на Пиротском ћилиму. То до одређене мјере говори и о Станковићевом односу спрам жена, тј. вриједности мајке у овом емотивном смислу. Жене ваљају или у љубави, или у физичкој сили.



1 КОМЕНТАР

Оставите одговор