Бијели листић за Тому и Бокија

Пише: Горан Драговић

Досадашња кампања је била поприлично прљава. Тешке ријечи прштале су обје стране. Једном кандидату замјерали су радикалску прошлост, скорашњу диплому приватног факултета, неспособност и нелигитмност да води државу ка свијетлој европској будућности, сматрајући да су управо они једини који имају монопол и легитимитет над политиком европских интеграција, демократије и свих оних вриједности које она носи са собом.

Њиховом кандидату, је такође, замјерано штошта. Прије свега издајничка, поданичка политика према међународној заједници и по питању Косова и Метохије, колапс привреде по свим параметрима, велика незапосленост и пад животног стандарда грађана. Немали је број и оних који су му замјерили недостатак мушкости. У таквој, поларизованој ситуацији, када ниједна од двије "главне" опције није нудила буквално ништа (осим међусобних блаћења и напада), највише је профитиаро Ивица Дачић и његова "коалиција окупљена око Социјалиста". Упркос томе, што ни они нису понудили буквално ништа, осим што су добро искористили маркетиншки и медијски простор и ухљебили одређен број сопствених кадрова.

Пораз здравог разума

Исход парламентарних и предсједничких избора у Србији (ко год да побједи) је крајње поражавајући. Не зато што је побједила ова или она политичка опција. Нормално је да на власти често морају да гледати и толерисати и они који нам се баш превише и не свиђају, али није баш нормално на власти нон-стоп гледати једне те исте људе, поготово ако свој посао раде катастрофално и неодговорно. Тадића ће ако побједи у другом кругу (што је извјесно), грађани Србије имати "привилегију" да гледају још четири године, што је уз претходних осам укупно 12 година.

"Привилегију" да поново гледају Владу "Цветковић-Дачек" грађани Србије ће имати и у наредне четири године (укупно осам са претходним мандатом). Јесте да овога пута Цветковић неће бити "главни" (ако је икада и био), али суштина остаје иста. И у томе је поента изборног пораза Србије. По свим параметрима живјети лошије, а давати толике године повјерења људима који спроводе политику деградације државе, друштва и појединца, равно је поразу демократске културе и свијести, али и здравог разума у крајњој линији.

Срби и диктатура "демократије"

У развијеној Европи (према којој већинска Србија изражава идолопоклонство) демократска традиција не би дозволила просјечном грађанину да сједи и толерише такву власт, а камоли да јој још да повјерење на изборима. Тамо се због најмање ситнице излази на улице, јер власти нису никаква елита већ искључиво изабрани представници грађана. Ако се већ заклињу у европске вриједности, основне демократске постулате могли су да науче од њих, али нису.

Јер да јесу, не би толико година Србима владали комунистички диктатори Броз и Милошевић, а онда и реликт таквих система, "демократски" диктатор Тадић. "Демократска" диктатура је најгора од свих диктатура, утолико што је перфиднија. Она на крајње "легалан" начин неутралише слободно и критичко јавно мњење, као и оне друштвене групе и покрете који могу бити агрегат општих промјена у друштву, а сви они који другачије мисле и не подржавају глобализацију, лажни мултикултурализам који нам она намеће, агресивни феминизам и хомосексуализам, бивају од стране "демократа" означени као ксенофоби и клерофашисти. Етикетирање оних који друкчије мисле је, као што видимо, један од основних постулата тоталитарне демократије која влада Србијом данас.

Тома и вреће из контејнера

Најтрагичније од свега је што је у другом кругу предсједничких једина алтернатива Борису Тадићу човјек који је до сада толико пута промјенио своје мишљење и политику, а додатно се искомпромитовао прошлогодишњим штрајком глађу, као и пријетњом бојкота другог круга избора, због наводне крађе гласова, уз све то показујући заједно са Вучићем пред камерама вреће са наводно баченим гласачким листићима. Крађе је вјероватно било у одређеним процентима, али за опозицију у Србији то не може бити никакво оправдање.

Јер онда се поставља питање: Господо, шта су ваши посматрачи радили на изборним мјестима? Шта сте урадили да вас не покраду? Власт се не поклања, већ осваја. Ако већ нисте могли демократским и цивилизованим путем да се изборите за фер изборну утакмицу, онда сте требали да се тучете и физички изборите за ваша права тамо гдје сте примјетили изборну крађу. Све је боље од кукумакања и пренемагања на телевизији како сте тобоже покрадени. Овако се стекао утисак да сте, свјесни Тадићеве предности у другом кругу, посегнули за јефтиним и изузетно провидним триковима. И све то, након што је Дачић најавио формирање Владе са Тадићем и подршку у другом кругу. "Докази" су се одједном тада појавили.

Шта је са десницом?

Други највећи пораз избора у Србији је тотални дебакл десних политичких опција (Напредњаке не рачунам у било какву десницу). Једина странка десне или конзервативне политичке оријентације која је успјела направити солидан резултат је ДСС Војислава Коштунице, који с обзиром на околности (слаба заступљеност у медијима, кампања и пропаганда против Коштунице) мора бити итекако задовољан са 7% гласова и 21 мјестом у парламенту. Радикали и Двери су тек посебна прича. Радикали су захваљујући сулудој Шешељевој политици и кампањи вођеној искључиво против Напредњака сами себе спустили испод цензуса.

Што се тиче Двери, имали су одличну причу и кампању, традиционалне српске, хришћанске и породичне вриједности на својој страни, али…Неке опозиционе странке оптуживале су их да раде за режим како би им одвукли гласове. По питању њих нисам склон теорији завјере, желим да вјерујем да су били искрени. На крају крајева, свако има право да политички кандидује себе и сопствене идеје, па и Двери.

За све поменуте, много продуктивније било би да су формирали четврти (десничарски) блок који би сачињавали ДСС-СРС и Двери. Једна таква коалиција би на изборима освојила заједно бар 20% гласова, што би могло представљати праву, искрену и конструктивну опозицију актуелном режиму, поготово у овим тешким временима опште кризе. Не треба заборавити да је Србија за вријеме Коштуничиног мандата на мјесту премијера, имала најбоље економске резултате (највећу стопу запослености, привредног раста, буџетски суфицит…). Овако остаје жал за просутих 9 % гласова деснице (колико су укупно освојили Двери и Радикали). Уз наду да Александар Мартиновић као перспективни и непотрошени политичар због дебакла СРС неће напустити странку.

Криза идентитета и заокруживање нације

Док у свим европским земљама јачају десне политичке опције, националне и анти-глобалистичке (Француска и Грчка последњи примјери), расте евроскептицизам, у Србији се дешава у потпуности супротан процес. Последњим изборима, десна политичка опција је у потпуности отупљена. О кризи идентитета и морала да и не говоримо. Она је много више од економске и политичке природе. Срба, али и њихових територија, је сваких десет година све мање, а да консензус око најважнијих националних, економских и политичких питања уопште не постоји.

Што је најгоре свијест о колективитету и идентитету није изражена код великог процента грађана, свако гура неку своју причу. Код Француза, или рецимо Хрвата, па чак и код нас у Републици Српској (говорим о обичним грађанима, не политици) постоји свијест и консензус о најзначајнијим националним интересима и питањима. Разлике су у финесама, а оне су искључиво политичке природе. У Србији нација и држава још нису заокружени, нажалост.

Због свега наведеног, али и сличности између два кандидата и двије политичке опције које се нуде грађанима Србије, да имам право гласа у Србији, дефинитивно бих у кутију убацио празан гласачки листић. Баш као и Марин Ле Пен у другом кругу предсједничких избора у Француској. Велики проценат празних листића значио би да је ситуација неподношљива и да ниједан од понуђених кандидата нема легитимитет, нити може донијети промјене Србији. Неко ће рећи да је такав став глас за Тадића, али једино се "демократски" диктатор може срушити на тај начин. Тако што ће у још једном мандату уништити све што се може уништити, јер Николићева евентуална побједа (у шта понављам, чисто сумњам) не да не може донијети никакве промјене, већ само може произвести неког новог "демократског" диктатора из "жуте кухиње" у будућности. Драгана Ђиласа, на примјер!