Борисав Станковић: Приповјетке

Углавном познат као писац култних дјела Коштана или Нечиста крв, Станковић је био и плодан писац приповједака, које су углавном запостављене у причи о његовом дјелу.

субота, мај 12, 2018 / 05:35

Ред приповјести који слиједи је слабо наративан, са јасним психолошким намјерама. Успјелим надасве. Уз неизбјежну фолклорну арому српског југа из времена пишчевог живљења.

У ноћи

Ноћ. Цијета чека мужа Јована да нагрћу воду у њиву. Мотикама. На њену жалост, дође он са газда-Стојаном, њеном љубави из младости. Њих двоје су заједном одрасли у његовој кући, гдје је Цвета служила.

Она га, кад остану насамо, потјера и он оде. Али, она у ноћи чује њено жалостиво пјевање. Не може се суздржати те плаче, гризе груди и завлачи шаку у уста. Потпуно заборави на њен рад и муж хоће да је удари јер није скренула воду. Умјесто тога, он на њену исприку да је болна помисли да је трудна, па је покрије гуњем, док она све једнако плаче за Стојаном.

Станоја

Некада имао бакалницу, па се послије пропио. Дотјерао је дотле да од приповједачевог стрица тражи само одјећу и храну. Пропио се негдје баш у вријеме кад се стриц оженио.

Приповјест о томе како вриједно ради, а како кад се напије чашћава дјецу стрине Кате, или њој нешто доноси. Једном је и одбранио од пијана стрица, који је Кату стално тукао. Станоју је раскрвавио штапом по глави, али је Ката умакла. И она је Станоја пазила, а он је једино њу све слушао. Кад је умирала, зовнула га је и опоменула да не пије, јер ње неће више бити да га пази.

Потом се стрицу раскућила кућа, а Станоја радио по читавом селу. Кад је приповједачу умрла мајка, Станоја је требао да копа гроб. Раскопати је требало прво Катин гроб, да би се кости покупиле у торбицу, препојале, и поново сахраниле у сандуку са приповједачевом мајком.

Станоја прво неће, а онда пристаје „да не би копао неко други“. Приповједач иде покосити и налази га како их је све посложио на дно раке и прича са њима. Одличан детаљ је кад падне ничице, приповједач дрекне на њега. Он се трзне и тихо каже: – Ти си.

Послије је Станоја умро. Ко и сваки. Ова приповјест је веома добра и прилично ме растужила.

У виноградима

Ништа, атмосфера бербе. Наговара и нагања се он са Ленком, дјевојчетом које му се свиђа. Газдинско је размажено дијете, тешке су му корпе да их носи, а Лени нијесу.

Натерсоидно је оставља и иде у други виноград, гдје зачује Циганку која му у замјену за мало брања гледа у длан и прориче му да му је душа широка, а срце црно, тако да је тешко оној која се у њег заљуби. Он је прекида и пушта да бере.

Мотив предсказања, односно стара Циганка, толико га је преплашила, да јој није смио заповиједити да не бере превиђе грожђа.

Права модернистичка приповјетка са фолклорним елементима. Нема пуно да се прича, већ да се осјећа. Разблудна младост, безбрижност за коју се у том добу мисли да је пуна брига.

Стари дани

Почиње описом касабе у времену када причу пише. Касаба изроване калдрме, дућани које,
збијене, некада пресјецају путеви или баштице запарложене у коров, гдје пасу коњи и на њих лају пси, који се провлаче кроз испроваљиване ограде.

Главни газда, који на путу својој кирајџики, подводачици, купи из авлија диреке, камење, труле греде и убацује у своју авлију. Затим нагло прекида реченицом: „Нећу то… Старо, старо ми дајте!“.

Та реченица више подсјећа на узвик из јужњачких пијанки, након које даје слику весеља на слави, из времена када је био момак-дечко. То мирише на босиљак и „греје срце“.

У основи, ово је фоклорно-импресионистички детаљ са старовременским гошћењем. Жене у свом углу, задиркивања између њих и мужева, затим оне излазе предвођене Пашом. Око ње се све врти јер је удата, те у трену када уђе Томча, настаје тиха драма.

Пашу су уграбили Арнаути, а она их заварала и побјегла преобучена у мушко одијело све до српске границе, гдје је нашао управо Томча и превео је.

Пашин ујак је био богат и није је дао њему, него приповједачевом чичи Манасији. Томча је примљен у општину, није пандур, нико га не бира, већ је „ноћник“. Обилази кафане и град ноћу. Туче Циганке и друге кафанске жене.

Паша не зна да је просио и зато је према њему слободна и много га пази. Сад је он пар пута спријечен да оде. Сједи међу њима, свјестан да није дорастао њиховом друштву. Покрива рукама закрпе на одјећи. Паша му игра како би спријечила разговор са те стране, и вратила га у ракијски заборав.

Он излази, остали га одговарају не гледајући у њега, јер не могу да се прописно веселе док је он ту. Излази без капе и шињела. Сад, поново као у Станоји, приповједач га гледа несвјесног да је проматран. Он уздише, не може цигарету да завије, када обрише чело, повуче и косу.

Приповједач га прене, донијевши му жара. Цигарета му се распадне кад чује Пашин глас и он све батали. Покупи се и оде. Крене за њим, али се поплаши од његова гласа и врати. Једва наговори момче да му однесе капу и шињел.

Вративши се и легавши међу поспалу дјецу, још дуго осјећа и чује Томчин глас, како бије Цигане, и како одјекује њихова уплашена, силна свирка.

Они

Захваљујући оваквим слабо наративним приповјеткама, лако је доказати да је Бора Станковић истинска модерна, од свега што сам до сада обрадио.

Описује болесног Миту, предосјећање смрти виси свугдје у ваздуху. Мати и жена сујевјерно облијећу око будућег покојника, нуде га и пазе. Затим приповједач одлази, обећавајући да ће се вратити.

Може се рећи да је приповијест подијељена на приповједачеве доласке у кућу. Фолклорни елемент, карактеристичан за Станковића и овдје је присутан. Осјећа се да је упитању жеља готово слична жару етнолога, али она ни на који начин не искаче из дјела тако де се намеће. Она је органски дио мотивације и она је основа, потка за дјело, толико срасла да се не може расмрсити, а да истовремено не добијемо испарану крпу. Гомилу недовољно јаких детаља из народног живота.

Након првог доласка, даје психолошки портрет фамилије. Оца који је узео сироту и одрекао се наслиједства. Све су стицали својим рукама, жена га слушала, захвална и засићена доказима љубави, које он иначе није показивао.

Тако и према сину. Односили су се према њему као према служинчету, бојећи се да се не поквари. Он је знао зашто су такви, и слушао их намјерно још и више. Само кад су свадбе у комшилуку, а он мора да сједи у кући, одлазио би свом другу Аритону, гдје би до касно пили. Ту је замиловао Мару, баштованову кћи. Није се бунио кад су му узели Марику, богату и са миразом. Само је и у ноћи свадбе Марине пио, бацао паре, даривао је и вративши се кући, пребио жену.

Отац га је грдио, а комшије први пут чуле како му одговара крупним гласом.

Затим га посјећује док сједи у постељи са Аритоном и мајком, изнешен да гледа на улицу. Аритон је осоран ка укућанима, грдећи их да пазећи га сувише, слуте зло.

Ту је битна ставка епизода са крушкама које је Мара послала. Аритон натјерјује Марику да их донесе, а Мита, иако не жели да је увриједи, похлепно је загризе. Марика одлази притискајући очи палчевима, а Мита га кори како није требао то да ради.

Потом Мита умире, али приповједач не иде одмах, до детаља у замисли описујући шта његови раде.Отишли су предвече, када је нарицање стишало. Мачка са пуцкетавом свијећом изнад Митине главе. Људи су се прејели, па се отпасују. Отац му лута около као сабласт. Мати милује косу испод феса испалу. Поче да нариче корећи га што је отишао „као да се увриједио“, и набрајајући гдје су га и колико пазили.

Онда и Марика нариче да је жене не би оговарале, али не за Митом, јер није обичај да млада жена нариче за мужем хвалећи га, већ за сестром. Поручује му да је пази на оном свијету, а придружују јој се и остале жене, помињући своје мртве. Марика искрено жали.

Мушкарци се, након што је ушао Митин отац и прекорио га са: – Мито, синко, што бре ово с нама уради?, а жене још јаче заплакаше након његовог пољупца у мртвог, неочитаног сина; подигоше се и почеше да бјеже.

Не издржа ни приповједач, већ оде, али не кући, већ да лута по махали и мртвој поноћној тишини, по којој „отпочиње да дува широк, влажан, неугодан вјетар“.

Покојникова жена

Права, што би у времену похвале и поплаве фројдизма рекли, психолошка приповјетка. У првих пар реченица двије изванредне слике.

Толико му је излазила на гроб, да га сада само преко гроба памти; и не смије у гробну земљу да зарије прст, јер се боји да ће га напипати.

Наративни је дио скоро потпуно небитан, у смислу да се та нит плете само као потка на рам Аницине личности. И овдје је веома битан тај етнографско-фолклористичко-завичајни дио, али никако не би било умјестно поређење са Ћипиком, Кочићем или било ким из овог периода. Све то, као што рекох у прошлом осврту, служи САМО као мотивациони фактор. Обичаји су и ти који су Аницу довели до пуцања.

Браћа, љути момци, кријумчари, готови да се посвађају између себе за ситницу, али сложни против спољњег нападача. Нијесу јој, као осталим дјевојкама, дали да излази на капију. Камоли, да се загледа у неког, или проговори.

Из те херметичке атмосфере, удају је за Миту, старијег терзију, који је већ два пута удовац. Драматична ноћ свадбе у којој се открива Ита. Младожењин побратим. Сазнаје она да је он љуби. Јако је добро описано, након рудиментарне слике секса са мужем, када она устаје ујутру и плаче, истовремено чувши Иту како излази из кафане. Она види како он посрће, тражи пјесму, помиње њу која се сад расцвјетала.

Станковић то завршава коментаром: „Али од свега у ствари није било ништа. /А ко зна ко је тамо у механи био…“.

Муж је прави диктатор, у оном смислу да нема подјеле власти. Све у кући мора бити уређено на онај начин, на који је то она затекла. И за све живо мора питати мужа. У таквој атмосфери живи годину дана, да би се предала новој настраности.

OLYMPUS DIGITAL CAMERA

Муж јој умире, и она почиње да нариче као да је био најбољи на свијету. Упада у мрежу настраних обичаја, гдје се сви понашају као да јој је муж још увијек жив. Нико јој не долази, сем када јој дође мајка, а и тада остави комшинице саме са њом.

При свако сусрету са њом, помињу јој покојника. Тако да и она задобија илузију да је грешно мислити о њему као мртвом. Види га свугдје.

Једини долази Ита, али не улази у кућу и не затвара капијска врата за собом. Нико је не помаже, сем матере која краде кришом од снаје и доноси јој хране. Некада нема ни дрва да огрије дијете, али не смије да откине суху грану из авлије, како комшије не би рекле да она расипа кућу. Ита само некад да дјетету који марјаш, или пошаље меса у кућу, али нагласивши да шаље за дијете.

У таквом озрачју, она развија посебан и настран систем одушка. Иде на гробље и сита се исплаче, али не за мужем, већ над самом собом. Тај стравични обичај је описан изванредно у првих неколико слика, односно првих неколико страна.

Када дјелује да је ситуација скоро безнадежна, долази глас да је проси Ита. Потпуно нелогично, она одбија и тражи да пође за Недељка, сиромашног бакала-удовца са троје дјеце. Неће да каже зашто, а испоставља се да је „Ита друго, а друго муж. А Ита је, Ита…“

Боји се да ће покојник стајати између њих двоје и не зна како да из братског односа са Итом пређе у сексуални. Скаче иза сна, хвата се за прозорске решетке, луди, дијете јој плаче, стрчавају комшинице, показују уплакано дијете, да је дозову.

Све док не оде за Недељка, чувале су је свако вече.

Увела ружа

Читајући, сјећао сам се да сам то чинио и раније. У овој причи највише погађа та мушка животна неодлучност. Жена која се предаје досади, али никако толико да би се пустила другоме. Као у „Стојану Мутикаши“, да је умрла, па хајде де, али овако кад оде другом…

У поднаслову проповјетке стоји „из дјевника“. Писана је далеко романтично-жабокречинастијим и патетичним тоном, него било шта обрађено до сада.

Он је из разорене породице, коју је отац оставио раскућену након силних пропалих послова, које је опет предузимао више да чаршија не би рекла како „једе готовину“, а ништа не ради. Кости, приповједачу, све је помрло сем старе бабе „‘аџијке“, која у њега гура све своје амбиције растаурисања породичне славе.

Пишући свој патетичан дневник додаје да се препаст породице „не зауставља тако лако, а камо ли на првом колену“. Она ноћу шије кошуље како би их прехранила, а дању се прави госпођа. Пријатељи су са сусједном кућом, гдје је само мати и кћер. Њих двије се воле, Коста и комшијска кћер, наравно, од дјечијих игара мужа и жене, до сасвим небезазлених миловања.

Коста је, међутим, неодлучан да је узме и растеже студије. Када му се преда, умјесто среће и заноса, он осјети огромну тугу. Сви га питају, и нана, и дјевојче, колико још има да учи, на шта он раздражено одговара или лаже.

На крају, уз помоћ његове бабе, наговарају је да се уда. До краја приповјетке враћа се кући два пута. Налази је у мучном стању. Муж је туче и злопати. Од доброг трговца, зеленаши га упропастили до пијанице и кријумчара. Два пута умире баба, она не може да је испрати, јер има работу.

Након наднице, носи мужу јело јер је на робији. При томе га брани, да Коста стварно не зна да ли је крив. Тај исти је њену мајку тјерао у пола зиме од куће, а она би се повлачила по њиховој авлији, како чаршија не би сазнала. Од тога је и умрла. Имају једну кржљаву дјевојчицу.

Од ове приповјести, мада има сасвим добру основу, кваре се зуби. Од језика и стила.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *