Блаблаоничар: Дарко Гуњић Гуња

-Ја у принципу најбоље одговоре дајем рано ујутру, али може интервју и послеподне, кад год одговара- са друге стране жице се чуо добро познат глас, најпрепознатљивији у бањолучком радио-етру. Чини се готово увијек добро расположен, Дарко Гуњић Гуња, излази у сусрет љубопитљивим новинарима.

За његову култну радио-емисију Блаблаоница, која је доживјела седам година емитовања, знају и они који не слушају радио. За сада је Гуња, како сам каже, слободњак и не ради, али стрпљиво чека праву понуду да се врати. На радио, наравно.

Познат и као члан бенда Балкан Екпрес, у коме је од оснивања, Гуња је један од најнеобичнијих ликова бањолучког јавног живота. Са својим слушаоцима је изградио однос какав је тешко пронаћи било гдје у медијима, јер је остао исти, без фолирања, на крају, он је један од њих и по „социјалној линији".

Разговарао: Марко Шикуљак

Јеси ли ти једина права радио звијезда код нас?

Ја сам једина звијезда уопште, хаха! Сад је питање шта значи бити звијезда и има ли их уопште. Гдје ћеш бити тај неки ВИП, звијезда, или како ови сад кажу селебрити, у земљи која има три и по становника. Мало ми необично то, не осјећам се као звијезда.

Откуд рок музичар на радију?

На Биг радију сам почео радити крајем 94 године, кад су на ме ту сасвим случајно довели, али буквално довели, моји другови од дјетињства Жељко Опалић Опа и Саша Никић, и препоручили газди Биг Радија, Љубиши Буци Крагуљу. Наговорили ме, ајде ти да радиш, имаш духа, имаш причу, могао би то. Испочетка је било тешко као и увијек, али мало по мало сам се уклопио у екипу и постајао све опуштенији.

Које си све емисије радио до сада?

Много сам емисија радио. Прва се звала Фолк центиметар, затим Програм плус, Рокенролер, Урбана екстраваганца, Балблаоница, Спајалица… Спајалица је једна дивна емисија, гдје смо спајали људе. Њу сам радио једно двије године, и морам се похвалити да је било и бракова.

Шта је чинило Блаблаоницу тако посебном и популарном?

Искреност, прије свега, јер је то емисија која је скренула пажњу, зато што смо обрађивали животне теме, не сад неку нуклеарну физику, већ оно што нас тишти, боли, радује, чини овај живот онаквим какав јесте. Највише је постављала питања, и покушавала да рјешава неке проблеме или бар да наметнемо питање, да људе наведемо на размишљање о некој ствари, да подигнемо ниво размишљања на неки виши степен.

Како су изгледали почеци Блаблаонице?

Највећа разлика је што у почетку није било СМС порука, јер сам ја читао и тражио приче и коментарисао их, без уплива слушалаца, букбално one man show. Често се мијењао број емисија у седмици: у почетку је ишла три пута седмично на другом програму БИГ-а, па три пута седмично и на првом и на другом, па сваки дан на оба канала.

Јеси ли икад водио емисију под гасом, да прича иде глатко?

Немам ја проблема са причом, а знао сам свакакав доћи у емисију, уморан, мамуран, али човјек не може функционисати кад је пијан, поготово је немогуће у једној таквој емисији, тај мит треба разбити.

Најдража емисија, тема, СМС који си примио у емисији?

Не знам, не могу се сјетити. Послије седам година сам покушао да израчунам колико је било емисија укупно, нисам дошао ни до тачног броја, а кад радиш седам дана на оба програма нема шансе да се сјетиш детаља, осим кад ме неко подсјети, то и то је било супер, али овако…

Да ли ти је заморан однос са слушаоцима, који те доживљавају као пријатеља кога познају, у емисији зову на кафу…?

Није било нешто тешко, то је само још један доказ да је емисија стварно имала неки другарски тон, везивала слушаоце за мене и мене за њих. Било је стварно доста позива на кафу, пиво, са неким људима сам се и упознао, постали другови, било је доста их контаката, рецимо људи из дијаспоре који нас слушају преко интернета, знао сам се налазити са њима кад дођу у Бању Луку, или они дођу на радио, донесу неки поклончић…

Слушаоци су највише били забринути за емисију кад си најавио да ћеш се оженити и напустити земљу?

То је опет тај другарски однос. Било је тих неких прича, требао сам отићи у Италију, промијенити и занимање, али као што сви знамо није уродлио плодом, тако да нисам отишао никуд. Хоћу ли се оженити? Не знам, можда, живот је чудна биљка.

Познат си и као члан рок бенда Балкан експрес, али се у новинама помињеш као њихова морална подршка?

Морална подршка, то је тако пренесено у новинама, а још увијек пјевам са њима, ето свирали смо на прослави 135 година мог омиљеног напитка, хаха. На посљедњем албуму Ша ла ла ла ла који је изашао почетком године сам отпјевао обраду Азрине пјесме Ужас је моја фурка. То су моји дугогодишњи пријатељи са којима се виђам скоро сваки дан.

Шта је бенд прошао од оснивања, шта памтите од свирки…?

У бенду сам од самог почетка, од ’96. кад је основан под овим именом, мада су тада то били искусни музичари који су свирали и прије. Снимили смо два албума, Препоручено и нови Ша ла ла ла ла. Могу рећи да смо постали к’о вино, што смо старији то смо бољи. Имали смо прегршт свирки, свирали смо у безброј мјеста у Републици Српској, Србији, Федерацији, затим у Италији, у Торину и Милану, у организацији удружења Марко Поло, у склопу културне размјене између нас и Италије. А требали би отићи свирати и у Швицарској. Деведесет девете када је бомбардована Србија, свирали смо на Тргу Републике, то је једна од свирки коју посебно памтим. Тада сам добио и надимак, Изногуњ, по лику из стрипа Изногуду, који је хтио да буде калиф умјесто калифа, а за мене су провалили да сам хтио да будем пјевач умјесто пјевача.

Твоје право занимање је?

Ја сам металостругар, радио сам од 18 године у Универзалу, званично од ’87. до ’95. године.

Како ти изгледа музичка сцена у БЛ?

Што се тиче рокенрола, све је боље и боље. Једно вријеме је била једна страшна стагнација, људи су се забавили преживљавањем. Сада иде на боље, само фали мало пара да људи крену издавати албуме, радити ауторске материјале.

Колико ту може помоћи Оксигенов студио?

Може много помоћи. Ми смо ту снимали, ускоро би требала да се појави и једна компилација пјесама Бањолучких бендова нове генерације. Преслушао сам 90 одсто тог материјала и могу да кажем да сјајно звучи.

Гдје излазиш, јеси ли задовољан мјестима за излазак у Бањој Луци?

Ја излазим на јако чудна мјеста, од оних трендовских, на оне тунц-тунц партије, знам отићи на народњаке, али углавном идем на концерте и мјеста гдје могу чути уживо свирку, а не да ми неко пушта музику. Нисам задовољан бројем концерата, све се сведе на четри-пет дешавања годишње. Али и све мање и мање излазим, некако ми године не допуштају да излазим као некад, читај то и као плитак џеп.

Како реагујеш кад напишу нешто о теби у Свету?

Свет као жута штампа мора нечим да попуни стране, па ето ако сам им ја интересантан, не знам је ли то њиховим читаоцима занимљиво или није. Пар пута се дешавало да исфурају неку причу која нема везе с везом, али добро. Ја познајем малтене цијелу екипу из Света, добри смо другари, па се немам шта љутити.

Пратиш ли спорт?

Ја сам спортски тип. Тренирао сам доста спортова, рукомет, фудбал, а најдуже стрељаштвом, неких десетак година. Пуцао сам и из ваздушне и из малокалибарске пушке. Пратим све од спорта, а оно са метлама, карлинг или како се зове, ми је апсолутни фаворит. А кладионицу не играм, осим из зезанције пар тикета, иако ми брат има кладионицу и често висим тамо, гледам утакмице.

Шта слушаш кад останеш сам са собом?

Ја не пуштам музику, или гледам ТВ, или слушам радио, а немам никакав аудио уређај да убацим ЦД, иако их имам на стотине. Досади све, нарочито кроз посао, наслушам се ту па немам потребу да сад ја изаберем нешто за себе. Највише волим да пребацим ТВ програм на Дискавери и Националну Географију, и гледам како лав јури антилопу, она бјежи а ти знаш да ће је стићи, па се немаш шта сикирати.