Аура (El Aura)

Јединствени ликови чине латиноамеричке филмове занимљивим. Наш је таксидермиста, препарира за неки музеј и смара се у животу. Пише Драган Вучић Име му Естебан Еспиноза и епилептичар је. Као и Шешеља, Бог га је обдарио фотографским памћењем и цинизмом. Свој таленат је усмјерио на своју клиничку опсесију-планирање савршене пљачке коју никада није извршио. Сваки пут […]

субота, јун 9, 2012 / 07:32

Јединствени ликови чине латиноамеричке филмове занимљивим. Наш је таксидермиста, препарира за неки музеј и смара се у животу.

Пише Драган Вучић

Име му Естебан Еспиноза и епилептичар је. Као и Шешеља, Бог га је обдарио фотографским памћењем и цинизмом. Свој таленат је усмјерио на своју клиничку опсесију-планирање савршене пљачке коју никада није извршио.

Сваки пут када примају плату он прича свом радном колеги, надрканом бркајлији који туче своју жену, свој нови план за пљачку. Брко га редовно слуша и задиркује како нема петљу да то уради и даје му до знања да неће да учествује. Умјесто тога, он га позива на викенд у Патагонију где ће се провести у омиљеној забави доконих људи-лову.

У извјесном туристичком центру сазнајемо да нема мјеста за Естебана и његовог колегу, јер је државни празник, па је раја нагрнула у дивљину да себи да одушка. Неки поштени хотелијер предлаже им да се распитају за преноћиште у Дитриховим брвнарама, дубље у шуми.

Власник је Карлос Дитрих, пасионирани ловац и чудак. У складу са репутацијом власника, ни брвнаре не слове за неко престижно мјесто. Карлоса Дитриха нећемо, на жалост, упознати, јер ће га Естебан убити у лову, додуше случајно. У својој манији да стално уочава детаље, брзо ће схватити да Дитрих није само обичан ловац, већ криминалац, коцкар и преварант и да колибица коју је пронашао у шуми није само мјесто гдје он преспава када се умори од гањања дивљачи по шуми, већ мјесто гдје се бави истим хобијем као и Естебан, планирањем пљачки. Естебан му је једну такву оставио у аманет, додуше случајно.

Коцкице почињу да се слажу и почиње да се приближава остварењу свог сна, савршеној пљачки. Врло елегантно се смјењују ликови и детаљи битни и мање битни за причу. Ови ”мање битни детаљи” не оптерећују основну не компликују ионако компликоване филмске и животне приче овог поднебља, већ само објашњавају зашто су оне такве. Радња овог филма је, са мањим измјенама, могла бити смјештена и у неко градско окружење, што би неки амерички редитељ вјероватно урадио и узео солидне паре на благајнама, на конто приче, наравно. И тиме би упропастио све.

Међутим, ако погледате филм, сложићете се да је облачна и голетна Патагонија пуно бољи избор за лоцирање приче која обилује анксиозним карактерима од којих сваки носи неки свој терет на души. Сваки од њих нам каже понешто о крсту који носи, па тако сазнајемо како уживати у нападима падавице, како дијете доживљава љубавнике своје мајке, конобарице по занимању, проститутке по животном убјеђењу, како је то удати се млада и редовно добијати батине од старијег супруга…

Бићу слободан па ћу рећи да ми филм ликовно изгледа као неки технички савршен римејк неког остварења из ”Црног таласа”. Као ”Куда иду дивље свиње” у латино-верзији. Погледајте, не глуми Љубиша Самарџић.



Оставите одговор