Битно је бити…

Ове године у Босни поноситој, и светој земљи Херцеговој, требао би се спровести попис становништва. Пише: Борис Радаковић Послије много препирки, двоумљења и договарања, напокон су политичке вође преломиле у корист пописа. Оно што претходи овом попису и још траје, јесте кампања „Битно је бити Бошњак“. Наиме, одређени интелектуални, вјерски, политички и НВО кругови из […]

петак, јун 14, 2013 / 15:00

Ове године у Босни поноситој, и светој земљи Херцеговој, требао би се спровести попис становништва.

Пише: Борис Радаковић

Послије много препирки, двоумљења и договарања, напокон су политичке вође преломиле у корист пописа. Оно што претходи овом попису и још траје, јесте кампања „Битно је бити Бошњак“. Наиме, одређени интелектуални, вјерски, политички и НВО кругови из реда некад муслиманског, а од 1993. бошњачког народа, настоје свим силама да објасне својим људима како се треба изјаснити на попису. Да ствар није жалосна, можда би се и могли насмијати.

Шта је то нама жалосно, а може бити некоме и смјешно? Последњих година слушамо причу бошњачких историчара и политичара, као и њихових иностраних сарадника, да су сви становници у БиХ по свом поријеклу Бошњаци. Позивају се на средњовјековну босанску државу, и траже корјене бошњаштва у раном средњем вијеку, а неки богами и у антици.

Ајде што Србе и Хрвате настоје убједити да они нису оно за шта мисле да јесу, већ да су посрбљени и похрваћени Бошњаци, него они морају и своје Бошњаке убједити да су Бошњаци.

Све ово говори да бошњачки идентитет није јак ни код муслимана, а како би тек могао бити код православних и римокатолика? Наравно да није јак, када је вјештачки и унесен са стране. Сјетимо се Бењамина Калаја и његове „босанске“ нације. Бошњак је истина, исто као и Босанац, Херцеговац, Крајишник, био назив за становништво у БиХ али као регионална односно завичајна одредница, а никако у националном смислу.

Такође, Бошњак је био и вјерска и сталешка одредница, која је представљала муслимана и повлашћенији исламски слој у БиХ, за разлику од подчињених православаца и римокатолика, који су називани Власима.

Пропаганда и жеље су једно, а историјске чињенице друго. Да овај текст не би био окарактерисан као пристрасан или фашистички, како воле да кажу људи из НВО-а, показаћемо шта кажу једни од најбољих бошњачких историчара о Бошњацима. Задржаћемо се на развоју бошњачког народа, и теорији да су Бошњаци непромјењени од средњег вијека до данас.

Бошњачки интелектуалац Атиф Пуриватра, тврдио је прије распада СФРЈ да се муслимани у БиХ треба да изјашњавају као Муслимани, дакле са велико „М“. Био је против термина Бошњак, и сматрао га је територијалном одредницом. Ево како је он ово питање сажео:

„Та идеја о преименовању Муслимана сасвим је бесмислена. Ваљда један народ зна ко је? Бошњаштво је накана оних који не разумију па стога не маре за хисторијску процедуру и снагу која почива у сваком народу. Бошњаштво је регионална одредница,а понекад и више од тога. Али није национална одредница за Муслимане".

Изгледа да „један народ“ ипак не зна ко је. Да којим случајем зна ко је, не би бошњачки народ девет пута мјењао свој идентитет (османски, турски, босански, српски, хрватски, југословенски, неопредељени, муслимански и бошњачки). Можда у будућности још који пут се предомисле?

Атиф Пуриватра и Мухамед Хаџијахић, у књизи „АБЦ Муслимана“, Сарајево 1990, пишу о развоју Муслимана као народа овако:

„Етнички и хисторијски развитак Муслимана почиње у XV ст. Када су Турци-Османлије почели постепено освајати Босну (и Херцеговину) те ширити ислам и исламску цивилизацију на њеном тлу. Етаблирање исламске цивилизације темељи се на средњовјековном босанском славенском етносу, штокавском наречју и на затеченој материјалној култури, која је с временом битно обогаћена и измијењена елементима с Оријента“.

Дакле, тек кад Турци освајају босанску средњовјековну државу, почињу се формирати и Муслимани као народ. Иако избјегавају да тај босански словенски етнос назову правим именом, ипак језик говори о коме се ту радило. Штокавица је наречје Срба, односно то је српски језик.

Један од најуваженијих бошњачких историчара, Енвер Реџић, у својој студији „Сто година муслиманске политике“, Сарајево 2000, такође се дотакао развоја бошњачког етноса и о томе пише:

„За појаву Бошњака на историјској сцени од пресудног је значаја да се етнички формирају у раздобљу када више Босна не постоји као држава, коју су послије вишедеценијских продора разорили и уништили османлијски освајачи 1463… У процесу стварања нових друштвених односа, као саставни дио тог процеса, формира се бошњачки народ“.

Видимо да Реџић јасно каже да се Бошњаци формирају када босанска средњовјековна држава више не постоји, према томе нема континуитета између Бошњака и босанске средњовјековне државе. Нови друштвени односи, које Реџић спомиње, јесте долазак ислама и успостављање исламске државе и система, те исламизацијом настају и Бошњаци. Дакле, прије Турака нема Бошњака у Босни и Херцеговини.

Реџић је још директнији када у истој књизи пише да „нема Бошњака прије исламизације, што значи да ислам не примају Бошњаци, већ становници Босне, који припадају разним религијама, вјерским заједницама у Босни- богумилској, католичкој и православној. Бошњаци се као посебан етнос, формирају тек у процесу исламизације“.

Дакле, имамо бошњачке ауторитете који прилично реално сагледавају питање бошњачког народа, далеко од дневно-политичке пропаганде. Сигурни смо, да демагози који пропагирају бошњаштво, нису задовољни овим научним резултатима, и њих неће цитирати на својим пропагадним трибинама и зборовима. Према томе, ако је некоме битно да буде Бошњак нека то и буде, али по свом осјећању, а не због тога што неко други тако каже.



0 КОМЕНТАРА

  1. Јесте жалосно али мени је још смијешније,девет пута мјељати свој идентитет није нормално,што народ каже и ћорава кокош набоде понекад а они већ девет пута не могу да се нађу шта су!:-o

Оставите одговор