Безобразна работа на Никола Вуколиќ

Дођу, тако, времена, када памет зашути, будала проговори, а фукара се обогати." (Иво Андрић)

субота, јун 11, 2011 / 07:02

Пише: Горан Дакић

Као да нам, свих ових година, није било доста бруке и срамоте са и око Кочићевог збора, па је бањолучки издавач и пјесник скромних габарита Никола Вуколић, директор "Задужбине Петар Кочић" Бања Лука – Београд, послије недавне бламаже на лајпцишком сајму књига, одлучио да "Кочићево перо" за прољеће и љето 2011. године додијели македонским писцима Гордани Стојковски–Јовић за роман "Очи пуне чипке" и Венки Андановском за роман "Вештица".

Вуколићева књижевна, издавачка и "донаторска" проституција већ годинама се одржава по шепавом сценарију, свједочећи, још једном, о саблазни дилетантизма, која је постала опште мјесто књижевног и медијског живота у Републици Српској.

Први корак

Први корак у том глувом, гламочком колу представља именовање жирија који је, када је избор лауреата најсумњивији, састављен од псеудоинтелектуалаца скупљених с постјугословенског коца и конопца. Када је, прије двије године, "Кочићево перо" добио хрватски писац Петар Гудељ, члан жирија је био један од најкомпромитованијих бањалучких теоретичара и професора књижевности – Миљко Шиндић.

Ове године је иза одлуке жирија "залегла", свом снагом свог ништавног професорског ауторитета, који сеже у минус бесконачно, пензионисана професорица дјечије књижевности Зорица Турјачанин.

Други корак

Други корак овог беспризорног књижевног недогађаја представља медијска саботажа саме одлуке. Овогодишње саопштење трочланог жирија (Никола Вуколић, Зорица Турјачанин и Ангелина Бановић-Марковска) пренио је само један, један једини, ама ниједан други медиј (СРНА). Прије двије године, када је награда додијељена нареченом Гудељу, подигла се поприлична халабука око (још једне) Вуколићеве сумануте одлуке.

Од тада почињу диверзантске, закулисне игре – да се Власи не досјете – које кулминирају овогодишњом одлуком жирија да награду лауреатима уруче у Културно-информационом центру у Скопју. Далеко од очију, далеко од срца, а најдаље, чини се, од памети. Овим стратешким потезом и вјешто прикривеном одлуком Вуколић је (још једном) забашурио своје шарлатанство, које је, ваљда, посљедња од необјашњивих природних појава.

Трећа срећа

Трећи и финални корак у овој инвалидном, књижевном плесу је само саопштење жирија, које прати непрестано, патетично позивање на Кочићеву "причевину и учевину" и нападно, скаредно и неразумно инсистирање да се Кочић изведе из "националистичког тора", које Вуколић понавља из годинице у годиницу.

Одакле Вуколићу уопште храбрости и памети да тако нешто изјави – не знамо, али засигурно знамо да је тај "вербални деликт" још један доказ о оној малоприје споменутој необјашњивости његовог лика и дјела. Може ли се, уопште, умом допријети до суштине те огавне фразетине "националистички тор"?

О Кочићу, Петру Кочићу

У Кочићевом дјелу, између осталог, долази до снажнe синтезe језика и приче као суштинских отпора аустроугарској власти тога времена и само потпуни књижевни аналфабета у тој националној борби може видјети и националистичке тежње. Вуколић као да је изашао испод шињела Виде Огњеновић, па термин национално замјењује појмом националистичко. Зато и не чуди његова упорна, али ничим – осим неразумом – оправдана тежња да под "Кочићево перо" сабере све народе и народности бивше Југославије.

Коначно, ево шта пише у саопштењу жирија:"Кочићево перо се додељује писцима који својим делима настављају Кочићеву причевину и учевину, односно који на себи својствен начин следе лепоту Кочићеве речи и дубину његове мисли, а њихов стваралачки дијалог са Кочићевим делом није ограничен ни тематиком, ни жанровима, ни књижевним поступцима."

Бодљавина у још три тачке

Прво: шта значи настављати Кочићеву причевину и учевину? Шта год да значи, писци који то чине морају бити писци српскога језика, јер је једино то истинска и аутентична Кочићева причевина и учевина.

Друго: шта значи – на себи својествен начин следе лепоту Кочићеве речи и дубину његове мисли? По овим критеријумима сваки, али баш сваки писац може да се сматра сљедбеником Кочићеве ријечи и да буде евентуални добитник Вуколићеве награде.

Треће: Ако стваралачки дијалог писаца који добијају Кочићево перо са Кочићевим дјелом није ограничен ни тематиком, ни жанровима , ни књижевним поступцима – шта је, онда, то што у дјелима тих писаца "следи лепоту Кочићеве речи и дубину његове мисли"?

Али, јасно је због чега Вуколић све ово ради. Он ће ове или следеће године већ бити позван на неку пјесничку манифестацију у Македонијi, примиће неку тамошњу награду еквивалентну Кочићевoм перu, а онда ће се у овдашњим медијима, које је само пола године раније заобилазио као кужне колоније, шепурити као паун, окићен перјем које смрди баш као и свака његова одлука, свако његово дјело.



2 КОМЕНТАРА

Оставите одговор