Бањoлучки филмски витез

На питања Фронтал.РС одговара Немања Савановић, млади режисер из Бање Луке који је снимио свој први краткометражни филм ,,Балкански витезови", рађен према краткој причи Драгише Васића.

Разговарала: Ања Кавић

Своју љубав према филму градио је као гледалац, да би се прије годину дана охрабрио и стао са друге стране, иза камере и снимио свој први филм.

Људи из "ВизАрт" продукцијске куће препознали су његов таленат и помогли му остваривању циља.

Балкански витезови представаљају критику друштва, избјегавајући патетику и пуко уздизање (ратног) јунаштва, а уједно банализујући саму смисао ратовања. Поред глумаца Народног и Дјечијег позоришта РС у филму се појављују и глмуци аматери.

Одакле љубав према филму, и како си уопште почео да се бавиш филмском режијом?

Сви смо много времена одрастајући провели уз филмове. Што се мене тиче ту не постоји нека мелодраматична прича како сам погледао одређени филм који ми је промијенио живот или због кога сам помислио да би се и ја могао тим бавити, једноставно након одређеног времена и броја погледаних филмова идеја о укључивању на неки начин у сав тај свијет се сама наметне. Идеја о бављењу филмом који је у неку руку свеобухватна умјетност која даје огромну количину слободе је довољан подстицај.

Како си дошао на идеју да снимиш Балканске витезове?

Прије неколико година сам прочитао кратку причу која ми је остала у памћењу јер је упркос ратној и патриотској тематици имала један јако горак подтекст. Пошто ми се и након неколико година и даље мотала по глави одлучио сам да је покушамо екранизовати. Уз иницијалну помоћ Саше Хајдуковића и Петра Билбије дошао сам до Зорана Галића који је на челу Визарт продукције и до глумаца Народног и Дјечијег позоришта и самим тим идеја је постала озбиљан пројекат.

С обзиром да ниси професиноалац у овом послу, да ли сматраш да је формално образовање пресудно за успјешно бављење филмом?

Можемо сада банализовати и наводити некога као рецимо Стивен Спилберга, човјека који је симбол комерцијалног филма,а који нема формално образовање за то али такви примјери не значе ништа за некога ко се покушава бавити филмом у Бањој Луци. И поред тога што немам завршену академију добио сам посао у филмској продуцентској кући и направио тај корак даље, па је некадашњи хоби постао извор прихода. Сада се бавим стварима везаним за филм сваки дани, цијели дан. Ви сами процијените колико је адекватно образовање пресудно.

Да ли постоји начин да се код нас избориш за овакву врсту умјетности и колико је уопште цијењена од стране других људи?

Наравно да постоји. Не знам шта ће се десити у наредном периоду али знам да сам тренутно на правом мјесту, на мјесту на којем желим и требам бити. То што немамо филмску историју као рецимо Србија или Хрватска не видим као проблем већ напротив, као могућност да ми направимо темеље будуће филмске индустрије РС. Да ли ће то неко препознати и цијенити је ван наше контроле, на нама је да останемо досљедни сами себи.

На чему тренутно радиш?

Тренутно у Визарту је најактуелнији конкурс за најбољи сценарио који ћемо објавити кроз пар дана и на који смо јако поносни. Поред тога имам привилегију да радим као асистент Николи Пејаковићу на новој представи Народног позоришта и паралелно са тим пишем сценарио за нови филм, тако да се не могу пожалити што се обавеза тиче.

Шта је позитивно за издвојити у умјетности РС у 2010. години?

Што се филма тиче на првом мјесту је и даље "32. децембар" који је у прошлој години имао импресиван фестивалски живот и самим тим отвара врата за све нас који ћемо доћи након њега. Филм је поред регионалних фестивала учествовао и на фестивалима у Лондону, Копенхагену, Хамбургу па чак је стигао и до Индије што је импресивно само по себи. Прошле године продуцентска кућа Визарт је избацила и филм "Мотел Нана" и наговијестила зачетке филмске индустрије РС и своју позицију у истој. Ту је наравно Народно позориште Републике Српске које поставља већ годинама стандарде. Што се других грана умјетности РС тиче и нема претерано времена да пратим дешавања али издвојио бих књижевни рад Огњена Радовића и Горана Дакића.

Пратио си дешавања око улагања у БЛИФФ, Турнеју и Св. Георгије убива аждаху. Како из ове перспективе гледаш на све то?

Са једне стране није ми логично радити копродукцију и улагати силне паре у туђе филмове док немамо ни један свој. Са друге стране мислим да ту има превише других фактора који су утицали на те одлуке и подјелу. Иста ствар је била и са БЛИФФ-ом. Направити фестивал дугометражног филма у држави која нема исти, има логике као и направити сајам једриличарства у Бања Луци, поготово када се узме да се за буџет фестивала могло снимити два дугометражна филма.

Може ли умјетност преживјети без помоћи државе?

Умјетност је исувише широк појам. Наравно да може да опстане. Опстајала је и до сада. Најквалитетнија умјетничка дјела никада нису ни настајала у условима који се сматрају иделним. Најбоља креативност се и рађа у тешким условима. У једну руку тешка ситуација је и боље ријешење, сама ситуација прави одређену селекцију. Ако сте ви уложили велику количину времена, новца, енергије, живаца и ако сте свјесни да, уколико ваш пројекат пропадне, можда никада више нећете добити другу шансу, сигурно ћете се много више потрудити и бити доконији него да радите у "идеалним" условима. Препреке вас тјерају да будете бољи.