Борисав Станковић: Божји људи

Задушнице

Опис тих наших настраних обичаја да се мртвима износи јело на гроб. Прољећне задушнице су најважније, јер се о њима мртви пуштају са небеса да сиђу у горобове. Младим мртвацима се често доноси, а старијим, више пута прекопаним, само тада. Јер стари, више ни не једу толико.

Кука се док поп не заврши, а затим се раздаје просјацима, који спремно чекају. Мушки не иду на гробље, већ само жене. Ако је којем све помрло, онда молећивим гласом гледа да поп што прије њему доше и препоја мртве, како би прије побјегао.

Манасије

Тјера луде (а и сам је луд) који се завлаче у гробове. Туче и их и бије, па клисарица која се тога гади, трпи га чак и да јој хода покући. Донесе јој некад паре на чување, а она метне у крај, на земљу, гадећи се прљавштине.

Љуба и Наза

Она је дијелом присебна, има своју колибицу и уредна је. Љуба само лежи. Она га воли, али кришом од осталих. Проси и за њега, и за себе. Намисли да се уда и чак попу да паре. Чека се одобрење од владике, које никако не долази. Она га невјенчано прими у колибу. Он је и не гледа, само лежи и једе. Најпослије приповједач га види остарилог, пита за Назу, а он каже: "Коју Назу…? А ту… растргли је да л’ вуци, да л’ пси."

Таја

Прво су га се бојали, дали му собичак на гробљу да у њем спава. Прорицао смрт. Клисарициној кћери и поповом сину. Затим га је почела пазити једна полулуда дјевојка, којој су Турци све побили, па се лашила сам аживјети. Затим у игру дође варошанка и он прво утјера, те она убрзо умјре.

Друга га је прво пазила, а затим је почела да пије и да га бије. Бранила му је да уђе у своју собицу. Поп је силом отјерао, али Таја више није био онај стари, горопадни. Убрзо умире.

Митка

Не проси, само се изнапија на гробљу. Иначе, тријезан је најбољи ужар. Не једе, пости. Јер кад мало попије или масно поједе, хоће још док не побенави и све упропасти, ваљајући се по поду.

Тако је некад упропастио жену и дјецу, оју од испрошеног дарива за задушнице. А лијеп човјек.

Бекче

Најпозитивнији лик у збирци. ЛИјеп, млад, кад напроси на гробљу, он то раздаје сељацима и ако му плате ракију. Здрав, млад, весео, са набијеном шајкачом до очију цијепа дрва, носи воду, копа.

Бане у кућу и тражи ракоје. Напије се и скаче, пјева до касно у ноћ. Онда лута, пјевајући сам себи по пољима. Никакво зло и болест неће на њега.

7

Нема имена. Сам. Боји се од свакога и сваком се уклања са пута. Одличан опис. Када га питате шта ради, каже гледа. Шта гледаш? Добро, нећу да гледам. Одакле си? Отуда, бате….

И бјежи, бојећи се батина.

Биљарица

Дошла из села ка граду да тражи расковник по планинама. Не би ли се обогатила, јер је то трава кшто сама злато налази. Сања да купи кишобран, па да по тадашњем обичају отвори у колу. Купи кућу, огазди се.

Расковник нађу жељке (корњаче) и држе га под језиком. Она их сакупља са свих страна и држу у каменом обору, званом зељарник. Ту и спава. Ту је и мртву нађу. Корњаче се пробиле и побјегле.

Парапута

Одвратан обичај. Лудак који на себе пуно кошуља меће, дјеца на њега бацају жигице, лажући га да ће се запалити. Нико не може да га смири, осим старе хаџинице из најугледније куће. Она га, иако стара, сама пере и чисти, чува. А то зато јер јој је газдали муж, као насљедник богатства умро од рано, пропијајући се и шенлучећи. Она се потом загледала у неког чувеног љепотана Ману-Грака. За то се дознало и особито фамилија са њене стране се нарогушила.

Да је била без дјеце, дали би јој одтров да добровољно попије. Дјецу би узео деда, али би рекли да то ради због имања. Да је удају за слуго неког блесавог, исквариће се пород. Зато су јој довели Парапуту да га, за казну, пази. Да испашта.

Јован

Лудак који вуе хљеб, скупља га и носи и читавог истресе Борогордици пред црркву. Попови и клисари су га прво тјерали, а потом су га пустили, јер доноси довољно да своју стоку тиме хране.

Менко

Стално прича. Шегрти му дају дувана па прича о зулуму. Беглер-бег му се загледао у жену, он га избије. Овај послије дође са заптијама, веже га, спали му кућу, силује му жену и баци му потом њену главу у крило.

Цопа

Љут. Напада газде, дјецу, све. А кад му се стави крст и каже – Цопо, на! он мисли да је то крст од његовог гроба и да ће умријети. Бјежи, а пролазници га тјеше.

Станко "Чисто Брашно"

Из виђене куће је, али хода и проси брашно. Неће непшенично. Купи грање и крпе.ж

Ч’а Михајло

Миран и блажен, силази са планине и не проси, већ ако му дају. Мирише на планинско биље. Сцена у којој га задиркују за жене и тјерају да пије ракију. Он послије бјежи, пјевајући Св. Петку.

Масе

Увијек се нађе око сахране. Обавјештава, гледа је ли ископана рака. Нађе се и када није потреба за њим. Купи испушене цигаре и чека да чује како је неко умро.

Марко

Некад ожењен и нормалан домаћин, сви су му и сад живи, али он иде у варош и свако јутро осване пред црквом Св. Богородице и вири, не улазећи.

Онда оде некуд, и тако стално. Воде га кући молбом и на силу, али он опет долази јер: – С Богородицу имам работу… Она ме зове… Чекам Богородицу.

17.

Блијед, скоро мртав, лежи у кући своје богате браће. Некад побјегне и јури по граду, падне ублаћен, па га слуге нађу.

Браћа се онда сјећају и мисле. Оптужују мајку да е курвала, оца да је злом имање стекао. Стиде га се. А он само лежи и говори: Бато срце немам.

Луди Стеван

Пуно проси, а владика и паша му на силу узму паре, да му купују одијело и дају жени која га пере.

Он купи камење и доноси пред цркву. Тврде да је пут од порте до цркве начињен баш од тог његовог камена.

Деда Веса

Слијепац у крајње јадном стању, читав дан сједи на једном јесту и на питања одговара са: Етееее…, а људима се чинаи да тај глас, будући да је слијеп, долази са оног свијета.

20.

Ова, као и прва и посљедња, није посвећена ни једном Божјем човјеку напосе, већ описује смутно вријеме пред рат 1912. И поновно зидање цркве. Вријеме када ти луди људи лутају ноћу по махалама и вичу и реже на Турке, као да пујдају нешто на њих. Они их смирују и зову да их нахране, али они само бјеже у другу махалу и тамо настављају. Све до јутра.

21.

Прича о једном умрлом Божјем човјеку у позну јесен. Како га виђеније жене, на челу са приповједачевом бабом, оперу, умотају у платно и чувају све до јутра, када ће мушкарци довести попа, опојати га и на гробу укопати "као сваког другог човјека – домаћина".