Арапске револуције (5) – Заокружење релације Толстој – Клинтон

Милко Грмуша овим наставком улази у завршну фазу обраде насилних немира на сјеверу Африке и најблискијем нам истоку, што је опет за Азију – запад. У роману „Рат и мир“ Толстој се пита да ли на коначан исход битке више утиче генерал или неки обични пјешадинац. Генерал осмишљује стратегију, прави тактику, доноси одлуке. Пише: Милко […]

четвртак, март 24, 2011 / 10:34

Милко Грмуша овим наставком улази у завршну фазу обраде насилних немира на сјеверу Африке и најблискијем нам истоку, што је опет за Азију – запад.

У роману „Рат и мир“ Толстој се пита да ли на коначан исход битке више утиче генерал или неки обични пјешадинац. Генерал осмишљује стратегију, прави тактику, доноси одлуке.

Пише: Милко Грмуша

С те стране посматрано, кладили бисмо се на њега у овој дилеми. С друге стране, пак, узалуд генералу најбриљантнија стратегија, ингениозна тактика и сјајни потези, уколико они на терену, који стварно ратују, то не преточе у конкретну акцију. Дакле, обичан човјек је поново у игри.

Американце сигурно не би забољела глава због још којег танкера нафте, који би могли да себи обезбједе. Руси ништа не губе усљед повећања цијена нафте, напротив. Ал-каиди је сасвим згодно што у немирима захваћеним афричким земљама расте цијена акција радикалног и милитантног ислама.

Грађани у тим земљама протестују из „милион“ разлога: неки због лошег животног стандарда, неки јер подржавају оне политичке опције које би да смијене владу, неки јер сматрају да су им угрожена вјерска и/ли племенска права, неки им се не свиђа проамеричка политика владе, неки просто зато јер не воле оне који су први почели да протестују.

Мултиполарне теорије завјере

Револуција никад није резултат само једне намјере, једног плана, једне организације. Друштвени потреси ширих размјера, а какве данас видимо у Африци, немају јединствени узрок. Мотиви који покрећу масе у Тунису, Египту, Либији, Бахреину, Јемену, Сирији, а сутра ко зна гдје-нису идентични. А често су и потпуно супротни.

Експлозије настају кад ескалирају најразличитија могућа незадовољства, која се више не могу каналисати регуларним механизмима. И ко год тврди да иза афричких немира стоје исљкучиво ови или они, односно да постоји само један мотив који се крије иза свега тога – тај је идиот.

У цивилизацији у којој је бестселер „Да Винчијев код“, у којој људи изнова и изнова смишљају нове теорије завјере, нисте озбиљно схваћени уколико понудите најједноставније и најлогичније рјешење. Уколико вам се рецепт за анализу не састоји од Билдерберга, КГБ, масона, мистерија „муслиманске браће“ – џабе сте кречили, неће вас схватати озбиљно.

Катализатор обичног пјешадинца

Будући да сам већ напоменуо у овом фељтону да ми свакако није намјера да будем озбиљно схваћен, релаксиран сам да изнесем свој закључак о читавој тој причи. Моје мишљење јесте да је афрички пожар резултанта свих сила које егзистирају како на том подручју, како и око њега.

Просто, испреплитали су се интереси великих земаља, различитих интересних група и лобија унутар њих самих, режима у афричким државама, њихових народа, племена и вјерских група, једноставно-свих оних који траже начина да увећају своју моћ и утицај. А окидач је био, врло вјероватно, потпуно случајан и спонтан.

Неки обични пјешадинац је запалио цигарету и бацио неугашену шибицу. На пожару који се потом проширио, а који је згодну потпалу имао и у сиромаштву, и у вјерским и националним трвењима, и у стању које нужно изазива нечија вишедеценијска владавина, која је поодавно прешла рубове ауторитарне, и у намјештаљкама страних обавјештајних служби и играма Ал-каиде, и у империјалистичким амбицијама САД и Ирана, прије свих.

Ватропалци су рођаци ватрогасаца

Неспорно, све заинтересоване стране покушаће да пожар искористе за реализацију својих интереса. Зависно од земље до земље, склапаће се различите тактике и савезништва. У Египту је био очигледан сукоб радикалних исламиста и САД. Превагу су однијеле САД, из једног простог разлога – контролисале су египатску војску.

А ако нешто може сигурно да се предвиди око ових арапских немира, то је да ће у свакој држави побједити онај који буде остварио доминантан утицај у њеној војсци. С друге стране, ако причамо о Либији, тамо су Американци и радикални исламисти, очигледно, направили дил, како би се ријешили заједничког непријатеља. Врло вјероватно ће, уколико успију у томе, након Гадафијевог рушења међусобно да зарате.

Међутим, кад смо већ код Либије и Америке, ту нешто и даље смрди. Ок, у једначину увијек можемо да убацимо познате параметре: америчку потребу за нафтом, доминацијом, њихову бахатост и слично.

Међутим, овај пут је нешто другачије, а о томе у наредном (завршном) наставку.



0 КОМЕНТАРА

  1. Пратим Фронтал редовно и са посебном пажњом текстове Милка Грмуше. Нисам се до сада укључивао у расправе, али желим да прокоментаришем ово што је написано. Дијелим резерве према револуцијама које по правилу „једу своју дјецу“ и слободи која пјева неке друге пјесме у односу на оне који пјавају о њој, како је говорио Миљковић. Свјестан сам да постоји и једна врста претјеривања о „теоријама завјера“ ове или оне врсте. Зато ми се чини да је трезвена анализа која указује на цијели спектар различитих интереса и група који се над биједом народа боре за доминацију. Некада се та битка води до истребљења или потпуног уништења супротног интереса, а није риједк случај да се интереси и помире на неког вишем нивоу обостраног ѕадовољења. И увијек је то на штету инструментализоване масе. Занимљиво ја запажање да генерали пресудно не одлучују, него се понекад точак историје покрене од неког анонимног из масе. Али, не заборавите да увијек у тој побуњеној маси тај окидач покреће онај који се не види, безимени, а он није нити генерал нити обични војник.
    И нема ту скоро никада случајности. Ако сте икада били у Израелу, упознали тамошњи народ, менталитет и културу, онда ће вам бити јасно ко је тај безимени. Толико што се тиче арапског питања. Поздрав аутору!

Оставите одговор