Борис Миљевић укратко – Наш најбољи аутомобилиста

Понекад ни јефтини патриотизам не пије воде. Макар да најновији резултат, најтрофејнијег нам возача, неко обзнани уз наслов: Србин побиједио у Загребу! Медији у Републици Српској, поготово они традиционални, нису се сјетили да достојно испрате подвиге Бориса Миљевића. Можда би неко рекао да је то очекивано у земљи која нема никакву, а камо ли аутоиндустрију. […]

среда, децембар 12, 2012 / 20:08

Понекад ни јефтини патриотизам не пије воде. Макар да најновији резултат, најтрофејнијег нам возача, неко обзнани уз наслов: Србин побиједио у Загребу!

Медији у Републици Српској, поготово они традиционални, нису се сјетили да достојно испрате подвиге Бориса Миљевића. Можда би неко рекао да је то очекивано у земљи која нема никакву, а камо ли аутоиндустрију. Све и да је то истина, ми бољег у аутомобилизму немамо и стварно би било жалосно да, као што је био случај са многим другим спортистима, почнемо да га својатамо кад већ одавно буде славан и туђи.

Тако и овај посљедњи резултат, када је тријумфовао на Међународној трци шампиона у Загребу, није доспио на насловне стране или у тв-дневнике. Без обзира што ми нијесмо оћутили поменути догађај, овај интервју је понајвише покушај да се у будућности такав третман промијени.

Побиједили сте у Загребу, на трци на којој је и сам позив био успјех. Шта значи та побједа за вас?

Побједити четворицу аутомобилиста као што су аустријски шампион Феликс Паилер, њемачки шампион у релију Рафаел Шулцингер, те два италијанска аса Луку Росетија и Пиера Лонгија у нок-аут систему такмичења, у директном дуелу у идентичним аутомобилима на истој стази у истим условима, довољно говори о мојим утисцима са ИВЦ-а и самом успјеху на трци шампиона.

Доказао сам по ко зна који пут гдје ми је мијесто у Европи. Бања Лука, Република Српска и Босна и Херцеговина изгледа још увијек нису свјесне да смо на крову Европе и да смо освајачи интернационалног купа, али остаје да видимо да ли ће деветогодишња засљепљеност нестати након оваквог успјеха.

Када сте се почели бавити аутомобилизмом и какви су вам даљи планови у овом спорту?

Аутомобилизмом сам се почео бавити 2004. Године, наступивши на домаћем првенству у релију са аутомобилом Рено Клио, гдје сам исте године освојио и своју прву титулу шампиона.

Даљи кораци су ме водили преко наступа у Алфа Ромео 156 СНП аутомобилу за БиХ рејсинг тим и шампионата Централно-Европске Зоне, све до Формуле 3 и Сеат Леон Суперкупа у којем сам возио за британску екипу Адвент Моторспорт.

До сада сам остварио 90 наступа, од којих је 60 на међународним такмичењима, на којима сам однио 32 побједе и поставио 2 рекорда стазе. Укупно сам освојио 12 титула шампиона, од којих је 7 интернационалних, али као и сваке сезоне, моје планове диктирају финансије, а с обзиром какву подршку надлежних институција имам, тј. немам, о плановима за 2013. је тешко говорити.

На основу мојих досадашњих резултата, врата су ми отворена у цијелом свијету, али кроз њих не могу да прођем без улазнице која се зове новац. За то ми је потребна велика подршка, те се искрено надам да ћу је напокон и добити.

Имали сте велику подршку породице, али она, као и све, има своје границе; како се сналазите за средства у овом спорту за који је мало рећи да је скуп?

Наравно да сам имао подршку породице, али она финансијска је дошла до границе онда када сам почео наступати на међународним шампионатима 2006. године. Од тада само подршка спонзора игра улогу и диктира моју будућност у аутоспорту.

Веома је тешко пронаћи људе који су у могућности да ме подрже. Наиме, имао сам срећу, свих ових година, да увијек пронађем бар минимум новца који ми је потребан да бих одвезао сезону.

Исто тако, долазио сам у ситуације када сам радио и мјесецима и остављао новац са стране, јер сам знао да ме чека трка негдје у Европи, за коју немам довољно новца или чак као и прошле године, финална трка шампионата Централно-Европске Зоне у Италији, гдје сам се и окитио титулом шампиона ЦЕЗ-а по четврти пут у каријери.

Морам ли напоменути да за све те године, освајања Европе, купова, те разних међународних трка, нити једном нисам примио ни честитке од надлежних у држави, у Бања Луци, граду у којем сам се родио, одрастао и којег носим у срцу на сваки побједнички подијум у Европи.

Ево и данас, након побједе над европским шампионима на ИВЦ-у, ситуација је још увијек иста. Једини који су стали иза мене и дали ми максималну подршку, за вријеме ИВЦ-а је фирма Верано Моторс Бања Лука.

Какав је рејтинг домаћих возача у свјетским оквирима, при чему нужно морамо при одговору ићи на регион и то не из југоносталгије, већ из реалитета присуства возача са презименом на -ић на свјетским аутодромима?

За разлику од ових простора, гдје „име и презиме“ доноси посао, пријатеље и све оно материјално у већини ситуација, у свијету аутомобилизма на подручју Европе и остатка свијета, оно не значи апсолутно ништа, уколико није изграђено радом и уколико иза истога не стоји резултат.

Аутомобилизам у свијетским оквирима познаје возаче из Србије, Милоша Павловића, Душана Борковића, из Хрватске Нику Пулића… све оне аутомобилисте који су својим талентом, радом и тренингом постигли врхунске резултате у аутоспорту.

Ако већ говоримо о рејтингу, могу вам дати примјер из личног искуства, гдје сам био у ситуацији да ме у Шпанији, Енглеској, Португалу, Белгији, Италији, Чешкој и осталим земљама Европе у којима сам наступао, дочекају на исти начин као што дочекују и своје шампионе у аутомобилизму.

У свакој здравој околини, резултат и оно што пружите спорту уопштено је на првом мјесту.

Имате ли нешто да поручите свима који читају овај текст, па и људима који представљају надлежне органе државе, града, аутоспорта и слично?

Све што сам имао, поручио сам у суботу на стази и подијуму у Арени Загреб.



Оставите одговор